Lekari upozoravaju roditelje da bi deca koja spavaju manje od devet sati mogla da imaju problema sa pamćenjem i inteligencijom.
Stručnjaci sa Medicinskog fakulteta u Marilendu rekli su da nedostatak sna ili loš san kod dece može da poveća rizik od problema poput anksioznosti, impulsivnog ponašanja i depresije.
Takođe, uočili su da kod dece koja ne dremaju tokom dana, postoji povezanost sa kognitivnim poteškoćama poput pamćenja, rešavanja problema i donošenjem odluka.
„Otkrili smo da su deca koja spavaju manje od devet sati tokom noći imala manje sive materije ili manji volumen u određenim područjima mozga odgovornima za kontrolu pažnje, pamćenja i inhibicije u poređenju sa onima koji imaju zdrave navike spavanja“, izjavio je autor studije dr Ce Vang.
On je dodao da su „ove razlike bile uočljive i nakon dve godine, što je zabrinjavajuće otkriće koje ukazuje na dugoročnu štetu za decu koja ne spavaju dovoljno“.
Studija je objavljena u časopisu „The Lancet Child & Adolescent Health“, a posmatrala je više od 8.300 dece uzrasta od devet do 10 godina.
Lekari su pregledali nalaze magnetne rezonance, medicinsku dokumentaciju i upitnike koje su dve godine ispunjavali roditelji.
„Potrebne su dodatne studije da bismo potvrdili naše nalaze i videli da li mogu bilo kakve intervencije da poboljšaju navike spavanja i preokrenu neurološke nedostatke“, istakao je dr Vang.
Kako bi pomogli svom detetu da spava, stručnjaci Američke akademije za pedijatriju kažu da bi roditelji trebalo da podstiču dobre navike spavanja kod svoje dece.
To uključuje postavljanje prioriteta za celu porodicu i pridržavanje redovne rutine. Takođe navode da bi roditelji trebalo da ograniče veme koje dete provodi ispred ekrana i potpuno izbace sedenje ispred ekrana sat vremena pre spavanja.
Prema smernicama „Sleep.org“ novorođene bebe do tri meseca trebalo bi da spavaju 14 do 17 sati, a odojčad do prve godine od 12 do 15 sati. Maloj deci je potrebno 11 do 14 sati sna, a predškolcima 10 do 13 sati. Deca do 13 godina trebalo bi da spavaju devet do 11 sati, a tinejdžeri osam do 10 sati.
Čovek iz Misisipija je izjavio američkim medijima da mu je mačka pomogla da se spreči pljačka u njegovom domu, i pripisuje mački da mu je spasila život. Mačka Bandit, koja živi sa svojim penzionisanim vlasnikom
Fredom Everitom (68) u predgrađu Tupelo u Beldenu. Prošle nedelje su dve osobe -pljačkaša pokušale da provale u dom Freda A mačka je uspela mačka da upozori Everita na opasnost, odnosno na pljačku doma rekao je on za medije
“Čuli ste za pse čuvare. Ovo je mačka čuvar.” rekao je Everitt,
Pokušaj pljačke dogodio se negde između 2:30 i 3 sata ujutru 25. jula, rekao je Everitt. Prvo ga je probudilo Banditovo mjaukanje u kuhinji. Zatim je otrčala u spavaću sobu, skočila na krevet i počela da skida jorgan s njega i da ga hvata po rukama. Everitt je znao da nešto nije u redu.
“Ona to nikada ranije nije uradila. Otišao sam, ‘i pitao je šta stobom nije uredu?’”, rekao je Everitt.
Još uvek u nedoumici šta Bandit želi, ustao je iz kreveta, obukao ogrtač i otišao niz hodnik u kuhinju. Kada je uključio prekidač za svetlo, video je dva mladića ispred svojih stražnjih vrata. Jedan je držao pištolj dok je drugi koristio pajser da pokuša da otvori vrata prenosi Northeast Mississippi Daily Journal.
Everitt je otrčao nazad u svoju spavaću sobu, uzeo pištolj od 9 mm i vratio se u kuhinju. Na sreću, potencijalni uljezi su već pobegli peške.
Da Bandit nije bio tamo i da su muškarci ušli u kuću, situacija bi mogla biti sasvim drugačija.
“To se, hvala Bogu, nije pretvorilo u situaciju konfrontacije”, rekao je Everitt. “Ali mislim da je to samo zbog mačke.”
On pripisuje Banditu usvojenoj mački od pre 4 godine da mu je te noći možda spasao život.
Prošlo je 46 godina otkako je žena poslednji put učestovala u trkama Formule 1, a prepreke da se pojavi nova učesnica su i dalje ogromne. Ipak, postoji nada da će u budućnosti to da se promeni.
Kako navodi sajt skysports, Serija W je ženski šampionat koji se održava od 2019. godine i služi kao odgovor na muški šampionat Formula 1, a privukao je veliki interes javnosti. Takođe, sve više žena učestvuje u kartingu, pa te dve stvari dižu nadu da će uskoro žena da se pojavi i u Formuli 1.
Učesnice Serije W, Džejmi Čedvik, Ebi Iton, Sara Mur i Ebi Puling analizirale su kakav je položaj žena u ovim sportovima za Skajsports. Naime, poslednja učesnica Formule 1 bila je Italijanka Lela Lombardi, koja se 1976. takmičila za veliku nagradu Italije. Ona je bila i prva učesnica Formule 1 koja je osvojila neku veliku nagradu. U novije vreme je Suzi Vulf učestvovala u probnim vožnjama Formule 1, ali je i to bilo pre osam godina.
