Jedna od mera koje je preduzimala država u kritičnim danima kad bi se pojavila zaraza bila je dezinfekcija, ili kađenje, kako se onda govorilo. Kađenje se doslovno sprovodilo kneževom naredbom tokom svih kužnih dana u godinama kuge.
Na podsticaj prijatelja koji su pročitali moj tekst „Kako se knez Miloš borio protiv kolere i kuge”, objavljen u „Politici” 12. marta, želim da čitaoce obavestim o još nekim zanimljivostima u vezi sa ovom epidemijom, koje sam izostavio zbog obima.
Jedna od mera koje je preduzimala država u kritičnim danima kad bi se pojavila zaraza bila je dezinfekcija, ili kađenje, kako se onda govorilo. Kađenje se doslovno sprovodilo kneževom naredbom tokom svih kužnih dana u godinama kuge. Katkad se primenjivalo i kada nije bilo kuge u Srbiji, već u Turskoj, iz predostrožnosti. Dezinfekcija se sprovodila u karantinima, tako što bi se okadili svi predmeti putnika i njegova garderoba, a u slučaju trgovine i sva trgovačka roba. Kađena je i prepiska, tako što bi se stavljala u posebnu spravu koja je bušila pisma i kroz probušena mesta upumpavala dim neke hemikalije. U Arhivu Srbije čuvaju se mnoga okađena i izbušena pisma, kao pouzdani svedok tih nemilih dana.
O knezu Milošu sačuvana su razna kazivanja, od kojih su neka tačna i mogu se proveriti u istorijskim izvorima, dok druga nemaju potvrdu i mogu se smatrati narodnim izmišljotinama. Jedna od takvih je i ova. Vredni Milan Đ. Milićević zapisao je da je knez Miloš proveo deo vremena u Požarevcu dok je kuga harala Srbijom (1837). Iako otresit i domišljat, katkad je dopuštao da sujeverje nadvlada njegov razum. Iako smo uvereni da je ova priča izmišljena, prenosimo je kao primer narodnog verovanja. Čim se kuga pojavila, Obrenović je naredio da se devet požarevačkih baba svuku gole i da tokom noći, prema vatri, opredu i izatkaju poveću košulju. Kad su posao završile, knez se provukao kroz košulju, a zatim i članovi njegove porodice, njegova svita i svi vojnici u požarevačkoj kasarni. Potvrdu da se ovako nešto zbilo nismo mogli da nađemo u istorijskim izvorima, pa bi kazivanje trebalo uzeti s rezervom, budući da se kuga nije pojavila u Požarevcu. Činjenica je da se i kod kneza, katkad, osećalo sujeverje i potreba za primenom narodnog lekarstva. Obrenović je tokom svoje prve vladavine više puta navukao polnu bolest. Iako je raspolagao s nekoliko školovanih lekara, lečenje je poveravao čuvenoj Ciganki Begzi.
Ono malo medicinske literature što se pojavilo u kalendarima, novinama, almanasima i časopisima, u Srbiji nije imao ko da čita, jer je narod bio nepismen. Budući da je tada otvorena štamparija, Knjažesko-srbska knjigopečatnja, u njoj je odštampano „Uputstvo za lečenje kolere”, a potom i knjižica „Sredstvo protiv kolere” (1832). Postoji još jedan rukopis, napisan 1836. godine, za koji ne znamo da li je trukovan, ali znamo da se čuva u Arhivu Srbije, autora Pavla Jovičića, „medicine i hirurgije doktora” – „Kolera azijatičeska, kako se od nje čuvati i lečiti treba”.
Engleskinja Džulija Pardou u svom putopisu „Sultanov grad i domaći običaji Turaka” zabeležila je svoj boravak u Beogradu u vreme kuge 1837. godine. Pošto su ona i njen pratilac, kavaljer Petrić, izdržali karantin u Zemunu, poželeli su da posete beogradsku tvrđavu i varoš. Dobivši posebnu dozvolu, ukrcali su se na jednu austrijsku barku sa „zastavom koja označava kugu” i u pratnji dva čuvara karantina i carinika stigli su u „poslednji grad sa minaretima u Evropi”. Dozvolu za posetu mogli su da dobiju pošto je knez Miloš digao opsadu Beograda. Međutim, oprez se i dalje osećao, jer su njihovi beogradski pratioci sprečavali svaki dodir s predmetima i stanovnicima srpske i turske varoši. Džuliji je smetala tolika pažnja i postala je nervozna, budući da su se „Turci diskretno osmehivali dok smo prolazili kraj njih, jer veruju da kuga neće Evropljane, pa stoga ovakve predostrožnosti smatraju samo posledicom sklonosti ka uzbuđivanju i gužvi”. S pratiocem Petrićem posetila je austrijskog konzula i Jevrema Obrenovića, brata kneza Miloša. Beogradski vezir dozvolio joj je da obiđe tvrđavu, ali nije je udostojio prijema. Vredno je pažnje njeno upoređenje vremena provedenog u austrijskom kontumacu u Zemunu s ukinutim opsadnim stanjem u Beogradu: „Ovako čuvani, shvatili smo da je ponekad gore biti van karantina, nego u njemu”.
Dimitrije Vladisavljević, učitelj srpske opštine u Trstu, pisao je Vuku Karadžiću o stanju u tom gradu i prvi put upotrebio reč „grip” za bolest (kugu) koja je harala tim delom Austrijskog carstva (1837): „Grip zulume čini, i gori postaje nego što je bio. Bog zna šta će biti sa ovim zlim vremenom”. Iz prepiske Vuka Karadžića saznajemo mnoge pojedinosti o kugi. Navodim još dve zanimljivosti. „Javljam da u Serbiji, u mestu Jagodini, kuga mori. Kragujevac i Beograd sasvim su zatvoreni, niti kom unutra niti napolje dadu”, obaveštavao je Georgije Kirjaković Vuka. A kad je kuga uminula, knez Miloš je pozvao dr Mušickog u Srbiju, ali je prethodno morao da prakticira u Zemunskom kontumacu, i potom dođe u Kneževinu „kao vešt i iskusan kontumacki doktor” (1838). Za ovo angažovanje zaslužan je Jovan Stejić, lekar i književnik.
IZVOR:POLITIKA.RS
