Sećanje na dobra jutra s Duškom Radovićem: Život je lep! Mnogo lepši nego što ste zaslužili!

Duško Radović u Studiju B

Radio-stanica Studio B od 1974. godine oglašavala se sa vrha palate „Beograd”, sa 23. sprata. Ceo prostor bio je kružnog oblika, a hodnik, dug oko 40 metara, bio je tako uzak da dve osobe nisu mogle da idu jedna pored druge. Uvek smo se nekome sklanjali, nekoga propuštali. Uvek je preko dana u tim hodnicima bila gužva. Međutim, u ranim jutarnjim satima taj hodnik bio je samo Duškov. Kad bismo se ujutro pre 5 pozdravili sa dobro jutro, ja bih sela pred mikrofon, a on bi počeo da šeta, najpre polako pa sve brže i brže, telom nagnut napred, ponekad je delovalo kao da nekog juri, samo bi prozujao pored studija.

U tom malom prostoru on je prelazio kilometre svakog jutra, smišljajući šta će i kako da probudi Beograd u 7.15. Hodnik je bio prvo nepisano pravilo za svakog početnika: nemoj da mu se nađeš na putu, jer može da bude neprijatan, da vikne beži, sklanjaj se…, jer je tada nervoza bila na vrhuncu. Zatim bi ušao u svoju sobu koja je bila blizu studija i počeo da kuca kao da je uključen u struju.

Dok ne uvuče hartiju u mašinu, nije imao nijednu pripremljenu rečenicu, nijednu misao. Pokušavao je da piše unapred, ali nije uspevao. Pisao je samo ono što bi mu tog jutra palo na pamet i o onome što je mogao da vidi sa prozora 23. sprata „Beograđanke”. Za dva sata iskucao bi tri stranice „raznog lupetanja”, kako je sam govorio, i do sedam pokušavao da izabere sedam-osam replika koje bi tog jutra izgovorio.

OKO o Dušku Radoviću, 4. april 2025.

Nije bilo lako dovesti Duška Radovića u Studio B, pisao je u svojim zabeleškama Dragan Marković, osnivač i glavni i odgovorni urednik. Pregovori o prelasku iz Borbe, gde je Duško uređivao čuveni dečji list Poletarac, dugo su trajali. Iako se Poletarac zbog finansijskih teškoća polako gasio, Duško se kolebao, nije bio siguran da li treba da promeni radno mesto. Dragan je bio vrlo uporan i to se na kraju isplatilo. Duško je bio osvojen i svima je laknulo kada je najzad pristao da se useli na 23. sprat.

Duško je predstavljao značajno pojačanje tima Studija B.

U periodu prilagođavanja novom mediju, prvo je počeo da piše tekstove za reklame koje su se emitovale na radiju. To je bilo nešto sasvim novo, modernije, sveže i privlačilo je nove poslovne partnere. Dragan Marković je bio zadovoljan, ali osećao je da Duško može još više da pruži, neki sasvim nov sadržaj koji bi radiju doneo dodatni kvalitet. Posle dosta razgovora i ubeđivanja jednog julskog jutra 1975, u 7.15 osvanulo je Beograde, dobro jutro. Bilo je ubeđivanja i oko toga da on čita svoje tekstove, što mu se nije dopalo, smatrao je da je njegov posao da piše a spiker da čita. Govorio je da on nema radiofoničan glas, da ne voli ni sam sebe da sluša, ali je na kraju dozvolio da ga ubede kako je njegov promukli i „nabureni” glas poželjniji i autentičniji.

„Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno”, jedna je od prvih replika koju je izgovorio 24. jula 1975.

Duško Radović na Studiju B 1975. godine

Ja sam došla u Studio B u jesen 1980. godine. Duško je bio u komisiji koja je primala tri novinara. Ušla sam u uži izbor, ali na završnom razgovoru vidim da oklevaju bez obzira na komentare da sam dobro napisala vest, da imam dobru dikciju i prijatan glas. Usudim se da pred Duškom izrazim sumnju da je konkurs namešten. Zagrmeo je da se orilo: „Kako se usuđujete da tako nešto kažete o Studiju B, mislite da ovde zapošljavamo preko veze?” Nekako se odbranim rečima da su me tako i na prethodna dva konkursa odbili: „Dobar ste kandidat, ali da sačekamo sledeći konkurs.”

Ipak, primljena sam u radni odnos, ali trebalo je nekako zadobiti poverenje Duška Radovića. Već prvog jutra upozorena sam na pravilo s početka priče… I ja sve tako, dolazim na vreme, radim i duple smene, snimam reklame, ne odbijam nijedan zadatak… Duško je vremenom shvatio da sam ipak fina, skromna, da nisam buntovna i znao je ujutro, praveći krugove, da zastane, da kaže: „Jutros je bilo dobro”, što je najveći mogući kompliment od njega. Savetovao me da budem jednostavna i jasna u izražavanju, da ne koristim fraze, floskule, uzrečice… „Gde vidite mnogo reči, ne tražite pamet”, jedna je od njegovih jutarnjih poruka.

Svi smo u Studiju B voleli Duška. Bio je autoritet, ali bio je i drug. Zvali smo ga interno Tmuša. Nije imao ništa protiv, štaviše – dopalo mu se. Imao je promene raspoloženja, često je bio natmuren i mrzovoljan pre jutarnjeg obraćanja kada su stupala na snagu i druga dva nepisana pravila: skloni sve sa stola iz studija i napusti prostoriju režije. Duško ne želi nikog da vidi dok ide emisija.

Posle je bila sasvim druga priča, šetao se opet u krug od kancelarije do kancelarije, sa svakim razmenio koju reč, uvek bi nas nasmejao nekom duhovitom cakom. To je bio vedar i raspoložen Duško. Jedan od nas.

