Parkinsonova bolest je hronično i progresivno neurodegenerativno oboljenje mozga koje primarno utiče na kontrolu pokreta. Spada u najčešća degenerativna oboljenja nervnog sistema, odmah iza Alchajmerove bolesti. U Srbiji oko 15.000 pacijenata živi sa Parkinsonovom bolešću.
Docent dr Aleksandra Tomić Pešić iz Klinike za neurologiju UKCS ističe da do poremećaja pokreta dolazi zbog gubitka neurona u delu mozga koji se naziva „crna supstanca”, a koji stvaraju hemijsko jedinjenje (neurotransmiter) dopamin. Nedostatak dopamina posledično dovodi do pojave usporenosti pokreta, drhtanja, ukočenosti mišića, poremećaja hoda i posturalne nestabilnosti. Ovi simptomi se obično razvijaju postepeno i vremenom pogoršavaju.
– Nisu svi ovi znaci uvek prisutni. Na primer, neki oboleli nikada ne dobiju tremor. Pored kardinalnih motornih simptoma, karakteristično je prisustvo i brojnih nemotornih simptoma kao što su: depresija, anksioznost, poremećaji sna, opstipacija, gubitak čula mirisa, autonomne smetnje. Sa napredovanjem bolesti može se razviti demencija i psihoza. Dijagnoza bolesti se zasniva na kliničkom nalazu.
Iako se ovo oboljenje još uvek ne može izlečiti, postoje različiti oblici lečenja koji mogu držati simptome pod kontrolom i značajno poboljšati kvalitet života obolelih – naglašava dr Tomić Pešić.
Iako se tačan uzrok ove degeneracije još uvek ne zna, smatra se da predstavlja rezultat složene međusobne interakcije različitih faktora.
U najvećem broju slučajeva (kod više od 90 odsto obolelih) reč je o sporadičnoj formi Parkinsonove bolesti kod koje nije jasno utvrđen neki pojedinačni, dominantni uzrok. Kombinacija različitih molekularnih procesa, nagomilavanje toksičnih proteina, prvenstveno patoloških agregata alfa-sinukleina u formi Levijevih telašaca, hronična upala, oksidativni stres i genetske varijacije – sve to postepeno dovodi do odumiranja određenih nervnih ćelija i nastanka karakterističnih simptoma. Kod manjeg broja obolelih (5–10 odsto), uglavnom sa ranim početkom bolesti, definisane su pojedinačne mutacije gena.
– Novije teorije sugerišu da Parkinsonova bolest možda i ne počinje u mozgu, već u crevima, tj. da patološki alfa-sinuklein može nastati u crevima i putem vagusnog nerva „putovati” do mozga. Ova hipoteza povezuje mikrobiom creva, imuni sistem i neurodegeneraciju u jednu celovitu sliku. Dodatno, starenje samo po sebi nosi povećani rizik jer dolazi do prirodnog smanjenja dopamina i povećane vulnerabilnosti nervnih ćelija – napominje naša sagovornica.
Najveći faktor rizika svakako je starost. Sa starenjem, rizik od Parkinsonove bolesti se povećava. Simptomi se tipično javljaju između 60. i 70. godine, iako postoje izuzeci. Muškarci imaju nešto veći rizik za razvoj ove bolesti u poređenju sa ženama, a dugotrajna izloženost određenim hemikalijama, pesticidima i herbicidima može doprineti razvoju oboljenja. Naša sagovornica otkriva i da postoje pretpostavke da teže i/ili ponavljane povrede glave mogu povećati rizik od kasnije pojave Parkinsonovih simptoma (na primer, povrede glave u boksu).
