Oduvek smo bili fascinirani snovima. Danas istraživači nastavljaju da traže odgovore na to kako i zašto sanjamo, jer sve veći dokazi povezuju sanjanje sa našim zdravljem.
Od čega se sastoje snovi: Naučnici pokušavaju da otkriju misterije snova
„Kako je to čudno i čudesno iskustvo to što smo bačeni u ove virtuelne svetove gde srećemo ljude, komuniciramo sa njima, gde možemo da osetimo sve vrste emocija“, rekao je prof. Antonio Zadra, istraživač sna i snova sa Univerziteta u Montrealu, u nedavnom intervjuu.
Krajem 19. veka, naučnici su počeli da ispituju neurološke osnove snova. Psiholog Meri Kalkins je 1893. vodila istraživanje sa dvoje ispitanika – jednim muškarcem i jednom ženom – koji su spavali uz svetlost sveća, a ona ih je tokom noći budila i pitala ih da li su nešto sanjali i da joj opišu živopisnost svojih snova.
Od Kalkinsove do Frojda
Kalkinsova je prva kvantifikovala elemente i vreme u snovima. Otkrila je da se snovi uglavnom dešavaju u sadašnjosti, i „kada je san bio o domu iz detinjstva, ili o nekoj osobi koja nije viđena mnogo godina, prividna starost sanjara nikada nije smanjena da bi se izbegao anahronizam. … Dakle, očigledno je da je san povezan sa budnim životom, i obično sa nedavnim životom.”
Ali ubrzo nakon njenog rada, interesovanje se pomerilo na ono što snovi znače, napominje prof. Zadra, barem delimično zbog Sigmunda Frojda.
Počevši od 1900. godine, osnivač psihoanalize je sanjanje predstavljao u kontekstu potisnutih želja. Frojd je, na primer, napisao da neki snovi o anksioznosti potiču „od psihoseksualne ekscitacije, u kom slučaju, anksioznost odgovara potisnutom libidu“. I, ako je neko sanjao da još uvek živi član porodice umire, Frojd je verovao da je „sanjač poželeo da su umrli u nekom trenutku tokom svog detinjstva“.
Za Frojda, naši snovi su potisnute želje
Interesovanje se vratilo sa otkrićem REM faze sna iz 1953. i naknadnim zapažanjem da kada se ljudi probude iz REM faze, često mogu veoma živopisno da opišu svoje snove. Istraživanja od tada su pokazala da se sanjanje može desiti tokom mnogih faza sna. Čak i ljudi koji imaju lezije na mozgu ili uzimaju lekove koji eliminišu REM fazu sna i dalje sanjaju.
Lutajući um
Iako su određeni obrasci električne aktivnosti u mozgu povezani sa prisustvom ili odsustvom sanjanja, još uvek ne postoji definitivni biomarker koji signalizira da li osoba sanja. Tokom protekle decenije, povećana pažnja je posvećena mreži podrazumevanog režima – grupi regiona mozga koji postaju aktivni kada nečiji um odluta, na primer, dok gleda kroz prozor.
„Mnogi noviji modeli zašto sanjamo povezani su sa snovima kao pojačanim oblikom lutanja uma“, navodi Zadra. Ali zašto sanjamo još uvek je sporna tačka među istraživačima.
Jedna od najdugovečnijih hipoteza je da sanjanje služi kao sredstvo za simulaciju potencijalnih pretnji, pripremajući nas za opasnosti koje nam se mogu dogoditi.
„Ali mnogi, mnogi snovi nemaju fizičke ili psihičke pretnje“, napominje Zadra. On smatra da sanjamo da bismo shvatili naša budna iskustva u kontekstu naše prošlosti, uvlačeći labavo povezane veze – nešto što nam mreža podrazumevanog režima dozvoljava.
„Kada se probudite, stvari su integrisane u vaše razumevanje sebe, sveta, vašeg mesta u njemu, na bizarne, nepovezane načine“, dodaje. „I šta vam to pomaže? Pomaže vam da predvidite, ili bolje da se prilagodite onome što je pred vama.”
Snovi nas oslobađaju negativnih emocija
Obrada emocija
Drugo vodeće objašnjenje je da nam snovi pomažu da obradimo i regulišemo svoje emocije.
