Vetrovi sa Zapada i sa Istoka donose miris neizvesnosti, dok kroz prozore palate koja je iznenada postala dom za pregovarače ulazi svetlost koja obećava, ali i zavodi. Ako nešto zaista u ovom trenutku postoji, to je opasna iluzija mira, koja škripi pod težinom krivice i iščekivanja. U tišini soba gde se šušti samo papirima, mapama i rečima, postaje jasno – moć više ne stanuje u novcu i balističkim raketama, već u istini, bez obzira na to koliko je ona teško podnošljiva.
A istina govori samo jedno. Iako se čini da je mir u Ukrajini daleko, svi znaju da će bez njega svet otići u pakao. Rat ili mir? Pregovarači znaju samo jedno: sa ovog stola putevi ka miru obavijeni su gustom maglom, ali se ka njemu konačno mora krenuti.
Da, taj dan će uskoro doći. I atmosfera će izgledati kao u fiktivnoj palati fiktivnog grada, gde će se susresti diplomate Rusije i Ukrajine. Samo mir nije fikcija. Ako svet traga za mestom gde će se održati mirovni pregovori između Rusije i Ukrajine, pronaći će ga u Beogradu.
Ma kako ova inicijativa na prvi pogled izgledala idealistički, a nije malo onih koji će reći da je opterećena klasičnim srpskim sindromom megalomanije, ona je u suštini duboko pragmatična, moralna i etična, što je koktel argumenata toliko potreban današnjem iracionalno podeljenom svetu koji lebdi na ivici ambisa.
Inicijativu je pokrenuo prof. dr Orhan Dragaš, direktor Međunarodnog instituta za bezbednost, a mediji koji su objavili njegov autorski tekst dokazuju da je treba što glasnije isticati. Evo zašto. Ovoga puta činjenice su jače od stereotipa koje smo, po običajnom pravu, nametnuli samima sebi.
– Pokušajmo sa Srbijom – napisao je Dragaš za ukrajinski najuticajniji provladin list „Kijev post”, koji je objavljen pod redakcijskim naslovom „Slučaj Srbije kao domaćina mirovnih pregovora između Rusije i Ukrajine”.
Dragaš piše da Srbija već plaća političku cenu zbog svoje politike bliskosti obema zaraćenim stranama. „Za mnoge Evropljane Srbija je ruski agent na vratima članstva u EU. Isto tako, za Kremlj je neiskreni saveznik koji šuruje sa Kijevom. Međutim, ta pozicija Srbije – ma koliko bila izazovna – mogla bi biti ključna u otvaranju dijaloga koji bi označio preokret u evropskoj istoriji. Pečat na to će staviti neki budući ’Beogradski sporazum’, kao kolokvijalni naziv za sporazum koji je doneo mir Ukrajini, ali i celoj Evropi. Srbija ima priliku da preuzme ulogu kakva je retko viđena u njenoj istoriji – ulogu katalizatora mira u vreme kada svet gubi veru u mogućnost dogovora. A današnja Srbija to može i hoće. Beogradski sporazum mogao bi postati simbol ne samo obnove Ukrajine, već i obnove vere u diplomatiju.”
Ali mnogo je krupnih igrača koji bi rado uzeli takav kolač istorije sa poslužavnika. Imajući u vidu uticaj „Kijev posta”, može se protumačiti kako Volodimir Zelenski i krug njegovih najbližih ljudi prihvata predlog Dragaša kao ponudu koja treba da izađe na kijevsku svetlost dana, a potom da se proširi i na širi krug veoma pedantnih čitača kako na zapadnoj, tako i na istočnoj hemisferi.
Tradicionalne evropske prestonice za sklapanje mirovnih procesa i prekida krvavih sukoba širom sveta, kao što su Helsinki, Beč i Ženeva, sada su nepoželjne za Rusiju, jer momci iz Kremlja svakako neće želeti da slete na aerodrome u zemljama NATO-a, EU ili nekada strogo neutralnoj Švajcarskoj, koja je prvi put jasno stala na ukrajinsku stranu. Ukrajinci, opet, neće prihvatiti onoga ko nije pružio makar moralno opipljivu podršku njenom otporu Rusiji. Srbija je to pokazala ne samo kroz humanitarnu pomoć koju šalje Ukrajini već i kroz glasanje u međunarodnim telima gde se insistira na poštovanju međunarodnog prava.