– Parkinsonova bolest nastaje „tiho i šunjajuće”, sa postepenim razvojem kroz četiri faze. Pacijenti često ne primete inicijalne simptome, posebno ako se jave na nedominantnoj (obično levoj) strani tela, tako da može proći i više godina pre postavljanja dijagnoze. Pacijent bi trebalo da potraži pomoć lekara čim primeti prve znakove koji mogu ukazivati na Parkinsonovu bolest, jer rana dijagnostika i pravovremeno započinjanje terapije mogu značajno kontrolisati simptome i poboljšati kvalitet života. Pacijenti se najčešće javljaju kada primete usporenost ili tremor. Simptomi se uvek prezentuju na jednoj strani tela i dugo ostaju asimetrični. Na početku bolesti, pacijenti primećuju otežano zakopčavanje dugmadi, vezivanje pertli, kao i nespretnost pri finim motornim radnjama. Zatim se javlja otežano ustajanje sa stolice, smanjenje automatskih pokreta mahanja ruku tokom hoda ili gestikulacije tokom razgovora. Lice može dobiti maskoliki i ukočen izraz, treptanje je ređe, glas može postati tiši, govor monoton i nerazumljiv, a rukopis sitniji – kaže naša sagovornica.
Javlja se i osećaj zakočenosti u vratu, rukama i nogama koji zahvata sve mišićne grupe i otežava pokrete. Rigiditet predstavlja otpor koji je prisutan u mišićima pri savijanju i podseća na „savijanje olovne šipke”, ako je stalan, ili na „zupčasti točak”, ako se naizmenično pojačava i slabi. Ukočenost dovodi do karakterističnog položaja tela kod obolelih od Parkinsonove bolesti koji se naziva „stav skijaša”, koji odlikuje savijanje trupa unapred, uz savijanje nogu u kolenima i ruku u laktovima.
– Drhtanje (tremor) po pravilu počinje asimetrično, na jednoj ruci, javlja se kada su ekstremiteti relaksirani, u stanju mirovanja, a gubi se (barem u početnim fazama bolesti) pri izvođenju pokreta ili spavanju. Ovaj tremor se zbog specifičnog ispoljavanja naziva „brojanje novca” ili „pravljenje pilula” ili „zavijanje duvana”. Tu su i poremećaji hoda i ravnoteže – telo je savijano unapred, koraci su sitniji i usporeni, otežano je započinjenje koraka ili promena pravca, često je prisutno povlačenje nogu po podlozi („magnetni hod”). Sa napredovanjem bolesti javlja se zamrzavanje pri hodu, posebno pri prolasku kroz uske prolaze, kao i poremećaj ravnoteže i stabilnosti, uz mogućnost padova – napominje dr Tomić Pešić.
Pacijenti se često retrogradno sete da su godinama pre početka motornih simptoma primećivali i brojne nemotorne simptome kao što su: opstipacija, gubitak čula mirisa, depresija, anksioznost, poremećaji ponašanja u spavanju (živi, košmarni snovi)…
– Lečenje Parkinsonove bolesti je kompleksan proces koji traje godinama i prilagođava se fazi bolesti. Levodopa (plus karbidopa ili benzerazid) zlatni je standard u lečenju bolesti. U organizmu se pretvara u dopamin i na taj način nadoknađuje manjak ovog neurotransmitera. Dopaminski agonisti (pramipeksol, ropinirol, rotigotin) imitiraju dejstvo dopamina u mozgu i mogu se koristiti samostalno u ranim fazama, ili u kombinaciji sa levodopom. Važno je i simptomatsko lečenje nemotornih smetnji, zbog čega se koriste antidepresivi, atipični antipsihotici, benzodijazepini, holinergici… Duboka moždana stimulacija predstavlja električnu stimulaciju dubokih moždanih struktura, što utiče na motornu kontrolu. Ovo je metoda koja se koristi za lečenje određene grupe pacijenata. Za lečenje uznapredovalih faza bolesti sa motornim komplikacijama koriste se terapije potpomognute uređajima (supkutane ili intrajejunalne infuzije) koje omogućavaju kontinuiranu dopaminergičku stimulaciju. Važni su i fizikalna i radna terapija, logopedska terapija, psihološka i psihijatrijska podrška, nutricionistički plan. Zanimljivo je da ples, posebno tango zbog specifičnog ritma, takođe predstavlja značajnu nefarmakološku meru – zaključila je dr Tomić Pešić.