Sara Mednik, neurolog sa Kalifornijskog univerziteta u Irvinu, kaže da na snove gleda kao na „siguran prostor gde možemo da iznesemo potencijalno emocionalno nabijena iskustva“, a zatim da iskoristimo mogućnosti. „Ono što zapažamo je povećanje uzbuđenja tokom snova, ali onda vidite i smirivanje tog uzbuđenja tokom sna.“
U svom istraživanju, Mednikova je otkrila da ljudima koji su iskusili negativan emocionalni događaj, sanjanje o tome može pomoći u suzbijanju vezanih emocija.
„Ako sanjate o događaju, zadržaćete detaljno pamćenje tog događaja, ali ćete takođe, tokom vremena, imati manje emocionalnog uzbuđenja kada razmišljate o tom događaju“, objašnjava Mednikova.
Takođe posmatra snove kao neku vrstu „terapije preko noći“, pozivajući se na studiju o spavanju koja je pokazala da među razvedenim ljudima oni koji su sanjali svoje bivše supružnike imaju manje simptoma depresije nakon godinu dana. To ilustruje da sanjanje može imati „lepe dugoročne implikacije za zdrav odnos sa svojom emocionalnom prošlošću“, ističe Mednikova.
Uvidi iz snova
Ali mnogi od nas se ne sećaju svojih snova. U studijama spavanja u kojima se učesnici bude svakih pet minuta tokom noći, većina je prijavila da su imali na desetine snova, što znači bi osoba koja se nakratko probudi tokom noći mogla da se seti više svojih snova.
Interesovanje za san takođe može uticati na to da li ga se sećate, rekao je Zadra, kao i buđenje bez alarma.
„Ako se probudite prirodno, postoji veća šansa da ćete se probuditi iz REM faze sna“, rekao je Jing Džang, neurolog na Harvardskoj medicinskoj školi i Opštoj bolnici u Masačusetsu. Buđenje tokom REM faze povećava šanse da budete usred sna. Džang je predložio da zapišete snove kojih se sećate čim se probudite, jer studije pokazuju da to poboljšava pamćenje snova.
Snovi mogu pružiti uvid u nečiji kvalitet života
Ljudi koji su pod većim stresom ili anksiozniji „imaju više negativnih snova i više negativnog sadržaja snova“, ističe Zadra. „Oni imaju agresivnije interakcije u snovima nego prijateljske. Imaju više neprijateljstava, imaju više neuspeha nego uspeha. Ali kako se čovekov kvalitet života poboljšava, dolazi do odgovarajućih promena u sadržaju njihovih snova.”
„Mnogi sa poremećajima raspoloženja – depresija, anksioznost, posttraumatski stres – prijavljuju različite obrasce sanjanja, i veliki broj snova“, što može biti rezultat produžene REM faze sna, navodi Džang, koji istražuje ulogu sanjanja u psihijatrijskoj populaciji, posebno kod ljudi sa šizofrenijom.
Ako neko sa posttraumatskim sindromom doživljava ponavljajuće noćne more, „ima lošiju prognozu u pogledu simptoma. To je pokazatelj da se sistem ne prilagođava onako kako bi trebalo“, ističe Zadra. Ali ovo se može preformulisati kao prilika da neko zatraži pomoć. „Treba im terapija, trebaju im lekovi, treba im nešto“, naglašava prof. Antonio Zadra.
Večeras počinje festival „Pesma za Evroviziju”, tokom kojeg će Srbija izabrati svog predstavnika na „Evrosongu”.
U večerašnjem prvom polufinalu bira se prvih osmoro finalista, a direktan prenos možete pratiti na Prvom programu RTS-a od 21 čas, kao i na zvaničnom Jutjub kanalu RTS Pesma Evrovizije. U prvom polufinalu nastupiće 15 takmičara, a najboljih osam plasiraće se u finale koje se održava u petak, 28. februara.