Iton smatra da je šansa da žena ponovo učestvuje u Formuli 1 mnogo veća danas nego pre 20 godina, kada je ona počinjala profesionalno da vozi. Dodaje i da ne misli da će do toga doći u narednih par godina, ali da bi moglo da se desi kroz pet do sedam godina. Po njoj bi to mogla da bude neka od učesnica u današnjim karting trkama, jer bi morala da bude mlada, da ima jake finansije iza sebe kao i da ima nekoga ko bi vodio računa da pravi prave poteze koji bi joj omogućili da napreduje u karijeri.
Puling navodi da se žene danas najviše vide u kartingu i da je to veoma pozitivna promena kao i da jedva čeka da vidi da neka od njih dođe i do Formule 1.
A koje su prepreke za žene u Formuli 1?
Mur smatra da tu ima velikih problema jer nema finansijske podrške niti prilika za vožnju, a Serija W je tek u začetku i koristi mnogo sporija vozila od Formule 1.
Čedvik, koja ima 24 godine, je možda i najbrži vozač među ženama Britanije, pošto je pobedila mušku konkurenciju kao junior, a osvojila je i obe titule Serije W dosad. Ipak, čak ni ona nije ni blizu Formule 1. Učesnica je Vilijamsovog trenažnog programa za brze vozače, ali još nije primljena u Formulu 3, koja je dva stepenika ispod Formule 1.
Ona dodaje da postoje razne prepreke, ali glavna je svakako novac bez obzira o kom se polu radilo. Takođe objašnjava i da postoje fizički problemi za žene jer su bolidi dizajnirani za muškarce, pa bi morali da se dizajniraju novi koji pogoduju ženama, a pošto žena vozača praktično nema u F1 onda nema ni interesa da se uloži u to.
Ipak, i ona zaključuje da žene pokušavaju da se uključe u trke i pored toga, i da se to danas najbolje vidi u kartingu.
Kanađani troše najveći deo svog prihoda na benzin, u poređenju s drugim zemljama G7, prema globalnoj web stranici za praćenje cena benzina u svetu GlobalPetrolPrices.com .
Njihovi podaci pokazuju da Kanađani troše 4,4 % svog prihoda na benzin, što je znatno više od drugoplasiranih Amerikanaca koji troše 3 posto. Druge zemlje G7, kao što su Japan i Velika Britanija, troše upola manje. Najmanji udeo prihoda koji troše na plin imaju oni koji žive u Francuskoj (0,7 posto).
Kada se posmatra cena benzina po litru, čini se da zemlje koje se suočavaju sa visokom inflacijom plaćaju više za beznin, osim SAD koje su izuzetak.
Rastuće cene benzina podstiču inflaciju u većini zemalja.
Među zemljama G7, Velika Britanija se suočava s najvećom inflacijom od 9,4 posto i plaća 2,88 dolara po litru benzina. Zemlja se takođe nalazi na 10. mestu među svih 168 zemalja sa najskupljim benzinom. Ovo je mnogo iznad globalne prosečne cene benzina od 1,8 dolara po litru i UK se nalazi na vrhu, a slede Italija (2,48 dolara) i Francuska (2,38 dolara), među zemljama G7.
Gde se toči najskuplji benzin na svetu
Dok bogatije zemlje poput Velike Britanije i Kanade plaćaju više cene, prema podacima, siromašnije zemlje, proizvođači nafte i izvoznici poput Iraka i Saudijske Arabije imaju benzin po znatno nižim cenama.
Sa 2 dolara po litru u proseku na nivou Kanade, cena benzina je iznad proseka u poređenju sa ostatkom sveta, jer je prosečna cena na svetskom nivou $1,8 po litru.
GlobalPetrolPrices.com rangira globalne cene benzina u 168 zemalja, a Kanada zauzima 68. mesto na listi.
U junu ove godine, prosečne mesečne maloprodajne cene benzina zabeležile su nagli rast od više od 50 % od 2021.
Ali mnogo je zemalja ispred Kanade kada je u pitanju skup benzin.
Dok je prosečna cena benzina u kontinentalnoj Kini 1,76 dolara po litru, u Hong Kongu litar benzina je 3,83 dolara, što je najskuplje na svetu.
Island je na drugom mestu, sa cenom od 3,18 dolara po litru, što je 37% više nego što je cena u Kanadi. Sa 1,50 dolara po litru, SAD zauzimaju 118. mesto na listi.
Kanadska privreda izgubila je 30.600 radnih mesta u julu, saopštio je u petak kanadski statistički zavod.
Ovo je drugi mesec zaredom gubljena radnih mesta, nakon 43.000 izgubljenih u junu. Ekonomisti su očekivali da će privreda ostvariti blagi rast od oko 15.000 radnih mesta, ali umesto toga se broj zaposlenih smanjio.
Industrije za proizvodnju robe zapravo su dodale oko 23.000 radnih mesta tokom meseca, ali je ta relativnizovano velikim gubitkom od 53.000 radnih mesta u uslužnom sektoru.
Zdravstveni sektor je bio veliki problem, jer je izgubio 22.000 pozicija. Nakon više od dve godine pandemije, izgaranje i odustajanje od posla u sektoru postaju veliki problem.
Slobodna radna mesta ima u sektoru zdravstva
Više od 10 posto svih medicinskih sestara uzelo je bolovanje barem, jednom u toku meseca, a više od 20 posto radilo je plaćeno prekovremeno kako bi to nadoknadilo, navodi agencija za podatke.
Slobodna radna mesta za medicinske sestre početkom 2022. bila su više nego trostruka u odnosu na pet godina ranije, saopštila je kanadska statistička služba.
