Alen Delon je bio ikona 60-ih, ali za sve probleme koje je imao bio je kriv jedan Srbin
Alen Delon je legenda francuskog i svetskog filma, ali iako se nikad nije pojavio u srpskim filmovima, veza sa Srbijom je mogla puno toga da ga košta.
Danas, Alen Delon je pod „pojačanim starateljstvom“ prema odluci sudije za zaštitu osetljivih lica, nakon što je 2019. doživeo moždani udar. Postoji želja u njemu da bude eutanaziran, ali za sada nema pomaka u tom pravcu.
Delon je svoju zvezdanu karijeru postavio hit filmovima iz 60-ih i 70-ih. U Jugoslaviju je stigao 1962. ne bi li snimao film o Marku Polu. Tu je upoznao Beograđana, momka sa ulice, koje je poveo sa sobom u Pariz nakon snimanja. U pitanju je bio Miloš Milošević koji je postao telohranitelj Delona.
Milošević se kratko zadržao na toj funkciji jer je probao da okuša sreću u Holivudu. Ali upoznao je Delona sa svojim naslednikom, Stevicom Markovićem koji je postao mnogo poznatiji kao Delonov radnik i još ga u Parizu pamte, ali malo ko po dobru.
Stevan Marković je bio rođeni Beograđanin, a svoje dane mladosti je proveo u beogradskom naselju Savamala. Njegovi prijatelji iz detinjstva su nakon njegove smrti govorili da je bio sklon fizičkim obračunima, ali s obzirom na to koliko se priča vezuje za njegovo ime, sve se uzima sa rezervom.
Marković je živeo u prizemlju glumčeve kuće u Parizu. Alen mu je nudio manje uloge u filmovima, ali Marković nije iskoristio te šanse. Novac koji je zaradio trošio je uglavnom na kockanje i izlaske što je smetalo bračnom paru Delon. Jedna od najintrigantnijih detalje ove priče jeste navodna afera koju je Stevan imao sa Natali.
Kako je Delon bio jedan od najatraktivnijih muškaraca tog doba, nije mu bilo svejedno da ga supruga vara sa bilo kim, pogotovo ne sa jednim migrantom, te mnogi smatraju da glumac Markoviću to nikad nije zaboravio.
Prvo je Miloš Milošević 1966. godine pronađen mrtav u vili glumca Mikija Runija. Spekulisalo se da je glumca supruga Barbara varala sa Milošem. Njegovo telo je potom preneto na Novo groblje u Beogradu, a predstavljao je početak serije ubistava.
Navodno su Delonovi 1968. prekinuli saradnju sa Markovićem nudeći mu otpremninu od prodaje stare Alenove kuće u aveniji Mesin, koju on nije želeo da prihvati pa je počeo da ih ucenjuje.
Pretpostavlja se da je kontroverzni Srbin bio ljubavnik mnogih udatih Francuskinja čiji su partneri bili veoma uticajni. Priča se da je umeo da fotografiše ljubavnice u spornim pozama pa da zatim te slike šalje njihovim muževima tražeći novac kako javnost ne bi videla lascivne slike.
Zvanično, Stevan Marković je 22. septembra 1968. godine ušao u taksi u kome ga je čekao muškarac koji ga je i ubio. Svedoci su prvo prepoznali osumnjičenog, a onda promenili iskaze.
Nakon što su uzeti uzorci sa tela Markovića, utvrdilo se da je u pitanju jugoslovenski emigrant, a potom i da nije ubijen udarcem tvrdim predmetom, kako je na početku bilo saopšteno, već su ga usmrtili hicem iz oružja koje su koristile profesionalne ubice.
Nakon što je vest o smrti Markovića dospela u medije, pojavila su se dva svedoka, jedan je bio taksista, a drugi njegov prijatelj koji ga je poslednjeg živog video.
List „Figaro“ je zatim objavio anonimno pismo u kojem se navodi da su u sve umešani visoki državni fukcioneri i bivši članovi vlada, koji su prisustvovali orgijama, koje je Marković organizovao u kući Alena Delona. Jugosloven po imenu Akov imao je dokaze u tome, istaknuto je u tom članku.
Spominjale su se potom i eksplicitne fotografije Klod Pompidu, supruge bivšeg francuskog premijera Žorža Pompidua.
Alen Delon je više puta ispitivan povodom ubistva, sumnjalo se u njegov alibi, ali nije bilo čvrstih dokaza koji su ga povezivali sa smrću Markovića. Slavni glumac je od početka negirao krivicu.
Ceo slučaj je ostao misterija i nakon više od pet decenija, a jedino je sigurno da fotografije sa zabava za odrasle nisu postojale, pa samim time se pretpostavlja da je slučaj osmišljen kako bi se bacila senka na predsedničku kandidaturu Pompidua, koji je potom ipak dobio vlast.
O „Aferi Marković“ postoji nekoliko knjiga i dokumentarnih filmova. Uprkos nameri, igrani film na tu temu nikada nije snimljen. Filmski reditelj Iv Boase svojevremeno je izjavio: „Nisam uspeo da napravim film o ‘aferi Marković’ iako sam to silno želeo i godinama skupljao dokumentaciju. Pritisci su bili toliko jaki sa svih strana da je to prosto bilo nemoguće. Svi dokazi bili su uklonjeni, ništa nije moglo zvanično da se potvrdi, a Alen Delon mi je jednom prilikom rekao: ‘Ti ćeš biti mrtav čovek ako napraviš taj film’. To nije bila pretnja nego konstatacija — znalo se kakav bi zemljotres izazvalo rasvetljavanje ubistva u koje je bio uključen čitav politički establišment Francuske, kao i tajne službe nekoliko zemalja. Opasno”.
Prvu knjigu na ovu temu napisao je čuveni srpski novinar, pisac i scenarista Dušan Savković. Bio je to tada kultni roman „Gorila”, objavljen 1974. godine. Kasnije je napisao i nastavke ovog romana, „Gorila 2” (1980) i „Zagrljaj Pariza” (1982).