Večeras nastupaju:
Bojana x David – Šesto čulo
muzika: Boris Subotić
tekst: Violeta Mihajlovska, Boris Subotić
aranžman: Marko Drežnjak
Igor Simić – Ne mogu
muzika: Andreas Björkman, Adriana Pupavac, Udo Mechels
tekst: Vladimir Danilović
aranžman: Andreas Björkman, Udo Mechels, Boris Krstajić
„Vampiri” – Tebi treba neko kao ja
muzika: Aleksandar Eraković
tekst: Aleksandar Eraković
aranžman: Aleksandar Eraković, Saša Petrov, Oliver Jovanović
Nataša Kojić – Up and Down
muzika: Nataša Kojić
tekst: Nataša Kojić
aranžman: Nataša Kojić
“Tropico” – AI
muzika: Aleksandar Cvetković
tekst: Saša Milošević, Teodora Radovanović
aranžman: Aleksandar Cvetković
Ovogodišnja „Pesma za Evroviziju“ biće svojevrsna art planeta – oda umetnosti sa porukom da je svaki čovek umetničko delo.
Pobednik festivala predstavljaće ove godine Srbiju na „Pesmi Evrovizije“ koja će se održati u švajcarskom gradu Bazelu od 13. do 17. maja.
RTS svoj deo prihoda od glasanja donira za međunarodnu humanitarnu akciju “Za male velike heroje”
I ove godine, RTS će svoj deo prihoda ostvarenih vašim SMS-ovima tokom sve tri festivalske večeri, dati u humanitarne svrhe, kao i uvek – najmlađima.
Podržaćemo međunarodnu humanitarnu akciju “Za male velike heroje” kojom se prikupljaju sredstva za renoviranje trećeg sprata Odeljenja Neonatologije Kliničkog centra Srbije – krovne nacionalne instutucije za prevremeno rođenu decu.
Inicijator akcije je humanitarna fondacija iz Vrnjačke banje – “Za naše heroje”, a Radio-televizija Srbije je medijski partner ove akcije.
Radi se o nesvakidašnjem poduhvatu – trojica humanih ljudi 31. marta kreću automobilom Yugo 45 od Instituta za neonatologiju u Beogradu, put dalekog Pekinga. Cilj im je da tokom rute duge 11.500 kilometara prikupe 25 miliona dinara, potrebnih za pomoć prevremeno rođenoj deci. Mi ćemo im ove tri večeri pomoći u tome.
Gledaoci i slušaoci RTS-a će moći da prate takmičenje na našem portalu, kao i putem platformi RTS Planeta i RTS Zvuk.
Francuski rukometaš Luka Karabatić saopštio je da je završio reprezentativnu karijeru.
Karabatić je sa reprezentacijom Francuske osvojio deset medalja na velikim takmičenjima, a pet ih je bilo napravljeno od zlata.
Rođeni brat nešto poznatijeg Nikole Karabatića je kao jedan od razloga za povlačenje naveo i smenu generacija u nacionalnoj selekciji.
“Posle Olimpijskih igara došlo je do smene generacija, a kada sam se posle povrede u novembru 2024. godine vratio treninzima, shvatio sam da mnoga poznata lica više nisu tu. To me je nateralo da se preispitam. Posle neuspeha na OI nisam hteo da završim reprezentativnu karijeru sa osećajem gorčine. Još sam imao mogućnost da igram na jednom velikom takmičenju i da pokušam da završim karijeru na visokom nivou”, naveo je, između ostalog, Karabatić na društvenim mrežama.
Karabatić je sa selekcijom Francuske osvojio bronzanu medalju na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu.
“Uživao sam na poslednjem turniru. Nije bilo lako, ali uspeo sam da uživam. Naravno, nismo osvojili titulu, ali završiti reprezentativnu karijeru sa medaljom je poseban osećaj”, istakao je rukometaš Pari Sen Žermena.
Prvi nastup za reprezentaciju Karabatić je zabeležio 2011. godine, a od tada je dres sa nacionalnim grbom nosio preko 150 puta.
Francuski atletičar Reno Lavileni, četvorostruki pobednik Evropskog prvenstva u dvorani u skoku s motkom, ponovo će biti u timu Francuske za predstojeći šampionat Starog kontinenta koji se od 6. do 9. marta održava u holandskom Apeldornu.
Lavileni ponovo leti – Francuz u pohodu na petu titulu evropskog prvaka
Reprezentacija Francuske je objavila spisak atletičara koji će nastupiti na predstojećem Evropskom prvenstvu, među kojima je i legendarni skakač s motkom Reno Lavileni.