Ako je Turska u početku rata posredovala u razmeni zarobljenika, kao i u izvozu žita preko crnomorskih luka, pitanje je da li Ankara poseduje i danas takav domaćinski kapacitet, s obzirom na zagonetan odnos Putina i Erdogana. Turska je, uostalom i ključna zemlja NATO-a, sa regionalnim ambicijama u Siriji, gde svoje interese ima i Moskva, te je nepoznanica da li se Ankara udaljava od mesta u kojem bi se udobno i poštovano osećale ukrajinske i ruske diplomate.
Da bi putanja i značaj ovog teksta bili razumljiviji za čitaoca, potrebno je naglasiti kako ga je objavio i turski medij blizak AKP partiji Redžepa Tajipa Erdogana, pod naslovom „Beogradski sporazum: Srbija domaćin i prilika za mir u Ukrajini”. Teško je poverovati da bi urednik objavio tekst koji bi naškodio Erdoganovoj posredničkoj ambiciji između Kremlja i Kijeva.
Otuda se nameće logično pitanje: koja zemlja je poželjna za Rusiju i Ukrajinu, ne kao pisac formule mira već kao srdačni domaćin sa dobrim namerama. Koji je grad u Evropi mesto gde će pregovarače sačekati domaćin i svakome od njih, bez obzira na to da li dolazi iz Kijeva i Moskve, pogledati bez ikakve griže savesti u oči?
Sklapajući pazl spoljne politike Srbije, Aleksandar Vučić svakako da nije mogao da očekuje ovako tragičan sled događaja u svetu, ali je držeći se povelje UN i nacionalnih interesa Srbije, uz distanciranje od svakog vojnog saveza, došao u poziciju jedinstvenog evropskog slučaja. Postao je lider čija zemlja osuđuje agresiju Rusije na Ukrajinu, ali se ne odriče tradicionalno prijateljskih odnosa sa Moskvom, odbijajući istovremeno da Ruskoj Federaciji uvede ekonomske sankcije. Ako je s pravom takva politika nagoveštavala Vučićev politički suicid, sadašnjost pokazuje da je bio u pravu.
Teško je, skoro nemoguće, pronaći danas u svetu mesto i ljude koji idu sredinom puta. Planeta je polarizovana do krajnjih i zapaljivih granica, a Srbija je možda jedina koja korača po tankoj žici na velikim geopolitičkim nadmorskim visinama, ispod koje ne postoji zaštitna mreža.
S takvim ulogom koji je od hazarderskog s vremenom postajao dobitan, u Beogradu su već obavljani veoma osetljivi diplomatski pregovori, poput ruskih i američkih izaslanika najvišeg nivoa koji su razgovarali na tajnoj lokaciji o implementaciji Minskih sporazuma. Srbija je prepoznata kao evropska eksteritorija na kojoj se može raspravljati o najosetljivijim pitanjima i gde se mogu praviti ozbiljni dilovi. I gle čuda, u najobaveštenijoj čaršiji na svetu, što takođe o sebi rado mislimo, o detaljima takvih ćaskanja nije procurela ni reč, što dodatno kvalifikuje Srbiju za moguću lokaciju mira. Uostalom, moćni Izrael upravo je u Beograd poslao zlatno čedo svog sporta, košarkaše Makabija koji u Srbiji igraju utakmice Evrolige. Izrael bezbednost svojih sportista stavlja kao jedan od prioritetnih ciljeva nacionalne bezbednosti i ako je Beograd izabran kao najsigurnije mesto za Makabi, to se nije dogodilo zato što ih je Vučić pozvao zbog rasta svog rejtinga. Naprotiv, on gotovo da i to ne pominje. Takvi signali se ne primećuju u domaćoj javnosti, koja takođe nije izbegla histeričnu polarizaciju, kao simptom globalne anksioznosti. Ali će se svakako visoko kotirati među velikima kada se bude donosila konačna odluka o mirovnoj destinaciji.
Sa prošlošću koja se krije iza svakog ugla, Beograd postaje mnogo više od puke teritorije za pregovore između Rusije i Ukrajine. Beograd je metafora grada koji je zadržao svoju istinsku i tragičnu lepotu mnogo puta uništene i vaskrsle balkanske metropole.
Zato poslušajte glas male zemlje koja je često stvarala mnogo više istorije nego što joj je to bilo potrebno. Bar mi znamo koliko je jednostavno, a čini se tako teško ostvarivim: bolje mir nego rat!
