Festival bratstva u Humskoj i najveće ovacije za trenera koje je Humska čula

Prošlo je samo nekoliko meseci od kad je Partizan učestvovao na Bratskom kupu u Moskvi i odigrao pripremnu utakmicu protiv CSKA iz Moskve. Moskovski gigant je tad položio ispit što se tiče apsolutno svega, a sad je došao na red da Parni valjak uzvrati gostoprimstvo. I uzvratio ga je. Baš onako kako dolikuje klubu trofejne tradicije. Ispit je položen sa čistom desetkom, rezultat je, svakako, bio nebitan, ali eto, da i njega pomenemo – 1:2.

Mogla se osetiti pozitivna energija prilikom prilaska stadionu. Od blagajne, pa do ulaza na južnu tribinu – gomila ljudi, a malo dalje bila je postavljena muzička bina sa koje su išle navijačke pesme.  Kao da je u pitanju meč nokaut faze evropskog takmičenja, a ne prijateljska utakmica. A Partizan i CSKA su imali takvih okršaja. Svi pamte kultni dvomeč osmine finala Kupa UEFA. U moskovskom timu je i tada na golu stajao, kao i danas – Igor Akinfeev. Ono što svakako nije za poređenje, je ambijent. Za razliku od hladnog martovskog popodneva pre 20 godina, sad se zadesilo koliko-toliko normalno vreme, pa je navijačima bilo preostalo da odrade ostalo, odnosno dođu na stadion. I odradili su. Pravi festival bratstva viđen je u Humskoj i to je slika koja će svima ostati u sećanju.

Atmosfera kao u neka mnogo lepša vremena “Partizan-CSKA!”, odjekivalo je punom istočnom i južnom tribinom, a totalni delirijum je nastao kad se na travnjaku stadiona u Humskoj pojavio Marko Nikolić. Vesnik Partizanove poslednje titule dobio je ovacije kakve dugo nisu mogle da se čuju na stadionu u Humskoj, ni za igrača, ni za trenera, a od Danka Lazovića je pre početka meča dobio plaketu zahvalnosti. Loža Partizanovog stadiona bila je puna poznatih lica Miroslav Vulićević, Živko Gocić, Miloš Krasić, Zoran Bambi Tošić i mnogi drugi.

Ambijent je toliko bio dobar da je zasenio i dešavanja na terenu. Ako je Nikolić hteo atmosferu kao što vlada na košarkaškim utakmicama, onda je ovo bilo nešto najbliže tome. Na zelenom travnjaku nismo mogli da vidimo mnogo toga, osim prilike za Ibrahima Zubairua, miožda su i sami igrači bili malo iznenađeni ambijentom. Ono što je loše to je da ni utakmica poput ove nije mogla da prođe bez problema i briga za Srđana Blagojevića. Jong Džun Goh je posle osam minuta morao da izađe iz igre, tačnije da bude iznesen na ramenima saigrača. Priliku su dobili momci poput Vanje Dragojevića, Zlatana Šehovića, Jovana Miloševića i Zorana Alilovića i upravo je ovaj poslednji ostavio najbolji utisak i pokazao je da bi u nastavku sezone mogao da dobije nešto veći prostor.

Možda je bilo malo iznenađujuće to nije bilo nikakvog programa između dva poluvremena, ali ni to nije omelo navijače sa juga, istoka i nešto praznijeg zapada da održe istu atmosferu. Posebno je bila impresivna koreografija na početku drugog poluvremena koja je prouzrokovala kratak prekid, ali zar vas takav ambijent makar malo ne potseća na ono što imamo prilike da vidimo u Južnoj Americi. Jednostavno, pored takve atmosfere nema poterebe opisivati šta se dešavalo u nastavku meča na terenu, jer tamo je stvarno bilo malo toga što bilo vredno da se pomene. Pamtiće se samo da je Alerandro postigao jedini gol na utakmici, za šta je nagrađen aplauzom od kompletnog stadiona.