“Smanjenje broja radnih mesta u zdravstvenoj zaštiti nije prošlo nezapaženo, jer je nastalo zbog dobrovoljnih otkaza, a ne zbog otpuštanja”, rekao je ekonomista Tu Nguyen iz računovodstvene i konsultantske firme RSM Canada.
“Egzodus pregorelih zdravstvenih radnika doveo je do porasta broja privremenog zatvaranja hitnih soba”, rekoa je on putem e-pošte. „Ovo ima dalekosežne posledice, [jer] kada se o ljudima ne brine, dovodi do toga da radnici u različitim industrijama imaju bolesnike, moraju da uzimaju slobodno da bi se brinuli za bolesne članove porodice ili čak napuštaju radno mesto u ekstremnijim okolnostima .”
Uprkos padu, stopa nezaposlenosti ostala je stabilna na rekordno niskim nivoima od 4,9 posto, jer iako je bilo manje poslova, bilo je i manje ljudi koji su tražili posao.
Do kraja jula, agencija za podatke kaže da je u Kanadi bilo oko milion ljudi koji su zvanično klasifikovani kao nezaposleni, što znači da žele posao, ali ga nemaju.
Još 426.000 ljudi želelo je posao, ali ga nisu tražili tokom meseca, pa se zvanično ne ubrajaju u red nezaposlenih. Oko milion ljudi bez posla u poređenju sa 19,5 miliona Kanađana koji su imali neku vrstu plaćenog posla tokom meseca.
Iako je broj mesečnih poslova uvek promenjiv, a posebno u letnim mesecima, Tiago Figueiredo, ekonomista iz Desjardinsa, kaže da ova nedovoljna brojka ukazuje na to da je kanadsko „tržište rada povuklo kočnicu u julu“.
“S obzirom na to, tržište rada i dalje ostaje zategnuto i postoji prostor za dalji pad u zapošljavanju kako se ekonomski rast usporava.”
Potražnja za radnicima u avi i u sektoru turizma
Iako privreda danas ima manje radnika nego u maju, mnogi sektori i poslodavci izveštavaju da je zapošljavanje i dalje snažno. Sektor turizma je možda teže pogođen pandemijom nego bilo koji drugi sektor, ali kako se potražnja vraća, tako se povećava i potreba za radnicima.
Laura Pallotta, potpredsednica Marriott Hotels, kaže da lanac trenutno pokušava zaposliti čak 1.000 ljudi širom zemlje, iako su ukupni ekonomski izgledi mračni.
“Verujemo da moramo nastaviti da zapošljavamo povratne pozicije i uloge [jer] vidimo da će potražnja za Kanadom u narednih nekoliko godina i dalje biti jaka”, rekla je ona za CBC News u intervjuu.
Arvin Nagules, viši potpredsednik kompanije Menzies Aviation, koja pruža razne aerodromske usluge širom Kanade i u inostranstvu, kaže da njegova industrija takođe pokušava brzo povećati broj zaposlenih.
Kaže da su avio-kompanije i aerodromi u poslednja dva ili tri meseca zaposlili onoliko koliko bi inače zaposlili u nekoliko godina. “Ne radi se samo o avio industriji. Svi se bore za istu grupu ljudi”, rekao je on u intervjuu.
U atarima sela Crnotince, Rajince, Gornja i Donja Šušaja kod Preševa je tokom popodneva izbio požar. Gori 50 hektara borove šume. Opština Preševo je proglasila vanrednu situaciju na toj teritoriji, vatrogasno-spasilačke ekipe su na terenu, ali ne mogu da postignu da ugase požar. U blizini su stari naseljeni objekti, ali stanovništvo nije ugroženo, potvrđeno je RTS-u u Službi za vanredne situacije u opštini Preševo. Veliki broj meštana učestvuje u gašenju požara, uznemireni su jer se vatra približava kućama.
Vatra je zahvatila 50 hektara borove šume na teritoriji sela Rajinci, Crnotište, Gornja i Donja Šošaja u kojima je opština Preševo proglasila vanrednu situaciju.
Opština se obratila Štabu za vanredne situacije Pčinjskog okruga tražeći avione da pomognu u gašenju požara, pošto vatrogasci ne uspevaju da se izbore sa vatrom.
Šef Službe za vanredne situacije opštine Preševo Nedžmedin Ahmedi potvrdio je RTS-u da stanovništvo nije ugroženo.
Požar je vidljiv i sa auto-puta i graničnog prelaza Preševo, a po automobilima na tom delu auto-puta pada pepeo.
Vatra koja je zahvatila veću površinu i gusti dim vidljivi su sa autoputa i graničnog prelaza Preševo.
Ugrožene su životinje. Tu je poznato izletište Preševljana. Koordinaciono telo je u stalnom kontaktu sa MUP-om.
Naučnici su dugo verovali da je dobar san povezan sa konsolidacijom sećanja. Sada je nova studija, objavljena u časopisu “NPJ: Science of Learning”, potvrdila da duže trajanje sna sa sporim talasima može da poboljša pamćenje.
Istraživači su okupili grupu od 24 ispitanika uzrasta od 18 do 31 godine i zamolili ih da zapamte 80 lica i imena, 40 sa časa istorije Latinske Amerike i još 40 sa časa japanske istorije. Ispitanici su zatim dnevno dremali sa elektroencefalogramom (EEG) kako bi pratili njihove moždane talase, a neka imena su im čitana naglas tokom faze sporotalasnog sna.
Kada su se probudili, ispitanici su zamoljeni da se prisete imena koja su naučili pre spavanja. Istraživači su otkrili da se „prisećanje imena ljudi značajno poboljšalo kada su se sećanja na novonaučene asocijacije imena i lica ponovno aktivirala dok su dremali“.
