Svima je poznato koliko je razdora izazvala informacija da Srbija ima znatne zalihe litijuma u okolini Loznice. Navodno, litijum je zlato 21. veka, čekaju nas ogromno bogatstvo, poboljšanje standarda, nova radna mesta, samo med i mleko.
Prema najnovijim informacijama, izgleda da dobijanje litijuma putem rudarenja polako odlazi u istoriju, a zanesenost pohlepnih multinacionalnih kompanija pokazuje se kao veliki promašaj.
Otkud ove konstatacije i na kojim činjenicama se zasnivaju?
Cena litijuma na svetskoj berzi naglo pada i trenutno je na nivou od 13.200 dolara za tonu. To znači da za kilogram litijuma možemo kupiti litar dobre šljivovice, kilogram kajmaka, kilogram oraha, kilogram dobre kobasice, a za kilogram čvaraka ili dobre goveđe pršute potrebna su nam dva kilograma litijuma. Pa sad vidite šta je isplativije.
Osim toga, natrijum-jonske baterije polako ali sigurno potiskuju litijumske baterije. Natrijuma ima svuda po svetu u obliku soli – samo treba izvršiti elektrolizu. Baterije su znatno jeftinije, brže se pune, manje su zapaljive, bolje podnose niske temperature i, što je najvažnije, Kina počinje serijsku proizvodnju električnih vozila sa natrijum-jonskim baterijama, s autonomnom vožnjom do 250 kilometara (ove godine dostići će autonomiju vožnje do 500 kilometara).
U Nemačkoj su pronađena najveća nalazišta litijuma u Evropi, koji je dovoljan za proizvodnju 40 miliona elektro-automobila. Litijum se nalazi u slanim podzemnim geotermalnim vodama (na dubini od tri do pet kilometara), sa temperaturama od 120 do 200 stepeni Celzijusa. Voda se vadi na površinu, ide u geotermalne elektrane, gde se proizvodi zelena električna energija. Kad se temperatura vode spusti, onda se ona jonskim sitima filtrira i iz nje preuzima litijum, a voda vraća u zemlju.
Dobijanje litijuma rudarenjem pod zemljom u Srbiji ne može ni da se približi ekološki idealnoj i znatno jeftinijoj proizvodnji litijuma u Nemačkoj (nema bušenja, nema štetnih hemikalija, ne troši vodu, nema fosilnih goriva i još se proizvodi ekološka – zelena električna energija).
Navikli smo na fraze da rudarenje litijuma u Srbiji otvara radna mesta, a svedoci smo da nemamo radnu snagu ni za posao iznad zemlje, a kamoli za rad pod zemljom. Rešenje bi bilo – uvoz radne snage, pa je pitanje šta onda mi tu dobijamo.
Napretkom nauke i tehnologije, u prvi plan izbijaju natrijum-jonske baterije, koje će u skoroj budućnosti u potpunosti potisnuti litijumske baterije u automobilskoj industriji, posebno one za koje se litijum dobija rudarenjem. Proizvodnja litijuma putem filtriranja ili isparavanja vode sigurno će se održati.
I tako, džaba smo se svađali i etiketirali oko rudarenja litijuma u Srbiji, jer je teško poverovati da će investitor ulaziti u rizik da proizvodi litijum koji nema plasman zbog visoke cene njegovog dobijanja rudarenjem.
Zato bi trebalo, uz državnu finansijsku pomoć, forsirati (seoski) turizam na teritoriji gde je bilo predviđeno rudarenje, izgraditi potrebnu infrastrukturu i zadržati lokalno stanovništvo, koje će svojom proizvodnjom zdrave hrane hraniti turiste, po cenama daleko profitabilnijim od cene litijuma dobijenog rudarenjem.
