Sportski velikani koji su nas napustili u 2025.

Prelaskom u narednu kalendarsku godinu, otvaraju se vrata budućnosti uz iščekivanje novih događaja, momenata i promena. Dok nas ta budućnost plaši i uzbuđuje, potrebno je i osvrnuti se iza sebe i uvideti čemu se svedočilo.

Tokom 2025. su domaći i svetski sport, sem rezultata, trofeja i rekorda, obeležili i tragični odlasci voljenih i uspešnih lica, koja su ostavila veliki trag i čiji će se izostanak uvek osećati.

Pored kraja života vremešnih giganata u dostojanstvenom zalasku svog veka, 2025. su obeležile nagle, šokantne i prerane smrti dragih lica, koja su mogla mnogo da daju, pre svega svojim porodicama, pa onda i sportu kom su se predali.

Dan Tana i Milan Mandarić

Iako se radi o listi sportista, ne smemo da preskočimo da važna imena iz Srbije u zapadnom svetu sa uticajem i radom i kod nas. Dobrivoje Tanasijević i Milan Mandarić su potekli sa ovih prostora, ostvarili zapadni san i svojim imenom, konekcijama i ostvarenim rezultatima vrednih pomena.

Milan Mandarić

Milan Mandarić bio je istaknuta i složena figura u svetu fudbala. Srpski preduzetnik i sportski radnik koji je svojim poslovnim uspehom i ljubavlju prema fudbalu ostavio dubok trag u nekoliko zemalja, a preminuo je 4. oktobra u Beogradu u 88. godini života.

Rođen u Vrebcu u Lici, odrastao je u Novom Sadu i nakon ranog uspeha u industriji računarske opreme u Sjedinjenim Državama, uložio je znatan kapital u evropski fudbal, vodeći klubove kao što su Šarlroa, Nica, Portsmut, Lester, Šefild Venzdej i Olimpija iz Ljubljane, čime je postao jedan od najpriznatijih funkcionera svog vremena.

Poslednje angažovanje pred smrt bilo je u FK Vojvodina u funkciji potpredsednika. Kao rukovodilac i gazda je vodio Nicu do trofeja u Kupu Francuske 1997. i Portsmut do osvajanja FA kupa 2008. godine

Mandarić je bio poznat po svojoj strasti za razvojem fudbala, upornom radu i sposobnosti da oživi klubove u kriznim situacijama, zbog čega ga mnogi navijači i sportski radnici pamte kao vizionarsku figuru.

Dan Tana bio je jedinstvena ličnost koja je spojila sport, biznis i kulturu, ostavivši snažan trag kako u srpskom, tako i u američkom društvu.

Dobrivoje Tanasijević – Dan Tana

Rođen kao Dobrivoje Tanasijević u Čibutkovici 25. maja 1935, karijeru je započeo kao fudbaler, zaigravši i za Crvenu zvezdu. Životni put je nastavio u SAD, gde je izgradio izuzetno uspešnu ugostiteljsku karijeru, vodivši sopstveni restoran “Dan Tana’s” u srcu Holivuda, mesto okupljanja svetskih zvezda, umetnika i sportista. Uspešno se oprobao i kao filmski producent.

Ipak, veza sa fudbalom i otadžbinom nikada nije prekinuta. Bio je na čelu FK Crvena zvezda, prvi kao vršilac dužnosti predsednika od 2.9. 2008. godine, a potom i kao prvi čovek kluba od 13. novembra iste godine, sve do 23. aprila 2009. godine, kad je podneo ostavku.

Došao je na čelo Zvezde u jednom od najtežih perioda u istoriji crveno-belih, nastojeći da očuva ugled i stabilnost šampiona Evrope. Dan Tana je ostao upamćen kao harizmatična, kosmopolitska persona, čovek širokih pogleda i velikih veza, čiji je život predstavljao neobičan spoj sportske strasti, preduzetničkog duha i kulturnog uticaja.

Preminuo je 16. avgusta u 91. godini.

Dragan Labović

Ogroman talenat evropske košarke “pregoreo” u ranom igračkom dobu. Zvezda koja nikad nije zasijala punim sjajem.

Dragan Labović

Nesuđeni predvodnik nove zlatne generacije srpske košarke Dragan Labović preminuo je 16. maja u 39. godini u rodnom Prokuplju od srčanog udara. Ostao je upamćen kao snažan i talentovan košarkaš, ali i kao čovek čija je životna priča bila složenija od sportskih rezultata. Momak koji je sa mlađim kategorijama reprezentacije osvojio sve što se moglo osvojiti i redom kupio MVP priznanja gde god se pojavio.

Kao član kadetske reprezentacije sa kojom je osvojio zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu 2003, a dve godine kasnije i zlato na juniorskom Evropskom prvenstvu u Beogradu, na kome je bio proglašen za najkorisnijeg igrača. Sa mladom reprezentacijom 2006. osvojio je zlato na Evropskom prvenstvu u Izmiru, a naredne godine sa istom uzrasnom kategorijom opet osvaja zlato na Evropskom prvenstvu u Gorici. Za seniorsku reprezentaciju Srbije igrao je na Evropskom prvenstvu 2007. u Španiji.