Tridesetosmogodišnji atletičar poslednju zlatnu medalju na Evropskom u dvorani osvojio je 2015. godine u Pragu, četvrtu zaredom.
U maju 2024. godine je bio ponovo na zaletištu s motkom u ruci i preskočio visinu – 5,72. Taj rezultat ponovio je i krajem avgusta na mitingu Dijamantske lige u Lozani.
Rezultati koje je postizao u prethodnih godinu dana kvalifikovali su ga na novo Evropsko dvoransko prvenstvo. Od kvalifikacione norme 5,85 bio je daleko pet centimetara 31. januara na mitingu u Francuskoj.
Nesumnjivo je da će glavni favoriti biti Šveđanin Armand Duplantis, aktuelni svetski rekorder i Grk Emanuil Karalis koji je postavio nacionalni rekord 6,01 pre tri dana i potvrdio da je u životnoj formi.
Lavileni je lični, ujedno i tadašnji svetski rekord, postavio je 15. februara 2014. u Donjecku – 6,16. U kolekciji medalja ima zlatnu sa Olimpijskih igara u Londonu 2012. i srebrnu iz Rija 2016. Petostruki je osvajač Dijamantske lige, a jedino zlato koje mu je tokom karijere izmicalo je na Svetskom prvenstu na otvorenom.
Evroliga je objavila imena prve petorice igrača koji su obeležili dosadašnjih 25 godina takmičenja, nakon čega će u narednom periodu izabrati još 20 igrača – po jedan za svaku godinu.
Prvi na listi su Nando de Kolo, Serhio Ljulj, Ramunas Šiškauskas, Vasilis Spanulis i Nikola Vujčić.
Prva petorica izabranih
U naredne četiri nedelje, Evroliga će svakog utorka saopštiti po pet imena preostalih 20 igrača koji su svojim igrama doprineli razvoju takmičenja.
Za najbolje su glasali treneri koji su do sada osvajali Evroligu, članovi najboljih timova prethodnih dekada i najkorisniji igrači takmičenja, kao i predstavnici medija i navijači.
Treneri i igračke legende imaju po 40 odsto udela u konačnom rezultatu, dok fanovi i mediji doprinose sa po deset odsto.
Nando de Kolo
Francuz je drugi na listi najboljih strelaca Evrolige i do sada je osvojio dve titule, dok je bio član CSKA iz Moskve. Na kraju sezone 2015/16 proglašen je za najkorisnijeg igrača takmičenja, a bio je i MVP fajnal-fora.
Najprecizniji je izvođač slobodnih bacanja u istoriji sa 93 odsto uspešnosti, što dodatno dobija na značaju imajući u vidu da je i pogodio najveći broj penala ikada. Nema mu ravnog ni po ukupnom indeksu korisnosti.
Serhio Ljulj
Trostruki šampion sa Real Madridom igra svoju 18. sezonu u Evroligi. U sezoni 2016/17. bio je MVP takmičenja, a pre dve godine se svojim košem doneo titulu Madriđanima protiv Olimpijakosa.
Pogodio je najviše trojki u istoriji takmičenja, a očekuje se da uskoro dođe i do četvrtog mesta na listi najboljih strelaca. Izabran je i u tim dekade za period od 2010. do 2020. godine.
Ramunas Šiškauskas
Iako je u Evroligi prvi put zaigrao sa 26 godina, Litvanac je brzo stekao status legende. Prvo je osvojio titulu sa Panatinaikosom, da bi nakon prelaska u CSKA bio i MVP 2008. godine.
Sve je začinio članstvo u dekadnom timu (2010 – 2020.), a čak četiri puta je biran u najbolju petorku takmičenja.
Vasilis Spanulis
Tri puta je Spanulis bio šampion, jednom sa Panatinaikosom i dva puta sa Olimpijakosom, a sva tri puta je bio MVP fajnal-fora. Bio je i MVP 2013. godine.
Četiri puta je biran u najbolju petorku, a kada se povukao bio je najbolji poenter i asistent takmičenja. Prvi je igrač u istoriji Olimpijakosa kom je povučen dres.
Nikola Vujčić
Jedan od najboljih asistenata na poziciji centra otkako se igra Evroliga. Osvojio je dve titule sa Makabijem i postao prvi košarkaš koji je u elitnom evropskom društvu zabeležio tripl-dabl.
