U Bormiju 1987. godine nagovestio je eru „globalne košarke”, kada je sa Jugoslavijom dva puta savladao Amerikance na putu do titule omladinskog prvaka sveta; u Indijanapolisu 2002, sa seniorima je savladao selekciju SAD sa NBA igračima i stigao do svetskog zlata; na Olimpijskim igrama u Parizu 2024, pokazao je svetu da postoji reprezentacija (Srbija) koja može ravnopravno da se nosi sa kremom američke košarke, pa čak i da najveće NBA zvezde dovede na ivicu ambisa…
Izgleda kao da je Svetislav Pešić – jedini trener sa zlatnim medaljama na svim Fibinim takmičenjima (u svim uzrastima) – sa ovim uspehom zatvorio krug. Olimpijska bronza došla je kao šlag na tortu u njegovoj karijeri. Posle ovog intervjua u „Politici” jasno je da će reprezentacija Srbije morati da traži novog selektora. Ali, poslušajmo kako Pešić analizira svoje tri godine na klupi Srbije sa kojom je, posle lošeg početka (osmina finala Evropskog prvenstva 2022), u velikom stilu osvojeno svetsko srebro (Manila 2023) i olimpijska bronza (Pariz 2024) koja je – imajući u vidu onaj neverovatan okršaj sa Amerikancima – ravna zlatu!
Da li ćete Upravnom odboru Košarkaškog saveza Srbije (KSS) podneti izveštaj sa Olimpijskih igara u Parizu? Pitamo to jer domaća javnost od selektora žučno zahteva izveštaj samo posle neuspeha, a kad se uspeh postigne, nikoga ne zanima ta „papirologija”?
Moji izveštaji i programi sa prethodnih takmičenja nalaze se u savezu. Poslednje izveštaje i programe koje sam zatekao u kartoteci saveza, kada sam se vratio na mesto selektora, bili su upravo moji izveštaji i programi kad sam bio selektor 2001. i 2002. Naravno, javnom mnjenju su uvek važni rezultati, ali ja smatram da svi ti procesi i programi rada u nacionalnom timu uvek moraju da se stave na papir. Ja sam tu veoma revnosan. Nisam video, na žalost, nijedan program i izveštaj mojih prethodnika. Moguće je da to niko nije tražio od njih. Kolege koje dolaze posle mene imaće zašta da se uhvate i voleo bih da nastave to što sam započeo u proteklom olimpijskom ciklusu. Upravni odbor KSS-a dobiće izveštaj iz Pariza i moći će da ga podnese Skupštini.
Došli ste na mesto selektora posle neuspeha u kvalifikacijama za Igre u Tokiju 2021. Kako je izgledao Vaš olimpijski ciklus i šta su bili principi tog rada?
Kad sam došao nije postojao stručni štab, tako da je prvi korak bio napraviti organizaciju za olimpijski ciklus. U dogovoru sa predsednikom KSS-a Predragom Danilovićem ubedio sam Dragana Tarlaća da se priključi kao sportski direktor u profesionalnom odnosu. Kad je reč o ostalima u našem stručnom timu, ništa se nije promenilo od ranije: i treneri i medicinski tim ostali su u honorarnom statusu. Zato njima ide najveća moguća zahvalnost, jer su svoj posao radili sa ogromnim entuzijazmom i posvećenošću. Sreća je da su im njihovi klubovi u kojima rade to dozvolili. Posao sam započeo putovanjima, razgovorima, planiranjima… Napravljena je nova organizacija rada. Nije bilo lako, ali zahvaljujući Tarlaću smo uspostavili neki kontinuitet. Naišli smo na već poznatu neusklađenost kalendara na nivou Evrope, nemogućnost da u kvalifikacijama za evropsko i svetsko prvenstvo uvek imamo sve igrače koje želimo. To je bio ogroman hendikep, pogotovo u svetskim kvalifikacijama, u kojima smo u svakom „prozoru” imali drugačiju ekipu. Ukupno su 42 ili 43 igrača prošla kroz tu selekciju. Sa druge strane, to je donelo i neku korist, jer sam upoznao sve igračke potencijale Srbije.
Davno ste rekli, dok ste vodili Nemačku, da je Vaš najveći izazov bio da ubedite njene najbolje igrače da vredi dolaziti u reprezentaciju i da zajedno mogu da postignu uspeh. Da li je slično bilo i sada u selekciji Srbije?
