17.3 C
Vancouver

Стрес и утицај стреса на здравље

Пише: Др. Татјана Суботић Брајић

           СТРЕС И УТИЦАЈ СТРЕСА НА ЗДРАВЉЕ

Стрес је у данашњем модерном и брзом начину живота свеприсутна и актуелна појава, може се рећи једна од “болести” данашњице. Једна од дефиниција стреса каже да стрес настаје када утицаји средине превазиђу индивидуалне адаптивне капацитете или способности особе да се носи са тим. Ови утицији средине се називају стресори (психолошки и биолошки) и подрзумијевану негативне животне догађаје, као што су проблеми на послу, незапосленост, проблеми у браку, финансијске тешкоће, насиље, ратови, друштвене промјене, ожалошћеност због болести или смрти, итд. Такође постоје и физички и физиолошке стресори, напримјер, хируршке операције, траума, болест, гладовање, високе и ниске температуре, бука , напор, и слично. Људи различито доживљавају стресоре и боре се против њих на разне начине. Највећим дијелом је ово условљено генетиком али и карактеристикама личности, као што су снага ега, степен толеранције на фрустрацију, оптимизам, неуротицизам, нада, итд.  Оно што је за неке особе стресно, за друге је мање стресно или чак стимулативно. Може се рећи да је стресор резултат процјене, била она реална или не, односно све оно што особа доживи као неповољно или потенцијално угрожавајуће. По неким дефиницијама стреса, постоји позитиван и негативан стрес. Позитиван стрес није превише дуг, интениван је и исцрпљујући. Он је пожељан за интелектуални и емоционални развој особе. Савладавањем позитивног стреса долази до јачања самопоуздања, осјећаја задовољства, компетенције и боље организације. Негативан стрес је дуготрајан и исцрпљујући и на крају доводи до поремећаја фунцкионисања организма. Посљедице стреса се манифустују различито код различитих особа као емоционалне, интелектуалне и физичке промјене. То су напримјер осјећај тензије, фрустрације, умора, проблеми са концентрацијом, учењем, памћењем, спавањем, расположењем и слично. Појединци су углавном мање или више свјесни и способни да идентификују стресоре и  посљедице, а  рјеђе се дешава да не могу да објасне одређене промјене. Посљедице стреса нису само негативан утицај на здравље и подлога за развој болести, него и погоршање квалитета живота, поремаћај функционисања особе на приватном и професионалном плану, смањена продуктивност и одсуствовање са посла.

Постоје различите дефиниције, класификације и фазе стреса. Фазе стреса би укратко биле 1.  фаза узбуне (краткотрајна у којој се оргнизам припрема на борбу) 2. фаза отпора (настаје уколико стрес потраје и тада се организам бори или адаптира, односно прилагођава, како физички тако и ментално) 3. фаза исцрпљења (када се адаптациони механизми исцрпе и јављају се посљедице). Стрес сам по себи не мора бити штетан, као што је већ поменуто, али ако особа сама не успије да са адаптира у другој фази, онда је потребно потражити стручну помоћ. Ако говоримо о акутном и хроничном стресу, може се рећи да је прва фаза акутна, а друга и трећа фаза хроничне. Реакција организма на акутни стрес је краткотрајна реакција одбрамбене природе, која значи има заштитни карактер и повезана је са активацијом аутономног симпатичког нервног система (који ради без утицаја наше воље) па се под утицајем овог система луче хормони адреналин и норадреналин из надбубрежне жлијезде. Ова реакција се назива “бори се или бјежи” (fight or flight) и припрема организам да се носи са новонасталом ситуацијом и потенцијалним опасностима а манифестује се повећаном срчаном фреквенцом, повећањем крвног притиска, узбуђености, убрзавањем дисања, метаболизма, итд.  Адреналин, норадреналин и кортизол су познати као хормони стреса.

У медицини је утицај психичког и емотивног здравља на физичко здравље и развој болести познат од давнина. Врло важно је нагласити да до стања стреса не доводе само непријатни догађаји, већ и саме негативне мисли и емоције (као напримјер претјерана брига, љутња, агресија, непријатељство, туга). Ако овај веома комплексан процес упростимо, могли би кажемо да се негативне мисли из једног дијела мозга који се назива хипоталамус, преносе се на једну малу жлијезду хипофизу, која даље путем лучења хормона утиче на рад других жлијезда и органа, а најзначаније на надбубрежну жлијезду. Односно, у стању хроничног стреса из хипоталамуса преко хипофизе крећу сигнали према надбубрежној жлијезди, која сада лучи хормон кортизол, који у условима хроничног стреса може бити повишен (али и снижен, односно ткива временом престају бити осјетљива на кортизол па слабе његова анти-упална дејства).  Временом додатно долази и до поремећаја равнотеже у самој “осовини” хипоталамус-хипофиза-надбубрежна жлијезда. Хормони дјелују на имунолошки систем, а долази и до инфламације и у организму се луче супстанце које се зову цитокини. У циљу постизања равнотеже наш организам има урођену способност да се адаптира путем постизања нових промјена на нивоу нервног, имунолошког и ендокринолошког система, а ова адаптација се зове алостаза. Нажалост, као што је претходно поменуто и алостаза има своје границе. У условима хроничног стреса, односно изузетно честим или дугим стресним ситуацијама, када су алостатички системи превише стимулисани они престају бити ефикасни, односно долази до појаве која се назива “алостатички напор” или “цијена адаптације”. Ова неравнотежа у организму доводи до погоршања већ постојећих болести или настанак нових. Зато је контрола и смањење стреса врло важна у побољшању квалитета живота и превенцији болести.

