Da se svemir širi sam u sebe može zvučati kao zagonetka jer svemir je beskonačan. U svemiru koji se širi, ne postoji tepsija, već samo testo. Čak i da postoji tepsija, ona bi bila deo univerzuma i stoga bi se svemir širio zajedno sa tepsijom, objašnjava fizičarka Nikol Granuči, profesorka na Univerzitetu Kvinipajak u Sjedinjenim Državama.

Drugi način razmišljanja o širenju univerzuma je razmatranje kako se druge galaksije udaljavaju od našeg Mlečnog puta. Naučnici znaju da se univerzum širi jer mogu da prate druge galaksije dok se udaljavaju od naše. Oni definišu ekspanziju koristeći brzinu kojom se druge galaksije udaljavaju od nas. Ova definicija im omogućava da zamisle širenje bez potrebe da se pitaju kuda se širi.

Univerzum koji se širi

Univerzum je nastao velikim praskom pre 13,8 milijardi godina. Veliki prasak opisuje nastanak univerzuma kao izuzetno gustu, vrelu singularnost. Ova sićušna tačka je iznenada prošla kroz brzu ekspanziju zvanu inflacija, gde se svako mesto u univerzumu proširilo van. Ali naziv veliki prasak je pogrešan. To nije bila ogromna eksplozija, kao što ime sugeriše, već vreme kada se univerzum brzo širio.

Univerzum se tada brzo kondenzovao i ohladio, i počeo je da stvara materiju i svetlost. Na kraju je evoluirao u ono što danas poznajemo kao naš univerzum.

Svemir se širi kao testo

Ideju da naš univerzum nije statičan i da može da se širi ili skuplja prvi je objavio fizičar Aleksandar Fridman 1922. On je matematički potvrdio da se univerzum širi.

Dok je Fridman dokazao da se univerzum širi, barem na nekim mestima, Edvin Habl je dublje analizirao stopu širenja. Mnogi drugi naučnici su potvrdili da se druge galaksije udaljavaju od Mlečnog puta, ali 1929. godine Habl je objavio svoj čuveni rad koji je potvrdio da se ceo univerzum širi i da se brzina kojom se širi povećava.

Ovo otkriće nastavlja da zbunjuje astrofizičare. Koji fenomen omogućava univerzumu da prevaziđe silu gravitacije držeći ga zajedno, a istovremeno se širi razdvojujući objekte u univerzumu? I povrh svega, njegova stopa ekspanzije se vremenom ubrzava.

Mnogi naučnici koriste vizuelni prikaz koji se zove ekspanzioni levak da opišu kako se ekspanzija svemira ubrzala od velikog praska. Profesorka Granuči predlaže da zamislimo dubok levak sa širokim obodom. Leva strana levka – uski kraj – predstavlja početak univerzuma. Kako se krećemo dalje krećete se napred u vremenu. Širenje konusa predstavlja širenje univerzuma.

Levak ekspanzije vizuelno pokazuje kako se brzina širenja univerzuma vremenom povećavala

Naučnici nisu mogli direktno da izmere odakle dolazi energija koja izaziva ovo ubrzano širenje. Nisu uspeli da ga otkriju ili izmere. Pošto ne mogu da vide ili direktno mere ovu vrstu energije, nazivaju je tamnom energijom.

Prema modelima istraživača, tamna energija mora biti najčešći oblik energije u univerzumu, čineći oko 68% ukupne energije u univerzumu. Energija iz svakodnevne materije, koja čini Zemlju, Sunce i sve što možemo da vidimo, čini samo oko pet odsto ukupne energije.

Dakle, šta je izvan toka proširenja

Naučnici nemaju dokaze o bilo čemu izvan našeg poznatog univerzuma. Međutim, neki pretpostavljaju da bi moglo da postoji više univerzuma. Model koji uključuje više univerzuma mogao bi da reši neke od problema sa kojima se naučnici susreću sa trenutnim modelima našeg univerzuma.

Jedan od velikih problema sa trenutnim dostignućima fizike je taj što istraživači ne mogu da integrišu kvantnu mehaniku, koja opisuje kako fizika funkcioniše na veoma malom nivou, i gravitaciju, koja upravlja fizikom velikih razmera.

Pravila o tome kako se materija ponaša na maloj skali zavise od verovatnoće i kvantizovane, ili fiksne, količine energije. U ovoj skali, objekti mogu doći i iskočiti iz postojanja. Materija se može ponašati kao talas. Kvantni svet je veoma različit od onoga kako mi vidimo svet.