U klupskoj karijeri je ostao najbolje upamćen u dresu FMP-a, gde je važio za jednog od najboljih proizvoda akademije kluba iz Železnika uz vršnjake Nemanju Aleksandrova i Miloša Teodosića. Među “panterima” je proveo sedam godina od 2003. do 2010, domogavši se trofeja u Jadranskoj ligi 2004. i Kupu Radivoja Koraća 2007. Tokom pozajmice u Borcu je briljirao u srpskom prvenstvu, domogavši se zvanja najkorisnijeg igrača sa tek 19 godina. Zatim su usledile česte selidve po inostranstvu, od Evrope do Bliskog istoka, ali nikad na najvišem evropskom nivou, što je po svom talentu zaslužio.

Ipak, Labovićeva priča ne završava se samo uspesima i statistikama. Njegov život podseća da iza javne slike sportiste često stoji krhka ljudska strana, puna unutrašnjih borbi i preispitivanja. Život pred i po završetku karijere obeležen je velikom borbom sa psihičkim problemima, koji su izazivali incidente.

Smrt Dragana Labovića ostavila je prazninu i tugu, ali i važno sećanje: da talenat i snaga nisu uvek dovoljni bez razumevanja, podrške i brige za čoveka iza sportiste.

Džordž Forman

Jedna od najvećih bokserskih ikona svih vremena i najprepoznatljivijih sportskih ličnosti 20. veka preminula je 21. marta u 76. godini života.

Džordž Forman

Proslavio se osvajanjem zlatne medalje na Olimpijskim igrama 1968. godine, nakon čega je izgradio profesionalnu karijeru obeleženu snagom, autoritetom i velikim pobedama, među kojima se posebno izdvaja osvajanje svetske titule 1973. godine protiv Džoa Frejzera.

Iako je poražen u čuvenom meču protiv Muhameda Alija u borbi „Rumble in the Jungle“ u tadašnjem Zairu, Forman je pokazao izuzetnu istrajnost tako što se, nakon višegodišnje pauze, vratio u ring i 1994. godine, u 45. godini života, te ponovo postao svetski prvak, čime je ušao u istoriju kao najstariji šampion teške kategorije.

Pored sportskih uspeha, bio je poznat i po svom radu van ringa, naročito kao uspešan preduzetnik i javna ličnost, zbog čega je njegova smrt predstavljala veliki gubitak ne samo za boks, već i za sport uopšte.

Diogo Žota

Život Dioga Žote je tragično prekinut 3. jula u 28. godini kada je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Španiji sa svojim bratom Andreom Silvom, takođe profesionalnim fudbalerom, ostavivši svet sporta u neverici i žalosti.

Diogo Žota

Žota se proslavio kao napadač Liverpula i reprezentacije Portugalije, sa kojima je osvojio niz značajnih trofeja, uključujući Premijer ligu i Ligu nacija. Branio je boje i Pakoš de Fereire, Atletiko Madrida, Porta i Vulverhemptona.

Ostao je upamćen po svojoj brzini, golovima glavom uprkos nisko rastu, veštini i posvećenosti

Njegova smrt se dogodila samo dve nedelje nakon venčanja sa dugogodišnjom partnerkom sa kojom ima ćerku i dvojicu sinova.

Minut ćutanja je održan u njegovu čast u Premijer ligi, na duelu Portugalije i Španije, na meču Liverpul-Kristal palas na „Vembliju“ u Komjuniti šildu, a “redsi” su čak povukli dres sa brojem 20.

Dejan Milovanović

Bivši kapiten Crvene zvezde je preminuo 16. septembra u 42. godini kada je iznenada izgubio svest i kolabirao na terenu tokom meča veterana FK Zvezdare i PKB-a u Beogradu, nakon čega lekari nisu uspeli da ga spasu usled dvostrukog infarkta.

Dejan Milovanović na meču protiv OFK Beograda, 2008. godina

Rođen 21. januara 1984. godine u Beogradu, Milovanović je prošao kroz sve omladinske selekcije Crvene zvezde, dobio kapitensku traku i bio stub tima koji je osvojio tri prvenstvene titula prvaka i četiri nacionalna kupa. Lider Zvezdine generacije talenata, koji su imali potom zavidne internacionalne karijere i bili stalni nosioci reprezentacije.

U inostranstvu se oprobao u francuskom Lansu i grčkom Panioniosu, kraj profesionalne karijere je dočekao u Voždovcu.

Sa mladom reprezentacijom je osvojio dve srebrne medalje na Evropskim prvenstvima.

Njegova smrt pogodila je fudbalsku javnost, a klubovi, saigrači i navijači odali su mu počast minutom ćutanja.