Bio je u najboljim petorkama čak pet puta, a 2007. godine je bio i najbolji skakač lige.
To je jedna od nepravdi u životu – dok neki moraju pažljivo da prate svaki zalogaj kako bi održali težinu, drugi mogu jesti krofne bez ikakvih posledica. U čemu je tajna i kako neki ljudi nikada ne dobijaju na težini?
Svi imamo tog jednog prijatelja koji jede šta poželi i pritom ne dobije ni gram viška. Sa druge strane, mnogi vode neprestanu borbu sa kilogramima i vagom. Kako neko jede šta mu padne na pamet, a ne goji se? Da li je u pitanju brz metabolizam, dobri geni ili nešto sasvim drugo?
Ne postoji jednostavan odgovor na ovo pitanje. U pitanju su genetski, nutritivni razlozi, pa čak i stil života. A u kojoj meri svaki od tih faktora utiče na pojedinca, razlikuje se od osobe do osobe, smatra profesorka ishrane a prenosi Lajv Sajnas.
Jedan od najvažnijih faktora nema veze sa tipom tela, metabolizmom ili nekom magijom – već sa percepcijom. “Ljudi koji deluju kao da mogu da jedu šta god požele bez posledica često zapravo ne unose više kalorija od ostalih”, kaže profesorka. Na primer, osoba koji svakodnevno jede sladoled možda nesvesno unosi manje kalorija u ostatku dana, bilo kroz manje obroke ili izbegavanje grickalica. Takođe, neko ko jede picu možda to čini polako, zasiti se brže i stane nakon nekoliko parčadi.
“Ako bi se precizno izmerio unos kalorija ovih ljudi, moguće je da ne bi konzumirali onoliko hrane koliko se na prvi pogled čini. Oni samo jedu kaloričniju hranu u manjim količinama, dok se drugi možda teže kontrolišu kada konzumiraju takva jela”, kaže dr Frenk Grinvej.
Fizička aktivnost takođe igra važnu ulogu, ali to ne mora biti vežbanje u teretani. Neki ljudi se jednostavno više kreću, čak i ako nisu sportisti, kaže stručnjak. Postoje dokazi da su neki ljudi genetski predisponirani da se više kreću, što utiče i na metabolizam.
Malo je dokaza da neki ljudi prirodno sagorevaju znatno više kalorija od drugih bez fizičke aktivnosti, kaže dr Ines Baroso, istraživač sa Univerziteta Kembridž. Ipak, stručnjaci naglašavaju da je moguće da neki ljudi imaju fiziološke razlike koje im omogućavaju da prirodno regulišu unos kalorija bez velike samokontrole. Složen sistem signala iz nervnog sistema i hormona koji cirkulišu u krvi određuje kada osećamo glad ili sitost. Jedan od ključnih hormona u ovom sistemu je leptin, koji pomaže u dugoročnoj regulaciji unosa hrane. Osoba sa osetljivijim sistemom može pojesti više na zabavi, ali će potom narednih dana jesti manje, jer će njeno telo automatski prilagoditi ravnotežu energije.
Genetika takođe ima ulogu u tendenciji ka gojenju ili održavanju telesne težine. Istraživači su identifikovali preko 250 delova DNK koji su povezani sa gojaznošću, prema studiji objavljenoj 2019. u PLOS Genetics.
Na kraju, odgovor na postavljeno pitanje nije jednostavan: naša sklonost ka dobijanju ili održavanju težine nije u potpunosti predodređena, ali nije ni u potpunosti pod našom kontrolom. Ne postoji genetski prekidač koji omogućava nekima da jedu šta žele bez posledica, ali isto tako, tendencija ka gojenju nije nužno rezultat nedostatka samokontrole.
Beli luk je jedan je od najčešćih začina koji se koriste u jelima, ali je posebno cenjen zbog svojih lekovitih svojstva još od davnina. Često se polemiše da li utiče na krvni pritisak, odnosno da li ga snižava? Istraživanja ukazuje da može biti učinkovit, ali ne baš za svakog.