Tim je zaključio da su „koristi za pamćenje u pozitivnoj korelaciji sa trajanjem sporotalasnog sna, i negativnoj kod poremećaja sna“.
„Uspešno prisećanje zavisilo je od dovoljnog i neometanog spavanju sa sporim talasima“, napisali su istraživači.
Spavanje se javlja u dva oblika: REM spavanje – koje čini 20 odsto sna i ne-REM spavanje – koje čini preostalih 80 odsto.
Ne-REM spavanje podeljeno je u četiri faze: faza jedan je najlakši san i faza četiri je najdublji. Sporotalasni san je faza u kojoj se čini da konsolidiramo pamćenje – javlja se u trećoj i četvrtoj fazi.
Iako su sećanja ispitanika NPJ studije bila spolja reaktivirana tokom ove faze spavanja, stručnjaci veruju da mozak to čini i prirodno dok spavate.
„Tokom tipične noći spavanja, mnoštvo takvih sećanja se verovatno učvršćuje, a svako se ponovno aktivira kako bi se poboljšalo buduće zadržavanje“, kaže studija iz 2021. objavljena u časopisu „Communications Biology“.
Druga studija iz 2021. objavljena u „Frontiers in Behavioral Neuroscience“ utvrdila je da ciljana reaktivacija pamćenja malo utiče na sposobnost rešavanja problema ispitanika.
Otkrili su da su oni koji su iskusili neprekidan spotalasni san imali iste kognitivne prednosti kao i oni kojima su dati znakovi za jačanje pamćenja.
Čini se da to ukazuje da neprekinuto sporotalasno spavanje može da poboljša kognitivne funkcije, čak i bez spoljnih podsticaja istraživača.
Već prvog dana Festivala je uzavrela atmosfera među posetiocima. Mnogi su došli i pre zvaničnog otvaranja Sabora. Trube se čuju na svakom koraku, a prvi dan Festivala je i termin takmičenja za najbolje omladinske orkestre.
Saborskom himnom Sa Ovčara i Kablara, podizanjem zastave i pucanjem prangija kod Spomenika trubaču u centru Guče, svečano je počeo 61. Dragačevski sabor koji će trajati do nedelje.
Prvi dan Sabora, osim nastupa muzičara, obeležavaju i izložbe, ali i priprema srpskih specijaliteta. Na ponoćnom koncertu – prošlogodišnji pobednici.
Dobrodošlicu saborašima poželeli su domaćini kako tradicija nalaže, duže od šest decenija, uz prangije i trubače.
„Sve je počelo 14. oktobra 1961. godine, u Crkvi Svetog Arhagela Mihaila, gde se na prvom saboru skupilo oko 4.000 ljudi. Šest decenija posle, i dalje nas Guča okuplja”, rekao je Milivoje Dolović, predsednik Saborskog odbora.
A gosti su se na prve taktove narodne muzike uhvatili u kolo. Da im na zvuke trube same noge zaigraju a srce reaguje potvrđuju I naši i oni koji su stigli iz daleka. A ima ih iz Poljske, Francuske, Nemačke, Slovenije.
Ugostitelji su spremni, a vrata svih domaćinstava u Dragačevu širom otvorena.
„ Što se hrane tiče, tu su domaća pršuta, sir, kajmak, svadbarski kupus iz zemljanog lonca koji se krčka ceo dan, jagnjetina i prasetina tek skinuta sa ražnja, i specijalitet Guče – hajdučki ćevap”, izjavila je Sara Broćić, ugostitelj.
Za nastupe i takmičenja na Dragačevskom saboru u Guči trubači odavno štimaju i glancaju instrumente, i svi sanjaju prestižne nagrade.
„Imamo tu jednu nagradu na žalost za ovih 30 godina, fale mi još dve nagrade, da bih postao i ja majstor trube”, kaže Siniša Stanković, trubač iz Zagužanja.
Veselje i uživanje jedinstvenom festival izvornog stvaralaštava i trubačkog nadmetanja do nedelje za posetioce, a za gledaoce RTS-a uživanje pred malim ekranima.
„To je veliki spektakl produkcioni, muzički, odličan program večeras – Danica Crnogorčević, Dejan Petrović, Dejan Jevdić. Sutra, prvi put, Big bend RTS-a na ovoj bini u Guči sa fenomenalnom svirkom, i nadam se da će publika ovde, i kraj malih ekrana uživati u jednom spektaklu”, izjavio je Uroš Marković, muzički urednik RTS-a.
Nastupi majstora trube prenose se na Prvom programu RTS-a, a ko je Prva truba Dragačeva, znaće se nakon finalnog takmičenja u nedelju.
Tokom Drugog svetskog rata u Beogradu je živela Jevrejka Hilda Dajč. Rođena je 1922. u Beču, a posle nekoliko godina se sa svojom porodicom preselila u Beograd. Završila je treću godinu Ženske gimnazije 1940. i upisala je Arhitektonski fakultet na Beogradskom univerzitetu. Volela je književnost i bila član književne školske grupe “Aleksa Šantić“, gde je predstavila svoj prvi tekst. U tom periodu se družila sa Mirjanom Petrović i Nadom Novak, kojima je posle pisala pisma iz logora.
Kada je izbio aprilski rat u Jugoslaviji, Hilda Dajč se nalazila sa svojom porodicom u Beogradu. Odlučila je da volontira kao medicinska sestra u Jevrejskoj bolnici, a prema svedočenju njenih prijatelja sa ponosom je nosila svoj žuti povez za ruku.
