Iz ugla statistike, razlika između planiranog i trenutnog iznosa prosječne plate je 90 maraka. Prema posljednjim podacima za avgust 2019. godine, prosječna plata u Srpskoj, iznosila je 910 maraka. U odnosu na isti period prošle godine, veća je za 58 maraka.

Kada se uporede julska plata u Srpskoj i u Federaciji, razlika je 28 maraka.

Podsjetimo da je mjesec ranije plata u Republici Srpskoj izjednačena sa onom u Federaciji.

Ove godine, zabilježen je rast plata prosvjetnim radnicima, službenicima MUP-a i Sudske policije sa srednjom i višom stručnom spremom. To je omogućilo i veći priliv javnih prihoda. I to rekordan. U prvih osam mjeseci, Poreska uprava, na račun javnih prihoda prikupila je 1,674 milijardi maraka. Tri odsto više nego u istom periodu prošle godine.

Možda u procentima ne zvuči kao velika razlika, ali riječ je o iznosu od 51 i po milion maraka. Јedan od razloga jesu veće plate zaposlenima u prosvjeti i policiji, ali i rast broja obveznika doprinosa, zaposlenih u Srpskoj. U odnosu na isti period prošle godine, više ih je za 9.416.

Pozitivni su pokazatelji i kada je riječ o bruto društvenom proizvodu.

U drugom tromesječju ove godine, izražen u tekućim cijenama, BDP je iznosio 2 milijarde i 720 miliona maraka. Imao pozitivnu stopu rasta od 2,4 odsto, u odnosu na isti period prošle godine. Ekonomisti kažu da bi to bila razvojna stopa rasta, da je riječ o visoko-razvijenoj zemlji. Na nivou na kojem smo, potrebna nam je, dodaju, stopa rasta od pet odsto. Za kraj ove analize, da kažemo i to da je bruto dodatna vrijednost u drugom ovogodišnjem kvartalu bila 2,23 milijarde, dok je vrijednost poreza na proizvode umanjene za subvencije bila nešto veća od 493 miliona.

IZVOR:RTRS.NET

vhttps://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=352704

Pančevo – Deset metara slojeva ljudske praistorije i istorije, nastali neprekidnim životom od 7000 godina – lokalitet Vinča, eponim od Severne Makedonije do Mađarske, istočne Bosne do Bugarske – ogromna teritorija na kojoj žive ljudi s istim ili sličnim tradicijama, verovanjima, koji prevaljuju ogromne distance da bi razmenjivali dobra. Vinča, oduvek centar koji je privlačio ideje i ljude, kultura – fenomen koji se razvija u ovom delu Evrope u 7. i 6. milenijumu p. n. e. Važna jer omogućava celu hronologiju perioda mlađeg kamenog doba – neolita u kom se dešavaju velike promene i danas predmet arheoloških istraživanja, čije najnoviji napredak donosi izložba „Forenzika drevnosti”, autora Nenada Tasića i Kristine Penezić, postavljena u Narodnom muzeju Pančeva.

Ljudi Vinče privi put grade kuće, žive na jednom mestu uzgajaju stoku, bave se poljoprivredom, dolazi do velikog obrta i sedelačkog načina života, a dugovečnost samog lokaliteta omogućava praćenje svih tih društvenih procesa. Prva iskopavanja datiraju od pre više od veka i 1908. godine i od tada je Vinča u fokusu istraživanja praistorije Balkana. Nakon dve serije iskopavanja na tragu akademika Nikole Tasića, Milutina Garašanina, Bore Jovanovića, 1998. godine započeta je nova koja i danas traje.

„Pomak u poslednjih dvadesetak godina je ono što su nam doneli 20. i 21. vek – upotrebu fizičko-hemijskih analiza i metoda koje nam omogućavaju veću rezoluciju podataka. Ono što se naslućivalo, sada možemo da potvrdimo ili kažemo da nije tačno. Tako znamo preciznu hronologiju, veličinu naselja, koliko je ljudi tu živelo, o razmenama, trgovini, kretanjima i uticajima koji su stizali sa strane, ali i koliko su Vinčanci utucali na okolne regione”, navodi Kristina Penezić iz Instituta Biosens u Novom Sadu

Do sredine oktobra arheolozi su opet na obodu Vinče, nalazištu Belo Brdo na desnoj obali Dunava, 35 kilometra nizvodno od ušća sa Savom, dok su predmeti i rezultati iz prethodnih nedelja iskopavanja već u jednoj vitrini pančevačke izložbe. Postavka je, prema rečima autora, svojevrsnoj prezentaciji arheološkog posla, savremenih tendencija koje se sprovode na Vinči, ali i omaž poslednjih 20 godina rada – 105.872 kotirane tačke, 66 bušotina, preko 50.000 sakupljenih fragmenata, 220 učesnika iskopavanja iz 12 zemalja, 17 terenskih kampanja, 1251 kvadratna metra iskopane površine – ekipama entuzijazmu saradnji s kolegama i institucijama iz zemlje i inostranstva, letnjim školama studenata.