Beli luk je široko poznat po svojim zdravstvenim svojstvima, uključujući i sposobnost da smanji krvni pritisak. Razna istraživanja pokazuju da dodavanje svežeg belog luka u ishranu ili uzimanje suplemenata može dovesti do malog ali značajnog smanjenja krvnog pritiska, naročito kod osoba sa hipertenzijom. Ipak, iako ova začinska biljka pomaže u regulisanju krvnog pritiska, ne treba je smatrati zamenom za propisane lekove, piše Veli vel helt.
Šta kažu istraživanja
Beli luk smanjio je krvni pritisak slično kao standardni lekovi, ali sa manje neželjenih efekata, pokazuje analiza 12 studija u kojoj su učestvovale 553 odrasle osobe sa nekontrolisanom hipertenzijom. Za učesnike koji su koristili beli luk, primetno je smanjenje sistolnog i dijastolnog pritiska, bilo samostalno ili u kombinaciji sa drugim lekovima za rešavanje ovog problema, prema procenama iz razmatranih studija. Ipak, stručnjaci naglašavaju da ova namirnica nije lek, već dodatak ishrani i da beli luk može biti koristan u rešavanju određenih problema.
Da li se preporučuju suplementi
Uglavnom su bezbedni, ali mogu izazvati neželjene efekte kod osetljivih osoba, uključujući:
bol u stomaku, nadimanje, zatvor ili dijareju
žgaravicu
neprijatan zadah i telesni miris
Ko treba da izbegava beli luk
Osobe koje imaju alergiju na beli luk, kao i oni koji imaju probleme sa varenjem treba da ga izbegavaju. Ne preporučuje se trudnicama i dojiljama, kao ni pacijentima koji uzimaju lekove za snižavanje krvnog pritiska, jer on može pojačati njihovo delovanje i tako dovesti do prekomernog pada pritiska. Stručnjaci ističu da on može biti dodatak zdravom načinu života ili terapiji, uz prethodnu konsultaciju sa lekarom, ali naglašavaju da utiče na određene lekove, pa i tu treba biti obazriv.
Pored upotrebe belog luka, postoje i drugi prirodni načini za snižavanje krvnog pritiska. Najbolji savetodavci su lekari, jer efektivnost prirodnih metoda zavisi od više faktora, uključujući genetiku. Većina ljudi sa visokim krvnim pritiskom ima koristi od kombinovane terapije koja uključuje lekove i promene u načinu života.
Nekoliko strategija koje mogu pomoći u smanjenju pritiska uključuju prestanak pušenja, zdraviju ishranu, ograničenje alkohola, fizičku aktivnost i redukciju stresa.
Iako velikodušnost može da zavisi od mnoštvo faktora, kao što su vaspitanje, osobine ili čak kultura kojom je pojedinac okružen, ispostavlja se da nečiji pol takođe može da ima ulogu. Dokazano je da postoji značajna razlika u tome koliko su muškarci i žene spremni da drugima daju.
Žene su okarakterisane kao znatno velikodušnije od muškaraca, prema istraživanju u kome je grupa ljudi dobila zadatak da deli novac sa drugima.
U eksperimentu je proučavano više od hiljadu odraslih koji su učestvovali u takozvanoj “igri diktatora”, koju psiholozi i ekonomisti često koriste u istraživanjima. Učesnik kome bi bila dodeljena uloga “diktatora” bi dobio 10 evra i bio bi upitan koliko bi novca želeo da podeli sa drugim igračem, koji je nasumično izabran iz grupe.
Diktatori nisu znali sa kim su upareni i da li je primalac novca muško ili žensko, ali im je rečeno da će, kada dođe red na njih da budu primaoci, biti upareni sa novom osobom. Ovo je smanjilo šanse da promišljaju i daju više novca u nadi da će im druga strana uzvratiti uslugu.
U proseku, istraživanje je pokazalo da žene daju više od muškaraca – u stvari, najčešća odluka muškaraca bila je da ništa ne dele sa svojim partnerom, dok su žene imale tendenciju da dele novac pola-pola.
Žene su u proseku davale 40 odsto više od muškaraca, uglavnom oko 3,50 evra, dok su muškarci davali oko 2,50 evra. Istraživači su rekli da su polne razlike bile uslovljene sposobnošću rasuđivanja, osobinama ličnosti i emocijama.
Otkriveno je da su dve karakterne osobine pozitivno uticale na velikodušnost: Otvorenost, povezana sa radoznalošću i tolerancijom na promene, kao i prijatnost, koja je povezana sa empatijom.