Tokom leta i jeseni 1941. većina odraslih muškaraca Jevreja je streljana. Početkom decembra 1941. Nemci su naredili jevrejskim ženama, deci i starijima da od 8. do 12. decembra dođu ispred sedišta specijalne policije u Ulici Džordža Vašingtona 23. Odvedeni su u adaptirani paviljon broj 3, u logor Sajmište.
S obzirom na to da je Hildin otac bio funkcioner Predstavništva Jevreja, ona je imala mogućnost da izbegne odlazak u logor. Međutim, donela je odluku da ode i stavi se na raspolaganje kao medicinska sestra, sa željom da pomogne bolesnima i nemoćnima u logoru Sajmište. Njeni roditelji i brat nešto kasnije su bili primorani da se jave u logor.
Tačan datum smrti Hilde Dajč i njene porodice nije poznat, ali sigurno se zna da je ubijena u gasnom kamionu, zajedno sa više od 6.000 drugih ljudi, u periodu između marta i maja 1942. Logoraše su u grupama od 50 do 100 ljudi vozili dušegupkom (kamion-ubica) gde ih je poslednji put vozio beogradskim ulicama, do masovne grobnice u Jajincima.
Kako bi ukrcali logoraše u kamion, vojnici SS-a su govorili zatvorenicima da ih vode na železničku stanicu u Zemunu, odakle će biti prevezeni u Poljsku na rad u drugi logor. Nakon što bi prešli most na reci Savi, kamion bi se zaustavljao, a jedan od dvojice vojnika bi izašao i povezao kraj cevi auspuha sa unutrašnjošću kabine gde su bili logoraši.
Nakon toga kamion bi nastavljao put do Jajinaca gde su izbacivali leševe logoraša u ogromnu jamu koju su pre toga Nemci iskopali srpskim zatvorenicima iz logora Banjica.
Pisma koja je napisala Hilda Dajč su redak dokument, iz kojih možemo pročitati u kakvim su uslovima živeli Jevreji u logoru na Sajmištu, u periodu od decembra 1941. do maja 1942. Primaoci pisma su bile njene prijateljice iz gimnazije Nada Novak i Mirjana Petrović. Danas pisma Hilde Dajč možete videti u Jevrejskom istorijskom muzeja u Beogradu, koji je ujedno u posedu prva tri pisma, dok se četvrto pismo nalazi u Istorijskom Arhivu Beograda.
Izvor : Jevrejski istorijski muzej Beograda
Prvo pismo
Hilda Dajč je svoje prvo pismo napisala 7. decembra 1941, dan pre nego što je otišla na Sajmište. Primalac prvog pisma je bila Nada Novak, Hildina drugarica iz gimnazije.
U pismu Hilda spominje vreme koje je provela u školi i opisuje druženje kao najprijatniji deo perioda života.
“Nado, draga moja,
Sutra ujutru polazim u logor. Mene niko neće naterati, ja ne čekam na poziv. Javljam se dobrovoljno da pođem sa prvom grupom koja polazi iz Džordža Vašingtona 23, sutra u 9 sati ujutru.
Moji su protivni mojoj odluci, ali ja mislim da ćeš me barem ti razumeti: ima toliko ljudi kojima je potrebna pomoć, da ja moram po nalogu svoje savesti da pređem preko sentimentalnih razloga u vezi sa porodicom i kućom i da se potpuno stavim u službu drugih.
Bolnica ostaje još u varoši, a upravnik mi je obećao da će me ponovo primiti kada se bolnica bude doselila u logor. Potpuno sam mirna i staložena i uverena da će sve ispasti dobro, čak iznad mojih optimističkih pretpostavki.
Misliću često na tebe, ti znaš, a možda i ne, šta si za mene predstavljala – to ćeš i ubuduće. Ti si mi najlepša uspomena iz mog najprijatnijeg perioda – iz družine.
Nado moja draga, ja te mnogo, mnogo volim.
Hilda”
Izvor : Jevrejski istorijski muzej Beograda
Drugo pismo
U drugom pismu možemo videti kako je napisano dva dana posle prvog pisma, 9. decembra 1941. Upućeno je Mirjani Petrović koja je takođe bila njena školska drugarica iz gimnazije.
U pismu možemo pročitati prve utiske o životu u logoru. Pisma je krijumčarilo jevrejsko bolničko osoblje, koje je redovno posećivalo logor.
“Draga moja Mirjana,
Pišem ti iz stalske idile ležeći na slami dok se umesto zvezdanog neba nalazi nad mojom glavom drvena konstrukcija krova paviljona br. 3. Sa moje galerije (treće) koja se sastoji iz niza dasaka, a na kojoj nas tri imamo svaka po 80 cm u širini životnog prostora, posmatram ovaj lavirint, odnosno mravinjak bednika čije su tragedije brojne kao i oni koji žive ne zato što su svesni da će jednom biti bolje, već zato što nemaju snage da prekinu sa životom. Ukoliko je to to.
Mirjana draga, tvoje pismo to si ti, volim ga kao što volim tebe. Tvoje reči i osećanja lepi su kao i tvoja spoljašnost, a tvoje saosećanje veliko kao sve drugo lepo što je specifično tvoje. Nemoj da se diviš jednom čoveku koji ima brze akcije. Drugi možda imaju više altruizma, a manje energije, više skromnosti nego ambicije, pa su im dela, mada velika, skrivena, a dela drugih više padaju u oči svojom odlučnošću i brzim izvođenjem.
Mirjana draga, ovde sada ima 2.000 žena i dece, skoro 100 odojčadi za koje ne može ni mleko da se kuva jer nema ogreva a prema visini paviljona i jačini košave možeš već da izračunaš stupanj toplote.
