12.4 C
Vancouver

Гојазност

Пише: ДР. Татјана Суботић Брајић

                         ГОЈАЗНОСТ

Гојазност (Obesity) је комплексан поремећај, који обухвата повећану количину тјелесне масноће. Повећана тјелесна тежина и гојазност је глобални проблем са растућом учесталости у већини земаља. Гојазност представља и све веће финансијско оптерећење за здравствени систем и захтјева све већа новчана издвајања. Гојазност није само козметички проблем, него и озбиљан здравствени проблем јер повећава ризик обољевања од одређених болести, скраћује квалитетет живота и животни вијек. Добра вијест је да чак и мали губитак тјелесне тежине oд 5-10% може смањити одређене здравствене проблеме повезане са гојазношћу.

Дијагностика

Главни начин у клиничкој пракси за дијагнозу гојазности, а према препоруци Свјетске Здравствене Организације и Health Canada, је израчунавање Индекса тјелесне масе (Body Mass Index=BMI) тако што се подијели тјелесна тежина у килограмима са квадратом висине изражене у метрима. Нормалан BMI износи од 18.5 до 25, испод 18.5 је смањен а преко 25 повећан. Особа са BMI 25-30 има прекомјерну тјелесну масу (overweight) а преко 30 је гојазна (obese). Гојазност се даље, опет на основу BMI, дијели на гојазност прве, друге и треће класе (трећа класа је екстремна гојазност). За већину људи BMI прилично поуздано процјењује тјелесну масноћу. Међутим, за неке особе, као напримјер спортисте, BMI не представља поуздано средство за процјену тјелесне масноће јер индекс може бити повишен а да особа није гојазна него уствари има развијене мишиће. Исто тако BMI није примјенљив на труднице, веома високе, веома ниске и на особе у развоју. Надаље, као фактор ризика за болест срца (коронарну болест) и шећерну болести (дијабетес) битна је не само гојазност, него и тип гојазности, тако да код особа са повећаном тјелесном масом (BMI већи од 25) осим израчунавања BMI требамо измјерити и обим струка. Ако је поред повећаног BMI повећан и обим струка (већи од 102 цм код мушкараца а 88 цм код жена), значи да је највећи дио масноће концентрисан око струка а не око кукова (што се назива централна гојазност) а самим тим је већи ризик за обољевање од коронарне болести и дијабетеса.

Узроци и учесталост

Иако узроци гојазности могу бити генетски, хормонски или одређене болести/синдроми, лијекови, најчешћи узрок гојазности је ипак повећан унос калорија путем исхране у односу на потрошњу током нормалних дневних и осталих физичких активности. Иако овај енергетски дисбаланс може изгледати као прост узрок, постоје доприносећи фактори, напримјер биолошки фактори, фактори понашања, социјални фактори и утицаји средине који су посебно значајни. Тако напримјер лака доступност хране, калоријски oбилан начин исхране, чести оброци ван куће, заступљеност брзе хране и висококалоријских напитака, као и сједећи, односно неактиван начин живота, доводе до све учесталије појаве гојазности на Сјеверноамеричком континенту. Гојазне особе генерално конзумирају енергетски богату храну која је високо прерађена, оскудна у хранљивим здравим супстанцама (микронутријентима као минерали и витамини), а обилује шећерима, скробом или машћу. Статистике кажу да је у 2014. години 20% Канађана преко 18 година (отприлике 5.3 милиона одраслих) било гојазно (BMI преко 30), док је оних са прекомјерном тјелесном тежином (BMI 25-30) било 40% међу мушкарцима и 27.5% међу женама. Значи укупно у Канади је приближно половина жена и двије трећине мушкараца са прекомјерном тежином или гојазно. Као што видимо, проценат гојазности је већи код мушкараца него код жена, а такође је већи код особа у средњим годинама (35-64) у односу на остале старосне групе. Варијације постоје у одређеним етничким групама, тако да Абориџини имају већу стопу гојазности него остали. У провинцијама Квебек и Британска Колумбија је мањи проценат гојазности него што је иначе у Канади. Упркос култоролошким нормама које стигматизују прекомјерну тежину и јаким доказима да гојазност има штетне ефекте на здравље, учесталост гојазности у Канади је и даље у порасту да се чак може чути и термин епидемија гојазности. Забрињавајуће је и то што је гојазност код дјеце у порасту, тако да се број дјеце са прекомјерном тјелесном тежином узраста 6-11 година у посљедњих 25 година више него удвостручио, док се проценат гојазних тинејџера утростручио.

Ризици и посљедице

Нежељене посљедице гојазности по здравље су многобројне и обухватају повећано обољевање од одређених болести као и повећану/превремену смртност. Гојазност представља ризик за сљедеће болести и стања: срчана болест, висок крвни притисак (хипертензиија), шећерна болест , мождани удар, повишене масноће, одређене малигне болести, болести жучне кесе, масна јетра, проблеми са зглобовима, бол у леђима, генерално болови у тијелу и смањена физичка спремност, проблеми са спавањем и дисањем (sleep apnea), психијатријске болести и компликације са трудноћом. Поједини карциноми, као напримјер карцином дојке, материце, дебелог цријева, бубрега, жучне кесе и јетре су учесталији код гојазних особа. Психијатријска обољења, напримјер депресија и анксиозност су чешћа код гојазних особа, имају низак ниво самопоуздања и прати их социјална стигма,. Може да вриједи и обратно, односно код психијатријских обољења као што су поремећај пажње, посттрауматски стрес синдром, депресија, анксиозност и психотични поремећаји чешћа је гојазност. Код жена у репродуктивном добу гојазност може довести до  инфертилитета (односно немогућности зачећа), а затим имати и штетан утицај на ток трудноће и на плод. Гојазност може проузроковати шећерну болест и повишен крвни притисак у трудноћи, спонтани побачај, превремени порођај, проблеме током порођаја, повећано крварење након порођаја и смањену виталност плода.