Interesantno je da su žene koje su pokazale jaču sposobnost rasuđivanja pokazale i manju velikodušnost.
Istraživači tvrde da ih je najviše iznenadila relativno velika razlika u davanju između muškaraca i žena, kao i da ni jedna studija do sada nije došla do ovakvih rezultata jer, kako veruju, nije imala dovoljan broj detaljnih zapažanja. Prethodni slični eksperimenti nisu pokazali značajne razlike u ponašanju između oba pola.
Prema rečima stručnjaka, eksperimenti su osvetlili pozitivan deo ljudske prirode, prenosi “Independent”.
“U ovoj igri, s obzirom da je primalac anoniman i nema nikakvog uticaja na odluku, prema standardnoj ekonomskoj teoriji, očekivali bismo da ljudi ništa ne dele. Međutim, iznenađujuće je da su mnogi ipak bili velikodušni – zato mi koristimo ovu igru za merenje dobročinstva”, zaključili su istraživači.
Ipak, rezultati se mogu posmatrati i iz negativnije perspektive, a to je da žene često osećaju potrebu da drugima daju, pomažu i da se žrtvuju – što su pokazali brojni drugi naučni dokazi.
Anhel Ruis-Kotoro, nekadašnji trener Rafaela Nadala, smatra da teniseri nove generacije neće imati dugovečne karijere kao što su imali njihovi prethodnici
U razgovoru za “Relevo”, Ruis-Kotoro je izrazio mišljenje suprotno od uvreženog stava da će sportske karijere postajati sve duže.
Prema njegovim rečima, teško je očekivati da će igrači poput Karlosa Alkaraza ili Janika Sinera trajati na terenu do kasnih tridesetih ili čak četrdesetih godina, kao što je to bio slučaj sa Novakom Đokovićem ili Rodžerom Federerom.
“Da me je neko to pitao pre 15 godina, odgovorio bih potvrdno. Đoković, Verdasko, Federer, Nadal, Vavrinka. Svi oni su imali duge karijere, do 40 godina starosti ili blizu. Ali sada ću reći ne, iako su sada mladi spremniji i mnogo toga je bolje”, rekao je Ruis-Kotoro, precizirajući šta ga je navelo na ovakvu procenu.
Po njegovom mišljenju, glavni problem leži u tome što mladi teniseri danas veoma rano počinju sa intenzivnim treninzima i izlaganjem velikom fizičkom opterećenju.
Kako ističe, u savremenom tenisu postoji pritisak da se sve radi brže, sa većim intenzitetom, što može imati negativne posledice po fizički razvoj sportista.
“Jednostavno, prerano se počinje sa prevelikim naporima. Postoji potreba da se sve ubrza, da se sve radi sa mnogo većim intenzitetom. Veoma važan period u razvijanju ljudi je između osam i 18 godina. To je period odrastanja, veoma kritičan. Mnogo stvari se dešava u tom periodu. Govorimo o zglobovima, tada se razvijaju ramena i kukovi, a sve to treba da se događa polako, malo po malo. Razvijaju se hrskavice, sve to mora da se drži pod kontrolom”, objasnio je Ruis-Kotoro.
On upozorava da savremeni teniski sistem sve više preopterećuje mlade igrače. Rasporedi turnira su gušći nego ikada, treninzi traju predugo, a kada se pojave povrede, često je već kasno da se stanje popravi.
“Brzina tenisa raste, a zglobovi sve više pate. Siner ima 23 godine, a već je odigrao 350 mečeva u profesionalnoj konkurenciji. Alkaraz je sa 21 stigao do 275. Međutim, njihova preopterećenost postoji od ranije, iz tog perioda između osam i 18 godina, kada telesna struktura još nije bila formirana. Zato ne vidim Sinera da igra sa 38 godina, ali ne zbog njega samog, nego zbog takmičarskog sistema koji sada vlada”, zaključio je Ruis-Kotoro.
Generalna skupština UN usvojila antirusku rezoluciju o Ukrajini, prenose RIA Novosti. Za rezoluciju su glasale 93 zemlje, 18 je bilo protiv, a 65 uzdržano.