„Ovo je 21. godina kako smo načeli nova terenska istraživanja. Taj put nije bio uvek prav i ravan. Projekat je preživeo osam vlada, ministara kulture… Nekad smo bili ljubimci, nekad pastorčad, a trenutno je situacija lepa. Izgleda da je sazrela svest da Vinča može da bude i korisna kao mesto kulturnog, pa i turističkog okupljanja, multifunkcionalna, kao i naša iskopavanja, multidisciplinarna”, napominje Nenad Tasić, profesor na katedri za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, naglašavajući da izložba pokazuje i koliko su se pratili savremeni trendove, ne samo u arheologiji, već i u tehnologiji, poput digitalizacije terenske dokumentacije. Akcenat sada nije na nauci već na zaštiti.

„Lokalitet trenutno trpi posledice jednog klizišta, koje je prirodno i dobar deo, oko dvadesetak odsto, nestaje. Trenutno stvaramo uslove da na proleće započne ozbiljan proces sanacije, postavljanje stubova koji će ga štititi od dalje erozije, kako bi mogli bezbedno da nastavimo iskopavanja i taj posao će trajati bar godinu dana”, kaže za „Politiku” profesor Tasić.

IZVOR: POLITIKA.RS

http://www.politika.rs/sr/clanak/438915/Forenzika-praistorije-Vince

Na auto-putu Beograd–Niš, od 15. oktobra, na 14 lokacija u oba smera, biće postavljeno 56 kamera „Puteva Srbije”, koje će snimati vozače, a policija će ih, kad prođu testiranje, koristiti za kažnjavanje prekoračenja dozvoljene brzine od 130 kilometara na sat.

Reč je o pilot-projektu „Puteva Srbije”, a kamere će biti postavljene i na deonicama duž kojih nema odmarališta i benzinskih pumpi, a međusobna udaljenost biće im od šest do 32 kilometra. U smeru Beograd–Niš kamere će, na primer, biti postavljene ispred naplatne stanice Beograd u Vrčinu, zatim nakon 10 kilometara ispred naplatne stanice Mali Požarevac, pa posle sedam kilometara ispred Umčara i tako na još 11 lokacija.

Zahvaljujući tome, vozači koji voze brže od dozvoljenih 130 kilometara na sat, nikako neće moći da izbegnu kaznu jer kamera može da ih snimi i trenutno – pri najmanjem prekoračenju dozvoljene brzine.

Kako saznajemo u policiji, u prva tri meseca samo će se testirati ove kamere, a potom će saobraćajna policija na osnovu njihovih snimaka početi da kažnjava one koji prekorače brzinu.

Za to vreme biće premerene deonice i urađena sertifikacija vremena i trase kako bi bilo apsolutno sigurno da su podaci dobijeni pomoću kamera i sistema tačni. „Putevi Srbije” neće raditi merenje prosečne brzine (to i nije u njihovoj nadležnosti), a ove nove kamere će sa velikom preciznošću beležiti registracije svih vozila koja se kreću i do 250 kilometara na sat.

To znači da će vozač koji je išao srednjom prosečnom brzinom do 130 kilometara na sat, biti uhvaćen ako je na nekoj deonici vozio, na primer, 160, a zatim išao sporije ili napravio pauzu kako bi sprečio da to bude otkriveno prilikom merenja na naplatnoj stanici.

Prof. dr Milomir Veselinović, stručnjak za bezbednost saobraćaja, kaže za „Politiku” da je dobro što nadležni hoće na ovaj način da „ukrote” deonice na auto-putu gde se vozi brže od 130 na sat, ali, kako naglašava, kamere je trebalo postaviti na bazi prethodno ozbiljno urađene provere.

„Ako te analize nema, onda je razlog za postavljanje kamera mutan. Postoje idealni uslovi u kojima čovek može da vozi brže na auto-putu, ali kada su se već na to odlučili može biti dobar eksperiment. Saglasan sam da kamere prvo treba da budu pilot projekat, a kasnije da se rezultati upoređuju sa budućim stanjem”, kaže Veselinović.

Kada je reč o brzini na auto-putu, profesor naglašava da mali broj ljudi vozi ekstremnom brzinom i da su veća opasnost oni koji idu sporo na auto-putu.

„Kamere je trebalo postaviti tajno i snimati karakterističan period dana u nedelji ili u mesecu i napraviti distribuciju brzina. To je dijagram koji će pokazati koliko je onih koji voze sporo, koliko njih nekom prosečnom brzinom i koliko je onih koji voze ekstremno brzo”, zaključuje profesor Veselinović.