Терапија

Код особа са повишеном тјелесном тежином или гојазношћу потребно је прво урадити извјесне клиничке и лабораторијске претраге да би утврдили да ли постоји неко од поменутих обољења која прате гојазност. Након тога потребно је поразговарати са гојазном особом да се утврди спремност на промјене или потенцијалне баријере. Користи од губитка тјелесне тежине код гојазних особа са повишеним крвним притиском, масноћама и шећером је смањење наведених вриједности. Терапија је обично предвођена породичним доктором али по потреби се могу укључити и други специјалисти или стручњаци, као напримјер дијетолог, психолог, инструктор за вјежбање, итд. Породични доктор у сагласности са пацијентом направи индивидуални циљ и програм за промјену животних навика, а што представља први корак у терапији. Програм обухвата промјену начина исхране, повећану физичку активност и одређене врсте психотерапије које мијењају начин размишљања и понашања, а које могу бити групне или индивидуалне. Измјењен начин исхране, вјежбање и психотерапија могу да се примјене као појединачне мјере али је ефектније када се комбинују. Када говоримо о губитку тежине не препоручују се рестриктивне мјере, које могу да угрозе здравље а које ни у дугорочном смислу нису изводљиве и не дају дуготрајне резултате. Оно што се препоручује је нискокалоријска исхрана, односно смањен унос за 500-1000 калорија на дан у односу на дневни губитак, тј. у односу на препоручени унос калорија за особу одређене тјелесне тежине. То ће довести до губитка 0.5-1 кг седмично, што је оптимално. Постоје студије које су поредиле ефективност неколико популарних дијета (Аtkins, Ornish, Weight watchers, Zone Diets) и нису откривене разлике, него се дошло до закључка да је самодисциплина и поштовање новог режима исхране најважнији фактори, а не тип дијете. Уопштено, када говоримо о здравом начину исхране, постоје препоруке везане за избор намирница и количину, а могу се наћи на интернет страници Владе Канаде- Canada’s Food Guide. Генерално се препоручује конзумирање непрерађених житарица, воћа, поврћа, меса и млијечних производа са малим процентом масноће, а од напитака вода. Промјена начина живота обухвата промјене у избору намирница током куповине, читање етикета о нутритивној и калоријској вриједности, промјена начина припреме намирница, избјегавање вискококалоријских шећера и масноћа, смањење величине порција, избегавање алкохолних пића, уношење довољне количине воде, итд. Вјежбање се препоручује и као превенција против гојазности и као једна од мјера за губитак сувишне тјелесне тежине и смањење обима струка. Остали бенефити физичке активности су повећана кардиореспираторна кондиција, одржавање жељене тјелесне тежине, као и побољшање расположења, подизање имунитета и повећан осјећај самопоштовања. За губитак тјелесне тежине у почетку се препоручује умјерена физичка активност од 30 минута 3-5 пута седмично са постепеним повећавањем на 60 минута скоро сваки дан. Медицинска евалуација је потребна прије започињања са физичком активности, као што је потребан и опрез код одређених болести, напримјер код шећерне болести, болести срца и астме узрокована вјежбањем. Ако особа изгуби тјелесну тежину, препоручује се редовно праћење пацијента као и помоћ и подршка за одржавање постигнуте тјелесне тежине. Студије су доказале да је без континуираног праћења и интервенције у виду програма одржавања, тешко одржати жељену тјелесну тежину у наредних 1-5 година. С обзиром да је гојазност углавном хронично стање, и пацијент и доктор треба да схвате да успјех захтјева доживотни труд и праћење. Међутим ако губитак тежине није био успјешан током 6 мјесеци, треба размотрити фармакотерапију, односно употребу лијекова. Ако и употреба лијека не доведе до губитка тежине, посљедњи корак у терапији је примјена неке од хируршких процедура на желуцу. Наравно да се пацијенти који су потенцијални кандидати за оперативни захват морају пажљиво изабрати, а то су пацијенти у другој и трећој категорији гојазности са придруженим обољењима и неуспјелим претходним методама за губитак тежине.

Превенција

Код особа са нормалном тјелесном тежином нема довољно научних студија да препоруче одређене интервенција кориштене од стране доктора које би се користиле као превенција гојазности. Код гојазних особа чак и губитак тежине од 5-10% је клинички значајан за смањење кардиоваскуларних фактора ризика, односно ризика за срце и крвне судове, а то су повишен крвни притисак, шећер и масноће. Свакако да породични доктори и остали здравстени радници треба да образују становништво и савјетују како да воде здрав живот, имају умјерену и квалитетну исхрану, те буду физички активни а гојазним особама помогну у губитку тјелесне тежине. Кључ за постизање и одржавање здраве тјелесне тежине није у краткотрајним дијетама, него у дугорочним промјенама животних навика. Контролисати сопствену тјелесну тежину доприноси добром здрављу и квалитетнијем животу и тренутно и у будућности.

Др Татјана Суботић Брајић

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

OSTALI KOMENTARI

KANADA

Najnovije vesti i priče