Rezoluciju je pripremila Ukrajina u saradnji sa više od 50 zemalja, ali prvi put bez podrške Sjedinjenih Američkih Država. Srbija je glasala za rezoluciju o Ukrajini, Mađarska protiv, dok je Kina bila uzdržana, kao i Severna Makedonija.
Antiruski tekst rezolucije zahteva da Moskva “odmah, potpuno i bezuslovno” povuče sve svoje oružane snage sa ukrajinske teritorije. Takođe sadrži tradicionalni jednostrani poziv Ruskoj Federaciji da prekine neprijateljstva.
Istovremeno, teroristički napadi Kijeva na mirne građane Ruske Federacije, kao i prisustvo Oružanih snaga Ukrajine u Kurskoj oblasti ni na koji način se ne osuđuju niti pominju u nacrtu rezolucije.
U međuvremenu, Generalna skupština UN usvojila je i rezoluciju SAD o Ukrajini, ali je uključila i nekoliko antiruskih amandmana. Pre toga, Generalna skupština UN odbacila je amandman Rusije na američki nacrt rezolucije kojim se poziva na “rešavanje osnovnih uzroka” krize.
Na početku rasprave je otpravnik poslova SAD u UN Doroti Ši izjavila da Amerika ne podržava nacrt anturuske rezolucije i pozvala je na njeno povlačenje. Vašington je, odbivši da bude koautor nacrta antiruske rezolucije, predložio svoj, neutralni nacrt koji je kasnije, u delimično izmenjenom obliku, i usvojen.
“Danas nam je potrebna rezolucija koja priznaje posvećenost svih država članica UN trajnom okončanju sukoba. Nacrt rezolucije koji su podnele Sjedinjene Države čini upravo to. Naš nacrt poziva na brzi prekid sukoba, kao i na trajni mir između Ukrajine i Rusije. To je ono što je sada potrebno, i pozivamo sve države članice, uključujući Ukrajinu i Rusiju, da se pridruže naporima SAD”, dodala je Ši.
Prema njenim rečima, upravo zato se SAD protive usvajanju druge rezolucije, zato ne mogu da podrže ukrajinsku rezoluciju i pozivaju na njeno povlačenje, u skladu sa izjavom kojom su se obavezali da okončaju sukob i obezbede trajni mir.
Zapadni nacrt rezolucije izgubio je danas glavnog koautora – SAD, koje su od početka Specijalne operacije dosledno podržavale antirusku retoriku u dokumentima UN.
Projekat zapadnjaka zahteva da Rusija “odmah, potpuno i bezuslovno povuče sve svoje oružane snage sa teritorije Ukrajine” i poziva na prekid vatre. Autori su tradicionalni zapadni saveznici Ukrajine: Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Švajcarska, Poljska, baltičke zemlje i drugi. Sve osim SAD.
U tom dokumentu SAD ne koriste omiljene formulacije Zapada i sukob nazivaju “rusko-ukrajinskim”.
Američki državni sekretar Marko Rubio je već nazvao ovaj predlog “istorijskim”.
SAD takođe pozivaju na brzo okončanje “sukoba” i pozivaju na trajni mir između Ukrajine i Rusije. Moskva je unela amandman na američki nacrt rezolucije kojim se poziva na “otklanjanje osnovnih uzroka” krize.
Nebenzja: Američki predlog- korak u dobrom pravcu
Stalni predstavnik Rusije pri Ujedinjenim nacijama Vasilij Nebenzja nazvao je američki predlog “korakom u dobrom pravcu”.
“Administracija Trampa je prepoznala pravo lice Zelenskog i shvatila da on nije zainteresovan za mir”, istakao je on.
Dodao je i da je Ukrajina postala nešto poput “privatne vojne kompanije”, koja ratuje za zapadne geopolitičke interese.
I bez obzira na to, kako dodaje, ukrajinska vojska se suočila sa katastrofalnim gubicima, a “kapitulacija Kijeva je samo pitanje vremena”.
Savet bezbednosti UN glasaće danas o neutralnom nacrtu rezolucije o Ukrajini koji su predložile Sjedinjene Američke Države, rečeno je za RIA Novosti iz stalne misije Kine, koja u februaru predsedava Savetom bezbednosti.
Od čega se sastoje snovi: Naučnici pokušavaju da otkriju misterije snova