Podsetimo, u avgustu prošle godine pojavila se novina u saobraćaju – merenje srednje brzine kretanja vozila na auto-putu. I ovo je projekat MUP-a i „Puteva Srbije”, koji mere srednju brzinu na osnovu vremena prolaska kroz naplatne rampe. Razlika u vremenu i pređenoj kilometraži na auto-putu, od kućice do kućice, daje obračun prosečne brzine.

Svi oni koji prema ovoj računici voze brže od dozvoljene srednje brzine – biće kažnjeni. Ova novina u saobraćaju izazvala je veliku buru u javnosti.

IZVOR:POLITIKA.RS

http://www.politika.rs/sr/clanak/438942/Bahate-vozace-na-auto-putu-lovice-56-kamera

Kraljevo — Prema popisu vodenica i obradivog zemljišta iz 1876. godine, u Srbiji je zabeleženo čak 7.125 vodenica.

Danas nema preciznih podataka o njihovom broju, ali se procenjuje da ih radi oko 700. Širom Srbije utihnuo je huk vode u badnjevima i jazovima, gotovo neprimetno zamro zvuk vodeničkog kamena i čeketala, a nekada puni koševi na hiljade potočara utonuli su u tamu i paučinu.

Do kraja šezdesetih godina godina prošlog veka na svakoj reci i malo većem potoku i u kraljevačkom kraju bilo je bar po desetak vodenica, na Zapadnoj Moravi i Ibru daleko više. Od oko 300 vodenica iz tih vremena ostalo je svega petnaestak, na pomenutim rekama – nijedna.

Nasuprot najvećem broju prepuštenih nebrizi i zubu vremena, Matovića vodenica na reci Lopatnici u Bogutovcu, iako najstarija u Nadibru, zahvaljujući braći Draganu i Branku, potomcima čuvenih vodeničara i posle skoro dva i po veka blista i melje kao u vremena kada je pored reke u redu za meljavu čekalo na desetine zaprežnih kola natovarenih pšenicom, kukuruzom, ječmom i drugim žitaricama.

Vodenicu sagradio Karađorđev ratnik

Matovića vodenica se nalazi u autentičnom i nesvakidašnje lepom ambijentu, pored kristalno bistre i hučne Lopatnice, čije okruženje zakriljuju četinarske šume razdvojene prostranim proplancima i pašnjacima. Od svojih predaka Branko i Dragan, vredni poslovni ljudi i mladi vodeničari, učeni su i vaspitavani da se prema vodenici odnose sa istom brigom i pažnjom kao prema domu u kojem žive sa svojim porodicama.

“Vodenicu je sagradio naš pradeda Ilija, Karađorđev ratnik i ugledni seljak, 1780. godine. Nasledio ju je Ilijin sin, moj deda Dragutin, od njega naš otac Aleksandar, a onda ja i brat. Fotografije naših predaka na vidnim mestima u vodenici podsećaju i opominju na njenu bogatu prošlost i pretke s kojima se ponosimo”, kaže Dragan Matović.

Branko dodaje da u njihovu vodenicu po projino brašno, osim stalnih kupaca iz okolnih sela i Kraljeva, navraćaju sve brojniji turisti i mnogi dugi ljudi koji putuju Ibarskom magistralom. Pročulo se da vodenica radi na vodi sa tri termomineralna izvora te je posla i noću i danju, naročito u vreme slava i drugih praznika.

Radiša Gavrilović, pomeljar koji vodenicu na Lopatnici ne bi menjao ni za jednu drugu, kaže da se i kod nas i u drugim zemljama sve više traži projino i pšenično brašno, u poslednje vreme i brašno od heljde bez glutena mleveno isključivo u vodenicama potočarama kakva je braće Dragana i Branka.

Sačuvati vodenice za budućnost

U ekološkim i turističkim organizacijama, udruženjima i pokretima građana pokreću se inicijative da se u svakom selu gde ima uslova obnovi bar po jedna vodenica iz jasnog razloga što su stotinama godina hranile sela i vojske i što treba da ostanu čuvari srpske tradicije kao što su nekada bile kultno mesto dogovaranja za rad, slavlja i vojevanja, ali rešavanje mnogih ljubavnih problema.

Bogutovački vodeničari Dragan i Branko su od svoje potočare već napravili kultno mesto i za njih ona ne znači samo povratak zdravoj hrani nego i načinu zdravog razmišljanja i života. Nešto što je stvorio čovek da mu služi, a da ga to nije ni na koji način ugrozilo, to je vodenica. Zato je i treba čuvati za budućnost, kažu složna braća.

IZVOR:B92.RS

https://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2019&mm=10&dd=01&nav_id=1598176