Univerzum koji se beskonačno širi nalazi se izvan galaksije Mlečni put

U velikim razmerama, koje fizičari nazivaju klasičnom mehanikom, objekti se ponašaju onako kako očekujemo da se ponašaju svakodnevno. Objekti nisu kvantizovani i mogu imati kontinuirane količine energije. Objekti se ne pojavljuju i nestaju.

Kvantni svet se ponaša kao prekidač za svetlo, gde energija ima samo uključi-isključi opciju. Svet koji vidimo i sa kojim komuniciramo ponaša se kao prekidač za prigušivanje, omogućavajući sve nivoe energije.

Ali istraživači nailaze na probleme kada pokušavaju da proučavaju gravitaciju na kvantnom nivou. U malom obimu, fizičari bi morali da pretpostave da je gravitacija kvantizovana. Ali istraživanje koje su mnogi od njih sproveli ne podržava tu ideju.

Jedan od načina da ove teorije funkcionišu zajedno je teorija multiverzuma. Postoje mnoge teorije koje gledaju dalje od našeg trenutnog univerzuma da bi objasnile kako gravitacija i kvantni svet rade u sadejstvu. Neke od vodećih teorija uključuju teoriju struna, kosmologiju brane, kvantnu teoriju petlje i mnoge druge.

Bez obzira na to, univerzum će nastaviti da se širi, a rastojanje između Mlečnog puta i većine drugih galaksija vremenom će biti sve duže.

Najmanje 37 muškaraca, žena i dece ubijeno je oko 2000. godine pre nove ere, a njihova tela bačena su prirodnu jamu blizu klisure Čedar.

Primeri kranijalnih povreda otkrivenih na pronađenim ostacima

Prva velika naučna studija od kada su kosti otkopane 70-ih godina sada je zaključila da su nesrećni ljudi nakon što su nasilno skončali, raskomadani i iskasapljeni, a neki i pojedeni.

Mnoge lobanje žrtava su smrskane udarcima koji su ih ubili, a kosti ruku i nogu su odsečene kako bi se iz njih izvukla koštana srž. Na kostima šaka i stopala primetni su tragovi ugriza i otisaka ljudskih kutnjaka.

Ništa na ovom nivou nije prethodno otkriveno u ranom bronzanom dobu ili u bilo kojem periodu praistorije Britanije, navodi Rik Šalting, vođa studije i profesor praistorijske arheologije Univerziteta u Oksfordu.

„Za rano bronzano doba Britanije, imamo vrlo malo dokaza i nasilju. Naše razumevanje je da su ljudi tog perioda bili fokusirani na trgovinu i razmenu, pravljenjem grnčarije, obradom zemlje i sahranjivanjem mrtvih. Nije postojala diskusija u naučnim krugovima o ratovanju ili masovnom nasilju, najviše zbog nedostatka dokaza“, kaže Šalting.

Kanibalizam na ovom nivou je veoma neuobičajen.

„Da je ovo na bilo koji način bilo smatrano uobičajenim tada, onda bismo nalazili više ovakvih slučajeva. Do sada smo pronašli stotine kostura iz ovog perioda, ali nikada nismo videli ništa slično“, napominje profesor.

Čitava zajednica zbrisana odjednom

Kosti su otkrili speleolozi na dnu 15 metara duboke prirodne jame. Samo su prikupljene, popisane, spakovane u kutije i niko ih nije proučavao pet decenija.

Šalting kaže da kada je zajedno sa kolegama počeo da ih ponovo proučava vrlo brzo shvatio da je ova kolekcija mnogo veća nego što se ranije mislilo.

Kosti koje pokazuju oštećenja od ljudskih ugriza

Skoro polovina kostiju bila je dečja, što ukazuje da je čitava zajednica zbrisana u jednom, izuzetno brutalnom, događaju.

Sve okolnosti nikada neće biti poznate, ali Šalting i njegove kolege spekulišu da je ovo možda bio namerno surov napad koji je trebalo da posluži kao primer, a počinioci su hteli da uliju strah.

Skalpiranje, kasapljenje i jedenje žrtava svakako bi proizvelo takav efekat.

„Ko god da je ovo uradio, želeo je da ga se plaše. Ovako nešto bi odjeknulo i kroz vreme i kroz prostor čitavog područja i to kroz generacije“, dodaje oksfordski profesor. Ostavlja i mogućnost da je ovo bila osveta za neko ranije masovno ubistvo, ali za tako nešto nema još dokaza.

„Čarterhaus voren je jedan od onih retkih arheoloških lokaliteta koji dovodi u pitanje ono što smo mislili o prošlosti. To je podsetnik da su ljudi u praistoriji mogli da se po surovosti mere sa savremenim zverstvima i baca svetlo na mračnu stranu ljudske prirode“, zaključuje Šalting.