Vremena su se promenila, iz korena. Sistem klupskih takmičenja na nivou Evrope i NBA menja prioritete svim igračima. Drastično je smanjen broj dana za pripreme. Postoji ugovor između Fibe i NBA da igrači iz NBA mogu da imaju samo 28 radnih dana za reprezentaciju. To je premalo i preteško za ekipe od kojih se očekuje medalja. Za tako kratko vreme napraviti timsku hemiju, igru, izaći i pobediti. Znajući da ne možemo preko godine da treniramo igrače, trenirali smo ih kroz redovne posete, kontakte, telefone, voc-apove… Ljude i igrače povezuje interes. Kad oni pronađu to, onda je trener završio glavni deo posla. Hteli smo na svaki mogući način da budemo uz igrače, da osetimo kako dišu, da zajedno pravimo planove. Svaki igrač imao je mogućnost da kaže kako vidi sebe i reprezentaciju u svakom njenom aspektu, od priprema do načina igre. To povezivanje s njima bio je moj najvažniji zadatak. Rekao sam Daniloviću, kad je prvi put dolazio kod mene u Minhen s ponudom da budem selektor, da mogu da prihvatim taj posao samo kao profesionalac. To se pokazalo kao velika prednost, što se vidi po rezultatima i Srbije i Nemačke. Selektori ostalih značajnijih ekipa bili su okupirani radom i u klubu i u reprezentaciji, što znatno otežava posao.
Šta je reprezentacija Srbije dobila od Pariza 2024?
Po mom dubokom ubeđenju, napravljena je ekipa koja ima ogroman potencijal za naredni olimpijski ciklus, do Los Anđelesa 2028. Ubeđen sam da je gladna uspeha i dokazivanja na narednim takmičenjima. Vidim to na licima igrača, vidim tu veliku motivaciju. Prioriteti se menjaju, pa će na taj proces uticati sigurno i njihove klupske obaveze. Sve što se događalo u prethodne tri godine, a posebno u Parizu, pokazuje da su igrači definitivno shvatili da u svojim karijerama ipak imaju dva tima: jedan gde zarađuju novac, i drugi – Srbiju, tamo gde im je srce i gde ih čeka posebna motivacija, da igraju protiv najboljih na svetu. Siguran sam da svi igrači koji su bili i na pripremama i na takmičenju, imaju potencijal da i dalje napreduju. U narednom olimpijskom ciklusu moramo da budemo svesni toga da je neophodno da se menjamo i prilagođavamo vremenu u kojem živimo.
Šta je „Pariz 2024” doneo košarci, generalno?
Mi smo još ranije, pre svih, dokazali da možemo da se takmičimo s Amerikancima, mada su ih i drugi pobeđivali. Pariz je pokazao da je košarka van Amerike strahovito napredovala. To što sada neko želi da saopšti da NBA „nije košarka”, ja se sa tim apsolutno ne slažem, jer najbolji igrači na svetu su u NBA. Košarka je strahovito napredovala, što se ogleda u mnogim aspektima, ne samo po broju igrača iz NBA. Ovaj olimpijski tim SAD verovatno je tim s najboljim individualnim potencijalom koji se ikada pojavio. Teško je porediti taj tim i „drim tim” iz Barselone 1992, jer košarka je izuzetno napredovala i u svetu i u SAD. Imam utisak da polako sustižemo Amerikance.
Neki reprezentativci Srbije hvale Vašu taktiku u polufinalu protiv SAD. Kakvu smo to košarku igrali u Parizu?