Mladen Žižović

Šokantan momenat za srpski fudbal. Na meču Superlige između Radničkog 1923 i Mladosti iz Lučana 3. novembra, trener Kragujevčana Mladen Žižović naprasno se srušio bez svesti pokraj aut-linije, usled srčanog udara. Utakmica je momentalno prekinuta i odložena.

Mladen Žižović

Lekarska intervencija nije bila uspešna, tako da dramatičan momenat nije imao srećan kraj. Preminuo je u 45. godini.

Tokom igračke karijere je nastupao za Mladost iz rodne Rotagice, Radnik Bjeljina, Rudar Ugljevik, Zrinjksi, Tiranu i Borac iz Banjaluke. Za reprezentaciju BiH je upisao četiri nastupa.

Kao trener je vodio Radnik iz Bjeljine, Zrinjski, Slobodu iz Tuzle, Škupi, Borac iz Banjaluke i Radnički 1923.

Radnički je potom saopštio da će do kraja sezone igrati u crnim dresovima njemu u čast.

Leni Vilkins

Jedna od najvećih NBA legendi preminula je 9. novembra u 88. godini života, ostavivši iza sebe neizbrisiv trag kao izuzetan igrač, trener i uzor mnogim generacijama.

Leni Vilkins

Tokom svoje 15‑godišnje igračke karijere Vilkins je devet puta učestvovao u NBA Ol‑star utakmicama i bio jedan od najboljih plejmejekra svoje ere, branivši boje Sent Luis hoksa, Sijetl supersoniksa, Klivlend kavalirsa i Portland trejlbejzersa.

Nakon toga je postao jedan od najuspešnijih trenera lige, uključujući vođenje Sijetl supersoniksa do šampionske titule 1979. godine, jedine u istoriji ove „pokojne“ franšize.

Vilkins je takođe igrao značajnu ulogu u američkoj reprezentaciji, učestvovao je u osvajanju olimpijskog zlata 1992. godine u stručnom štabu Čaka Dejlija, dok je u Atlanti vodio „Drim tim“ do novog zlata.

Kraj trenerske karijere je dočekao sa rekordnih 2.487 utakmica više od bilo koga u NBA istoriji. Bio je prvi i na listi pobeda sa 1.332, pa su ga pretekli Don Nelson i Greg Popovič. Do tih antologijskih brojki je došao vodivši Supersonikse u dva navrata: kao igrač-trener od 1968. do 1972, pa samo na toj poziciji od 1977. do 1985. godine. Slušali su ga i igrači Portland trejlblejzersa, Klivlend kavalirsa, Atlanta hoksa, Toronto reptorsa i Njujork niksa.

Uvršten je u “Kuću slavni” kao igrač i trener, što je jedinstveno priznanje za retke veličine ovog sporta.

Andrija Delibašić

Duga borba sa tumorom mozga savladala je tihog ljubimca “grobara”. Bivši napadač Partizana preminuo je u 44. godini u Podgorici, posle čega je crna boja postala dominantnija od bele u Humskoj.

Andrija Delibašić i Taribo Vest protiv Ronalda 2003. godine

Napadač u Partizanovoj ekipi koja se domogla uzastopnih titula 2002. i 2003, pa i antologijskog plasmana u Ligu šampiona u sezoni 2003/04. Delibašić je blistao u grupnoj fazi, golovima protiv potonjeg prvaka Porta i francuskog velikana Olimpika iz Marseja.

Proveo je pet godina u Partizanu i zatim se sa 23. godine preselio u Majorku. Upisao je 100 nastupa i 48 golova za crno-bele. Majorka ga je za čestiri godine redovno slala na pozajmice, tako da se oprobao u Benfiki, Bragi, AEK-u, Beira Maru i Real Sosijedadu. Igrao je i za rajo Valjekano, Erkules, Ratčaburi i na kraju u Sutjesci iz rodnog Nikšića.

Za crnogorsku reprezentaciju je zabeležio 20 nastupa i šest golova.

Ostao je upamćen kao fudbaler tišine i pouzdanosti, čovek koji nije tražio reflektore, ali je na terenu uvek govorio delima. Karijera ispisana radom, strpljenjem i verom, bez naglih skokova, ali sa jasnim i postojanim tragovima koje je ostavljao gde god da je igrao.

Kao napadač, Delibašić je posedovao osećaj za prostor i trenutak, umeće da bude na pravom mestu onda kada je timu najpotrebnije. Nije bio simbol spektakla, već stabilnosti, igrač na koga se moglo osloniti.

Delibašić je pripadao onoj vrsti sportista čiji značaj često postane jasniji tek kada ih više nema, kada tišina zameni njihovu mirnu, ali važnu prisutnost. Sećanje na Andriju Delibašića je na čoveka koji je sport živeo bez viška reči, ostavljajući iza sebe primer da veličina ne mora biti glasna da bi bila istinska.