Čitam Hajnea i on mi prija, mada imamo klozet udaljen pola kilometra i to za petnaest osoba najedanput, mada smo do četiri sata dobili samo dva puta malo kupusa za koji se vidi da je u vodi kuvan, mada ležim na malo slame, a deca sa sviju strana i svetlost gori cele noći, mada viču na nas „Idiotiše saubande” [idiotska svinjska bando] itd, mada nas zovu svaki čas na zbor i sve prestupe „strogo kažnjavaju“.
Izvor : Jevrejski istorijski muzej Beograda
Zidova ima dosta. Ja sam počela danas sa radom u ambulanti, tj. jednom stolu sa nekoliko flaša i gaze, za kojim je samo jedan lekar, jedna apotekarka i ja. Posla ima dosta, ljudi, to jest žene padaju u nesvest itd. Ali se u većini slučajeva drže više nego junački. Retke su suze. Naročito kod omladine.
Jedino što mi nedostaje jeste pristojna mogućnost za umivanje. Nama će doći još 2.500 osoba, a ima svega 2 lavaboa, tj. česme. Postepeno će sve doći u red i u to nimalo ne sumnjam. Bolnica će biti u jednom drugom paviljonu. Broje nas često, iz istog razloga su i paviljoni ograđeni žicom.
Nimalo ne žalim što sam došla, već sam zadovoljna svojom odlukom. Ako ću svaka dva dana moći toliko da uradim za druge kao ova dva, onda će cela stvar imati mnogo smisla. Ja znam, čvrsto sam ubeđena u to da je ovo samo prolazno (što ne isključuje mogućnost da to traje i nekoliko meseci), kraj će biti dobar i ja sam unapred zadovoljna.
Stičem svakodnevno mnogo poznanstava, iskustva, upoznajem ljude sa njihove prave strane (retki su oni koji i ovde glume). Mnogi ljudi se primaju kojekakvih „komandantština”. Mada bih mogla, ja se takvih stvari ne primam, moje ambicije nisu upućene u tome smeru.
Mirjana draga, ti ćeš me prepoznati, ja se neću promeniti, tek sada osećam po svojoj staloženosti da sam prilično izgrađena i da spoljne stvari slabo utiču na mene. Samo bih volela da mojim roditeljima ova čaša bude pošteđena.
Pogledala sam, draga, na tvoj prozor kad su nas kamionom vozili na Sajmište, ali tebe nisam videla. Kada se idućeg puta sretnemo moramo da nadoknadimo u smislu drugarstva sve ono što tokom godine nismo činili. Šta znas, možda je tek taj rastanak tako neobičan… [tekst nečitak] …da doznam koliko te volim, koliko sam vezana za tebe mada tako često nisam bila s tobom.
Mirjana draga, ostani takva kakva jesi, jer si zlatna i ja te mnogo volim, tvoja Hilda.”
Treće pismo
Za treće pismo se smatra da je upućeno Nadi, i da je napisano oko 13. decembra 1941. U tom pismu Hilda otkriva da će joj se u logoru uskoro pridružiti članovi njene porodice.
“Nado, zlatna moja,
Nije bila baš romantična scena u kojoj sam došla do tvog pisma, naime nas dve sestre na čelu sa jednom apotekarkom organizovale smo kuvanje čaja i mleka (ukoliko su to žene ponele sobom jer se ovde niti šta može poslati, niti ovamo stižu paketi) na dvanaest špiritus kohera – i baš pri tom kuvanju uz najveću galamu iznutra i spolja dok su mi tekle suze zbog dima i spiritusa, potekle su mi prave, iskrene, olakšavajuće suze čitajući tvoje pismo.
Ovde je tako – ne znam kako da ga okarakterišem, jednom reči jedna velika štala za 5.000 i više ljudi, bez zida, bez ograde, sve u istoj odaji. Pojedinosti ovog čarobnog zamka sam opisala Mirjani pa mi se ne da da ponavljam. Dobijamo ili doručak ili večeru i to uz najpogrdnije reči – sreća još, čoveku prođe apetit pa nije gladan. Za ovih pet dana je bilo četiri puta kupusa.
Inače je divno. Naročito u pogledu na naše susede – Ciganski logor. Danas sam bila tamo i ošišala 15 vašljivaca i namazala ih. Međutim, mada sam posle ispekla ruke do laktova krezolom, ipak je posao nekoristan, jer kad zavrsim sa drugom partijom, biće prva opet vašljiva.
Uprava logora je u banatskim rukama, sistem nepotizma, odnosno ljubavnicizma, ali mi Beograđani smo suviše pitomi, a oni to koriste, jer ko prvi devojci onome i devojka. Svakih sto ljudi ima blok komandanta, obično neku balavicu od 16-20 godine, a inače danas su izabrali od devojaka od 16-23 godine 100 lagerpolicista. Ja sam se sakrila, jer poznajem moju osobitu naklonost prema policiji ma koje vrste. Kakav kriterijum pri tom uzimaju, poznato je samo njima.
Sad je pola jedanaest, ležim i pod sobom osećam slamu (divan predmet naročito kad se ispuni buvama) i pišem ti. Vrlo sam zadovoljna što sam ovde bila od prvog trenutka, čovek doživljava toliko interesantnih i neponovljivih stvari da bi bilo šteta ispustiti koju. Mada na sve nas ima samo dve česme, ipak sam čista jer se dignem pre pet i idem da se cela umijem. Ovde se za sve stoji u redu. Ljubazno od njih što vežbaju naše strpljenje. Samo bi sreća bila da se svuda stigne na red. To već teže ide.
