U Temišvaru živi mnogo nacionalnih manjina na jednom mestu, u lepom, ušuškanom okruženju – bez svađa, kavgi, povišenih reči, grubosti, kaže glumac Marko Adžić
Марко Аџић (Фото: лична архива)
Glumom sam se zarazio na srpskom jeziku, ali umetničku karijeru spletom okolnosti gradim u Temišvaru, na rumunskom govornom području. Zapravo, pozorište nema jezik, njegove priče i poruke su univerzalne. Moji koreni su iz živopisne Pive nadomak Nikšića, odakle potiču Adžići. Moj deda je još kao student stigao u Beograd. Bavio se ekonomijom i novinarstvom, a nedugo zatim izabrao Banat za novo mesto življenja. Razlog je više nego romantičan. Zaljubio se u moju baku, lepu Banaćanku. Zaljubio se u Banat, a to je obeležilo i mene, govori nam glumac Marko Adžić svoju životnu priču obojenu uspešnom uzlaznom karijerom u Temišvaru.
Ovaj energični, samosvojni dramski umetnik za koga ne postoje granice bio je domaćin ansamblu Narodnog pozorišta Priština sa sedištem u Gračanici, koje je tragediju u pet slika „Predstave Hamleta u selu Mrduša Donja” Iva Brešana izveo u samoj završnici manifestacije „Dani srpske kulture” u Temišvaru.
Imali smo priliku tim povodom da sa Markom Adžićem podelimo utiske iz banatskog podneblja. Adžić predvodi pozorište za decu i mlade „Merlin”, stalno je angažovan i u temišvarskom Narodnom pozorištu „Mihaj Eminesku”, rukovodi srpskim pozorištem „Talija” u Temišvaru. Igra sa velikom radošću i u pozorištu „Sterija” u Vršcu. Publika ga je upamtila po ulogama u delima „Montevideo, Bog te video”, u kojem je igrao rumunskog reprezentativca, „Heroji Halijarda”, „Aleksandar od Jugoslavije”, „Povratak”, „Afterparti”, „Razbojnici Banata”…
– Tražio je moj deda da ga sahrane po banatskim običajima. Otuda je u meni Banat i prejak. Celim bićem dišem banatski, ovde sam rođen. Ovde sam sve damare osetio, a budući da su Vršac i Temišvar u Banatu, to podneblje smatram najzdravijim. Ovde živi toliko nacionalnih manjina na jednom mestu, u lepom, ušuškanom okruženju. Bez svađa, kavgi, povišenih reči, grubosti, ljudi mirno žive, poštuju se i vole. Šta je više od toga potrebno za radost i lepotu postojanja. Dete sam devedesetih godina prošlog veka. Moj otac je u turbulentnom periodu, još 1996. godine shvatio da je za njegovu decu zapravo bolje da makar malo promene sredinu. Bilo je to u vremenima posebno lošim za Srbiju, svi znamo i pamtimo šta je bilo. Potražio je novo mesto življenja, ali ne toliko daleko od kuće – priča Marko Adžić i dodaje:
– Rumunija je u tom trenutku počela da ide napred. Već 1999. godine, koja je za nas bila tragična, imala je snažnu odskočnu dasku. Osetila se velika razlika u standardu, životnim okolnostima, uopšte. I baš kada je krenulo bombardovanje i sve što je to zloslutno vreme pratilo, moji roditelji su jednostavno odlučili da se definitivno preselimo u Temišvar. Odluka naravno nije bila laka, niti je doneta preko noći. Tešilo nas je to što je Temišvar udaljen nekih 70 kilometara od Vršca. Radile su emocije, nostalgija… Svakog vikenda smo se vraćali u Vršac, tako da to nije bio toliko bolan premeštaj. Natenane smo se navikavali na ovaj lepi grad na Begeju i njegova životna pravila, okolnosti. I kada me pitaju smatram li se Temišvarcem, mogu da kažem – da.
Polako, ali sigurno u Vršcu, konstatuje naš sagovornik, postaje stranac, sve manje poznaje ljudi u svom rodnom gradu. Igra u tamošnjem pozorištu. Privilegija mu je da u rodnom Vršcu, ipak, nešto radi.
– Nažalost, i moja baka je došla sa nama u Temišvar, druga je preminula. Sa njenim odlaskom se i moja priča o Vršcu završila, jer baka je bila ta nit koja nas je spajala sa rodnim podnebljem. Odlazimo tamo, podstiče nas familija, ali Temišvar je moj dom.
Marko Adžić je od malih nogu nosio strast prema umetnosti, posebno prema glumi. Prvo se, ipak, bavio slikarstvom. Već u petom razredu crtao je skice gimnazijalcima koji su upisivali likovnu akademiju.
– Moji stariji drugovi su sa tim skicama i crtežima, mapama prolazili na prijemnom na likovnoj akademiji. Pomagao sam im kao klinac sa svega 12, 13 godina, ali me nije držalo mesto. Jer za slikanje moraš da sediš sam, a samoća ubija. Mene to nije doticalo, ne mogu mnogo da boravim na jednom mestu. Potrebni su mi ljudi, oni me inspirišu, volim društvo. Teško je biti sam, užasavam se samoće tako da sam talenat koji sam imao za slikarstvo samo kanalisao na scenu. Upisao sam glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Temišvaru. Kada sam se preselio u grad na Begeju, upisao sam najpre srpsku gimnaziju, bilo je tada ovde Srba koliko hoćete. Nije mi čak ni bilo potrebno da znam rumunski jezik, tako sam i završio srednju školu ne znajući ga. Tada sam shvatio da ipak moram da naučim rumunski jezik – priča Marko Adžić, koji je posebno radostan što je uspeo posle velike borbe 2019. godine da „ustoliči” profesionalnu srpsku scenu u Temišvaru. Prethodilo je tome, saznajemo, dugo godina borbe.
– Nekada mi je teško o toj borbi da pričam, oslabio mi je imunitet od nervoze jer je bila neophodna velika upornost koja je trajala više od 10 godina. Onda je usledila globalna finansijska kriza. Ipak, držimo se, Temišvar je zbog toga i postao evropska prestonica kulture, upravo zbog multikulturalnosti. I mi Srbi ovde u gradu pospešili smo taj projekat, jer je Temišvar jedini grad na svetu sa tri jezika teatra: rumunski, nemački, mađarski, a od 2019. godine i srpski.
Naše pozorište „Talija” ima svoju tradiciju dugu 55 i više godina, ali je tek kasnije dobilo i svoj profesionalni status. Mađari i Nemci su bili ozbiljniji, organizovaniji. Oni su uspeli da naprave profesionalno pozorište, ali zapostavili su amaterizam. Mi sada imamo profesionalnu scenu, ali negujemo i amaterizam – besedi Marko Adžić, koji ne zna za predah.
Uveliko ovih dana priprema i izvodi predstave za malu publiku u dečjem pozorištu „Merlin”. Snima od Bukurešta do Zagreba, a koliko je zanimljiv kao glumac, najbolje govori podatak da savremeni dramski autori sve češće pišu komade u kojima grade likove upravo za Adžićevu energiju i karakter.