Болести које се доводе у везу са стресом се називају и психосоматске болести. Индиректан доказ да су многе од ових болести повезане са психичким стањем и стресом је и чињеница да се у терапији поред лијекова предлаже и психотерапија, која се показала ефикасном. Списак болести које су узроковане стресом или је стрес доприносећи фактор је дугачак и стално се продужава. Нема органа или система на који стрес не може да утиче.  Стрес на организам дјелује директно и индиректно. Директан утицај стреса представља, преко одрећених патофизолошких механизама, повећану осјетљивост особе на одређене болести, као што су упалне, инфективне и аутоимуне болести. Индиректан утицај се испољава тако што код особе која је под стресом долази до неадекватних одбрамбених реакција и лоших образаца понашања који додатно угрожавају здраље, а то су напримјер, недостатак сна и физичке активности, пушење, конзумација алкохола, наркотика, лоша исхрана у виду повећане конзумације угљених хидрата, масноћа. итд. Такође психичке реакције могу бити неадекватне па код особе доминирају негативна размишљања и себе види као мање вриједну.

У стању хроничног стреса, због повишеног нивоа кортизола, долази до слабљења одбрамбеног система који нас штити од инфективних или заразних болести, тако да је коначан резултат чешћа појава одређених инфекција као напримјер, грипе, прехладе, херпес инфекција, затим осјећај умора, чак и превремено старење. Једна илустрација је чешћа појава вирусних инфекција у периодима испитних рокова код адолесцената. Код особа које су већ инфициране ХИВ вирусом, изложеност стресу убрзава прогресију из латентног стања инфекције у манифестну болест (АИДС). Стрес доприноси и појави малигних болести (мада немамо апсолутне доказе), посебно одређених врста карцинома, напримјер дојке. Чвршћи докази постоје код утицаја стреса на прогресију малигних болести па се сматра да стрес убрзава напредовање већ постојеће малигне болести. Стрес такође може да доведе до чешће појаве астме и инфекција дисајних путева. Стрес доводи до низа психијатријских болести или погоршава већ постојеће, од чега је најзначајнији и највише проучен утицај стреса на развој депресије и анксиозности, али значајна је и појава анорексије нервозе, опсесивно- компулзивног поремећаја, паничних напада и пост-трауматског стресног синдрома.  Што се тиче пробавног система, у желуцу и дуoденуму је чешћа појава улкусне болести и Хеликобактер пилори инфекције. Јасна је повезаност стреса и настанка иритабилне болести цријева (болест дебелог цријева која се најчешће манифестује боловима и надимањем) као и улцерозног колитиса и Кронове болести (инфламаторне болести дебелог цријева). Ове болести надаље повећавају ризик од карцинома дебелог цријева. Код хроничног стреса, због инфламације и поремећаја аутономног нервног система који се огледа у предоминацији симпатичког у односу на парасимпатички систем, долази до развоја  срчане болести, односно инфаркта миокарда. Такође долази и до повећаног ризика за попуштање срца и срчаних аритмија. Знамо да ове болести могу да имају и фаталан исход.  Под утицајем повишеног кортизола у хроничном стресу може доћи до развоја дијабетеса или шећерне болести.  Доказана је повезаност аутоимуних болести и стреса, од којих се посебно издвајају болести штитне жлијезде, реуматоидни артритис и неке кожне болести (псоријаза).  Хроничан стрес може да буде доприносећи фактор у развоју гојазности. Преко осовине хипоталамус-хипофиза-јајник, стрес може да има негативан утицај на репродуктивну способност и на појаву инфертилитета, односно неплодности. Стрес се доводи у везу и са неуролошким болестима (мигренозне и тензионе главобољњ, мултипла склероза) и неуродегенеративним болестима (деменција).

Први корак у борби против стреса је свакако идентификација стресора. Сви смо данас изложени стресу, тако да ако су стресори неизбјежни, потребно је бар научити како да се на здраве начине носимо са њима. Неповољан утицај стреса може да се ослаби јачањем појединца, као и употребом здравих стратегија- здравог и уредног начина живота, без конзумирања алкохола и других супстанци, здраве исхрана, физичке активности и довољно сна. Потребно је да водимо рачуна о својим мислима и реакцијама, као и о свом тијелу. Препоручују се вјежбе релаксације, опуштање кроз дружењe и хобије, позитивно окружење, подршка пријатеља и породице, групе подршке, позитивно размишљање, итд. Сваки појединац зна шта му највише прија и опушта га, тако да треба то и да упражњава. На крају, ако све ове методе закажу и особа не осјећа побољшање, не треба се устручавати и затражити стручну помоћ.

Др Татјана Суботић Брајић

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

OSTALI KOMENTARI

KANADA

Najnovije vesti i priče