Danas su svu decu (mušku) i odrasle ljude, koji su kao bolesni bili sa nama, ne znamo kud odveli – pa da, monotonija bi smetala napetosti naših živaca. Možeš da zamisliš larmu koju čini više od 5.000 ljudi, zatvorenih u jednu odaju, danju ne čuješ ni sopstvene reči, noću imaš besplatan orkestar plača dece, hrkanja, kašljanja i ostalih tonova.
Imam posla od pola sedam ujutru do pola devet uveče, danas i duže, ali će se i to urediti čim bolnica bude stigla, a to će verovatno biti za koji dan. Kurir bolnice dolazi svakodnevno ovamo, a danas je i Hans bio i od njega sam doznala neprijatnu vest da će moji sutra doći. Ovakav vikend nije nimalo preporučljiv, naročito ne za moje roditelje i Hansa kome je potrebna dobra hrana. Uzeli su nam sav novac i nakit sem 100 dinara po glavi. Jedino u čemu ne štede je elektrika koja gori i noću te mi ometa san moj pravedni.
Moja ambicija mora da bude uvek zadovoljena, jer želim uvek sve u superlativima. A i ovo je jedan svoje vrste. Otkako sam tu vrlo sam mirna, mnogo radim i to sa ogromnom voljom i osećam savršeni preokret. Dok sam ranije na “slobodi” mislila stalno na logor, sad sam za pet dana tako navikla na njega, da uopšte o njemu ne mislim, već o mnogo lepšim stvarima, kao što su – ti već znaš da ja mislim mnogo na tebe.
Uveče čitam. Mada smo smeli da ponesemo samo toliko koliko sme da se ponese, ja imam Vertera, Hajnea, Paskala, Montenja, engleski i hebrejski udžbenik. Tako mala biblioteka, a čini mi se ipak od ogromne koristi.
Nado moja, ne pišem to samo zato što mi je želja, već čvrsto ubeđenje: videćemo se uskoro. Ja nemam nameru da ovde letujem, a nadam se da će oni (sa velikim O) uzeti moje namere na razmatranje. Rešenje njihovo očekujem uskoro.
Nado moja, moram da spavam, sutra ću se rano dići, a snagu hoću da čuvam. Zdravo, mila moja, bojim se da mislim na tebe u ovoj prljavoj štali da ne kvarim onu svetinju koju o tebi nosim u sebi.
Mnogo tebe, mamu, Jasnu i ostale srdačno pozdravlja jedan veseo dobrovoljac.”
Izvor : Jevrejski istorijski muzej Beograda
Period između trećeg i četvrtog pisma
U periodu između trećeg i četvrtog pisma, Hilda se nekoliko puta sastala sa svojom drugaricom Mirjanom i jednom sa Nadom Novak.
Tokom oštre zime 1941/1942. reka Sava se zaledila. Svakog dana su se mogle videti male grupe logoraša kako peške prelaze zaleđenu reku pod nemačkom stražom, noseći nosila sa mrtvim ili teškim bolesnicima. Na drugoj obali su ih čekalo osoblje Jevrejske bolnice, koje je utovarivalo žrtve u kamion i odvozilo ih u Jevrejsku bolnicu ili na Jevrejsko groblje.
Hilda je jednom uspela da ugovori sastanak sa Mirjanom u zapuštenoj kafani za lučke radnike, gde je logorašima koji su prenosili mrtve i bolesne bilo dozvoljeno na kratko da predahnu.
U krčmi su se Hilda i Mirjana zagrlile i nakratko razgovarale. Srele su se na istom mestu još dva puta, ali im tokom poslednjeg susreta stražari nisu dozvolili nijednu reč da razmene. Tom prilikom Hilda je Mirjani izgledala mršavija nego pre, bila je bleda i potištena u očima.
Izvor : Wikipedia/Staro Sajmište
Četvrto pismo
U poslednjom Hildinom pismu možemo videti kako su joj tekli dani i koliko je bila potištena.
“Mila moja,
Nisam ni mogla da pojmim da će naš susret, mada sam te očekivala, da ostavi, načini u meni takvu buru osećanja, da unese još više nemira u ovo haotično stanje moje duše koja ne može nikako da se smiri.
Svim filozofiranjima je kraj na žičanoj ogradi i realnost kakvu vi van nje ne možete ni izdaleka da zamislite jer biste od bola urlali – pruža se u potpunosti. Ta realnost je nenadmašna, naša beda ogromna, sve fraze o jačini duha padaju pred suzama od gladi i zime; sve nade o skorom izlasku gube se pred jednoličnom perspektivom pasivnog bivstvovanja koje ni po čemu na svetu ne liči na život. To nije ni ironija života. To je njegova najdublja tragedija.
Možemo da izdržimo ne zato što smo jaki, nego stoga što nismo svakog trenutka svesni svoje beskrajne mizerije u pogledu svega, svega sto sačinjava naš život.
Već smo tu skoro devet nedelja i još sam pomalo pismena, još umem pomalo da mislim. Svako veče, bez izuzetka, čitam tvoja i Nadina pisma i to mi je jedini trenutak kada sam nešto drugo, ne, samo Lagerinsase [logorašica].
Izvor : Jevrejski istorijski muzej Beograda
Robija je zlato prema ovome, mi ne znamo ni zašto, ni na što, ni na koliko smo osuđeni. Sve na svetu je divno, i najbednija egzistencija van logora, a ovo je inkarnacija sviju zala. Svi postajemo zli jer smo gladni, svi postajemo zajedljivi i brojimo jedan drugom zalogaje, svi su očajni – a ipak se niko ne ubija jer smo svi skupa jedna masa životinja koju prezirem. Mrzim nas sve jer smo svi jednako propali.