Igrali smo košarku koja odgovara karakteristikama naših igrača. Na Svetskom prvenstvu u Manili, 2023, bili smo prvi po procentu šuta, ispred SAD i Litvanije; treći po broju postignutih koševa – SAD 104, Kanada 98,8, mi 95; bili smo drugi po asistencijama – 23,5; i prvi po broju poena u tranziciji 22,1! U Parizu je najviše poena dala selekcija SAD – 632, mi smo drugi sa 566, Nemačka treća sa 496… Opet smo bili drugi po broju poena. Po asistencijama smo drugi iza SAD – oni 28, mi 24,2. To znači da smo bili na nivou iz Manile, ali treba znati i to da smo sada imali dva veoma važna igrača – Jokića i Micića, kao i da nam je silno nedostajao mladi Jović koji je imao izuzetno Svetsko prvenstvo. Očekivali smo da eksplodira u Parizu, ali iz poznatih razloga nismo mogli da ga koristimo… Kad daješ puno koševa, puno ih i primaš, ali to ne znači da je odbrana bila slaba. Naprotiv! Zahvaljujući odbrani vratili smo se iz vrlo teške situacije protiv Australije, sa odbranom smo ozbiljno ugrozili Amerikance, ona nam je donela bronzu protiv Nemačke. Novo u našoj igri, u odnosu na Indijanapolis, jesu poeni u tranziciji, jer sada imamo takav tip igrača. Pre 22 godine jedini pravi „tranzišn” igrač bio je Stojaković. Većina naših današnjih igrača najbolje igra takve napade. Zato je naš rezultat, sa aspekta i igre i taktike, ogroman, jer smo sve ekipe pobedili osim Amerikanaca s kojima smo bili ravnopravni.
Na šta ste najponosniji u protekle tri godine rada u reprezentaciji?
Ako želite da radite velike stvari to ne treba i ne može biti lako i zato ne treba previše pričati o rezultatima nego se orijentisati na postavljene zadatke u tom procesu do ciljeva. Iskustvo me je naučilo da su i realni ciljevi teško ostvarljivi! Najponosniji sam na taj proces koji nije bio lak, iz razloga koje sam ranije naveo. Ključ je bio da ubedim igrače u ono u šta ja verujem. Oduvek sam bio svestan toga da je trener tu zbog igrača a ne oni zbog njega, kao i da trener nikada ne sme da bude iznad ekipe; ali i da igrači znaju da postoji samo jedan koga treba da prate, a to je trener. Ako se tu napravi balans – onda je proces do cilja jednostavniji. Komunikacija nije da trener priča a ostali slušaju, već da trener priča, ali i da sluša šta igrači na to kažu, da postoji međusobni fidbek. Samo tako možete da razumete šta igraču više odgovara i gde se on oseća komforno.
Šta sledi, da li ostajete na klupi Srbije?
Predsednik KSS-a Predrag Danilović podneo je ostavku. Kako sam razumeo, uradio je to da bi omogućio novom rukovodstvu saveza da na početku novog olimpijskog ciklusa formira novi stručni štab i ciljeve. Što se mene lično tiče, još pre Pariza saopštio sam da neko drugi treba da nastavi ono što sam započeo. Pošto vidim da me neki nisu dobro čuli, sada im poručujem, da odgovorni – oni koji će ubuduće voditi KSS – treba da znaju da između ostalog moraju da traže i novog trenera. Ja ću, naravno, uvek biti na raspolaganju srpskoj košarci, ali ću se okrenuti nekim drugim ciljevima i projektima za koje nisam imao vremena zato što sam 24 časa dnevno bio u službi nacionalnog tima Srbije.
Za kraj ovog intervjua, izdvojili smo nešto iz Pešićeve autobiografije „Moja igra, moj put”, što se – čini nam se – idealno uklapa u ovaj trenutak:
– Nekako još uvek osećam, bez obzira na moje godine, da kada uđem u dvoranu, srce mi zakuca malo jače. Strast je još uvek tu. A i želja da još nešto uradim u mojoj karijeri. Ali, kao i sve drugo, kako kaže legendarni pisac, pesnik i aforističar Dušan Radović, i ovaj posao treba raditi dok ima smisla i završiti ga na vreme…
Jokić je „učestvovao” i u Manili
Jedno od stalnih pitanja medija i javnosti, vezanih za reprezentaciju Srbije, ticalo se igranja našeg najboljeg igrača Nikole Jokića. Mnogi su mu zamerili što nije igrao na Svetskom prvenstvu u Manili prošle godine, ali su mnogi i zaboravili da bez njega ne bismo stigli ni do Manile ni do Pariza…
– Pitanje je da li bismo igrali na Olimpijskim igrama da nam Jokić nije pomogao u one dve prelomne utakmice u kvalifikacijama za Manilu, protiv Grčke i Turske. Svetsko prvenstvo istovremeno predstavlja kvalifikacije za Olimpijske igre, a mi smo u Manilu otišli, pre svega, da bismo se kvalifikovali za Pariz. To što smo osvojili medalju bio je dodatni ćar… – kazao je Svetislav Pešić.