Beograde, dobro jutro

Kad smo imali vremena više da pričamo, a on je voleo da zna sve o osobama koje su mu bile drage, raspitivao se odakle su moji roditelji, čime se bave, da li mi je dobro na poslu, da li sam jela (mada je često jutarnjoj ekipi donosio kifle, pogačice, jogurt), pitao šta čitam, šta me zanima. Njegova dva saveta koja posebno pamtim, jer ih je često ponavljao, bila su: budi uvek skromna i nemoj nikad da se farbaš. Očinski je brinuo o meni, vodio me nekad na ručak kod njegove sestre i jednog dana, potpisujući mi knjigu, rekao je: „Slušaj, ti imaš jednog tatu u Vršcu, je l’ mogu ja da budem tvoj tata u Studiju B?” Naravno, tako mi se i potpisao. Inače su svi u Studiju B dobijali knjige na poklon i sa posvetom. Imao je još jedan običaj: kada bi išao na neki duži put, svakom bi donosio neku sitnicu. Bio je veoma pažljiv.

Tu pažnju pokazao je i jednom prilikom kada je nekim poslom bio u Vršcu. Svratio je nakratko da upozna moje roditelje i sestru. Bio je oduševljen dvorištem, baštom i cvećem koje je moja mama negovala. Setim se svaki put te kratke posete kada obiđem kuću u kojoj sam odrasla.

Ja sam volela njegovu malu kancelariju tri sa tri na 23. spratu. Ona je bila topla, prepuna knjiga, svuda ih je bilo, na stolu, radijatoru, prozoru, podu. Bilo je i slika koje je uglavnom dobijao na poklon. Na stolu uvek puno papira, olovaka, flomastera, pepeljara puna pikavaca jer je mnogo pušio, bila su dva crna telefona, stara pisaća mašina (pokušao je da piše na električnoj, ali se brzo vratio staroj), i tegla puna sitnog novca.

Bio je u sobi i jedan čiviluk na kome su uvek bili okačeni crni kišobran i jedan dugačak i komotan prsluk rađen tehnikom pačvork. Jednog jutra kada je baš bilo jako hladno, video je da se tresem, da sam se sva skupila. Doneo mi je taj prsluk u studio i rekao: „Molim te, uvek kada ti je hladno, ti slobodno uđi u moju sobu i uzmi prsluk”. Često sam ga nosila. Mirisao je na duvan, ali mi to nije smetalo, a bio je tako veliki da sam mogla da se uvijem u njega.

Beograde, dobro jutro (nastavak)

Kad je Duško otišao, posle nekog vremena Miloš je dolazio i polako odnosio njegove stvari. Na kraju, sećam se dobro, ostali su samo pisaća mašina na stolu, kišobran i prsluk na čiviluku. Tužna slika prazne sobe a taj prsluk na čiviluku kao da je čekao mene. I htela sam da pitam Miloša da mi pokloni taj prsluk, mislila sam da treba da ga imam, da je moj. Ali nekako smo se mimoišli i kad sam opet ušla u tu sobu i videla da nema prsluka… tek onda sam se pošteno isplakala.

Duško je mnogo novina uveo u program Studija B, jedan je od osnivača Trećeg programa, programa klasične muzike, pisao je tekstove za Osnovnu školu Studija B, uređivao je i vodio emisiju Beogradske inicijative, poznata je njegova akcija Štedimo za Beograd odnosno „ŠTD za BGD”, uređivao je Kulturni kalendar, ali najpoznatiji je po emisiji Beograde, dobro jutro.

Govorio je da on nema britak jezik, ali je možda nečiji sluh britak i nije više bitno da li je to jedna ili više rečenica koje su presudile da ga više ne bude u programu. Neki ljudi na visokom nivou smatrali su da je ponekad nezgodan u političkom smislu i surov u svojim dobrojutarnjim dobacivanjima.

Sve to mu je baš teško palo. Smatrao je da njegovi tekstovi nisu provokativni, da on nema nameru da bilo koga uzbunjuje ili uznemirava, ali i ne želi da povlađuje ukusu onih sa kojima se ne slaže. Kad su hteli da ga vrate, on nije želeo da piše Beograde, dobro jutro, ali dokle god je mogao, dolazio je u Studio B i pisao druge tekstove.

Bisera Veletanlić: Milo moje (tekst Duško Radović)

Ja sam u to vreme bila u Italiji na specijalizaciji i kada sam se u jesen 1983. godine vratila, steglo mi se srce kada sam ušla u njegovu kancelariju. Obradovao mi se, ali to je bio drugi čovek, sa mukom je govorio, teško se i kretao. Donela sam mu na poklon jedan moderan flomaster koji tanko piše a dizajniran kako samo Italijani to umeju da rade. Sećam se da su bile ispisane neke reči, mislim da su to bila imena poznatih novinarskih glasila u svetu. Dopao mu se poklon i zahvalio je, čak je počeo da nešto piše. Rekao je da će da koristiti… Tada sam ga videla poslednji put.

Bila sam u stanu kada sam na Studiju B čula da je preminuo. Vest je jedva pročitala koleginica Spomenka Jović. Nastupili su najtužniji dani za Studio B.

Meni su ostale sve lepe i tople posvete u knjigama i sećanja na dobra jutra s Duškom. Mislim da bi on danas, kao moj drugi tata u Studiju B, bio zadovoljan razvojem moje karijere i onim što sam uradila sa svojim životom, kao i ovim što sam o njemu ispričala. Sigurna sam da ga nijednim svojim potezom i nijednom svojom odlukom nisam razočarala.