Blizu smo sveta, a tako udaljeni od svih. Ni sa kim nemamo veze, život svakog pojedinca napolju teče isto tako dalje, kao da se pola kilometra dalje ne odigrava klanica šest hiljada nevinih. Svi smo jednaki po svome kukavičluku i vi i mi. Dosta!
Ja ipak nisam takav nejunak kao što bi po ovome mogla da sudiš. Podnosim sve što mene pogađa lako, bezbolno. Ali ta okolina. To je ono što me nervira. Ljudi mi idu na živce. Ni glad od koje plačeš, ni zima pri kojoj ti se voda u čaši i krv u žilama sledi, ni smrad latrina, ni košava, ništa nije tako odvratno kao gomila koja zaslužuje sažaljenje, a ti joj ne možeš pomoći, nego se staviti iznad nje i prezreti je.
Zašto taj svet govori uvek samo o onome što vređa njegova creva i ostale organe vrlo cenjenog kadavera. A propos, pre neki dan smo uređivali leševe, bilo ih je 27, u turskom paviljonu, i to sve u front. Meni ništa više nije odvratno, ni moj prljavi posao.
Sve bi se moglo samo kad bi se znalo ono što se ne može saznati – kada će se otvoriti kapije milosti. Kakve li namere imaju sa nama? U stalnoj smo napetosti: hoće li nas streljati, dići u vazduh, transportovati u Poljsku? To je sve sporedno! Sadašnjost samo treba preskočiti, nije nimalo prijatna, nimalo.
Sada je pola tri, dežuram celu noć u ambulanti (svaku četvrtu noć) u paviljonu kašlju u horu i čuje se kloparanje kiše sa krova. Ovde u ambulanti puši se furuna dozlaboga, ali ko se dima ne nadimi…
Ovo je moj najuzbudljiviji dan u logoru. Želeti nešto toliko pa da se to ispuni više je nego sreća. Možda ćemo se jednom živi izvući odavde u jedan srećniji život, jer to tako strasno, mada već malokrvno želimo.
Mirjana, moja draga, mi smo roblje zarobljeno, mnogo manje još od toga, mi nismo ni koliko gubavci, mi smo jedna prezrena i gladna horda, a kad i pored toga čovek ugleda malo života, a to si ti, oseti toliko novih životnih sokova da struje u njemu. Samo, da, ovo večno samo – otrgnuti se posle toga od života toliko je bolno i gorko da ni more suza prolivenih nije dovoljno merilo. Kako mi je tek sada teško. Plačem i svi se smeju: „Zar ti koja vučeš kao muškarac smeš da plačeš kao sentimentalna šiparica!”
Ali šta ću kad mi je tako grozno teško pri duši. To je refren koji celu noć ponavljam. Znam da nema izgleda da ćemo skoro izaći, a napolju ste ti i Nada, jedino što me vezuje za Beograd koji po nekoj neshvatljivoj kontradikciji istovremeno strašno mrzim i strašno volim. Ti ne znaš, kao što ni ja nisam znala, šta to znači biti ovde. Želim ti da nikad ne saznaš. Već kao dete bojala sam se da me ne zakopaju živu. I ovo je neka vrsta prividne smrti. Hoće li posle nje biti nekog vaskrsenja? Nisam nikad toliko mislila na vas dve kao sada. Stalno razgovaram sa vama i želim da vas vidim jer ste vi za mene onaj “izgubljeni raj”.
Dan sećanja na sve stradale i prognane u oružanoj akciji „Oluja”, tokom koje je više od 1.700 Srba ubijeno, a 250.000 proterano iz Hrvatske, obeležila se u Novom Sadu, uz prisustvo državnog vrha Srbije i brojih građana. Parastos za žrtve tog zločina služio je patrijarh SPC Porfirije.
Akcija „Oluja” je počela 4. avgusta 1995. godine ofanzivom hrvatske vojske i policije i jedinica Hrvatskog veća odbrane na području tadašnje Republike Srpske Krajine, odnosno Banije, Korduna, Like i severne Dalmacije, uprkos tome što se ta oblast nalazila pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Više od 250.000 Srba iz Hrvatske, su u kolonama automobila, kamiona, traktora… stigle u Srbiju, iz svog zavičaja.
Akcija je, zvanično, trajala četiri dana i završila se padom Srpske Krajine i uspostavljanjem kontrole Hrvatske nad tom teritorijom.
Međunarodnu krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju je „Oluju” u prvostepenoj presudi hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču okarakterisao kao udruženi zločinački poduhvat sa ciljem trajnog i prisilnog proterivanja najvećeg dela Srba sa prostota bivše RKS u Hrvatskoj.
Međutim u drugostepenoj presudi su te tvrdnje odbačene i generali su oslobođeni.
Srpsko tužilaštvo za ratne zločine je nedavno podiglo prvu optužnicu za ratne zločine počinjene tokom Oluje, protiv četiri oficira hrvatske vojske zbog sumnje da su naredili akciju u kojoj su stradali civili u izbegličkoj kolini.
Za 25 godine od „Oluje”, hrvatsko pravosuđe podiglo je tri optužnice za ratne zločine nad krajiškim Srbima i to protiv ukupno sedmorice pripadnika hrvatskih vojnih i policijskih jedinica.
Suđenja su rezultirala sa dve osuđujuće presude, od čega je jedna pravosnažna.
Srbija je do sada stambeno zbrinula 25.048 porodica sredstvima iz budžeta Srbije i sredstvima donatora, od kojih je najveći Evropska unija kroz Regionalni stambeni program.
