Zaboravnost nije uvek znak bolesti

Kad počnu da zaboravljaju, i relativno mlađi ljudi se uplaše da je to znak Alchajmerove demencije. Dešava se, recimo, da ne znaju gde su spustili telefon ili ključeve, uđu u prodavnicu i ne mogu da se sete šta su hteli da kupe, usred razgovora im „pobegne misao”, u tri koraka smetnu s uma zašto su pošli u drugu prostoriju, izgube iz vida gde su parkirali automobil… Ali, zaboravnost nije uvek znak bolesti. Ona može biti trenutno stanje. Savremen čovek, neprekidno „bombardovan” raznim informacijama i pretrpan obavezama, postaje iscrpljen i rasejan, i ponekad ne pamti uspešno.

Zaboravljanje novih događaja

Ukoliko ga to ne ometa u izvršavanju svakodnevnih aktivnosti i važnih poslova, dr Mirko Dolić, psihijatar VMA u Beogradu, kaže da nema razloga za strah.

– Tipičan simptom demencije jeste zaboravljanje novih događaja (osoba ne zna šta je danas ručala, a seća se detalja iz dalje prošlosti), informacija (nečije ime, važne datume) ili aktivnosti koje tek planira da uradi: da negde ide, nekog pozove, zakaže sastanak… Nažalost, Alchajmerova bolest je progresivna demencija, pa početna, blaga zaboravnost postupno dobija ozbiljniji oblik. S godinama dolazi do pogoršanja percepcije, jezičkih sposobnosti i emocionalnog stanja i do gubitka funkcionalnosti, tako da ljudi više ne mogu da obavljaju aktivnosti koje su obavljali do tada: da plaćaju račune, odu do prodavnice, koriste telefon, daljinski upravljač, barataju s novcem – objašnjava dr Dolić.

Osobe koje imaju problem demencije, u početnoj fazi mogu biti svesne toga i možda će i same potražiti pomoć lekara. Ali u poodmakloj fazi, kad uđu u začarani krug, više niko ne može da im objasni da imaju problem, jer gube važnu sposobnost samoposmatranja.

– Ostavljaju uključen šporet, desi se da odlutaju i ne znaju da se vrate kući, pa ih policija vraća, kucaju komšijama na vrata… U uznapredovaloj fazi mogu izgubiti osećaj da su žedni, potrebu da se hrane ili da održavaju ličnu higijenu i time ugrožavaju sami sebe. U težim slučajevima paranoje bukvalno mogu imati simptome bilo kog duševnog poremećaja, pa čak i šizofrene. Umišljaju da neko hoće da ih ubije, da ih potkrada, progoni… Zaborave gde su ostavili ključeve ili novac i, pošto ne mogu da ih nađu, optužuju svog najbližeg da ih je ukrao i nemoguće ih je razuveriti, jer su njihove halucinacije za njih realnost – ističe psihijatar.

Još bez leka

Upravo zato trebalo bio se fokusirati na rano prepoznavanje demencije i odmah reagovati.

– Nijedan lek ne može da izleči demenciju, jer je ta oblast još tajna za modernu medicinu. Ipak, postoje lekovi koji mogu da poprave ponašanje bolesnika da uspore napredovanje bolesti i donekle poboljšaju intelektualno funkcionisanje. Članovi porodice, međutim, obolele od demencije dovode na lečenje tek kad kod njih počnu da primećuju teške psihološke simptome. Kad ih pitamo kada je bolest počela, kažu: „Pre mesec dana”, jer prve suptilne promene najčešće pripisuju starosti, a one zapravo uopšte nisu vezane za sam proces starenja, već za razvoj demencije – naglašava naš sagovornik.

REČ STRUČNjAKA: Dr Mirko Dolić, psihijatar

Negovatelji pod stresom

To je najskuplja bolest modernog čoveka: Amerikanci za demencije izdvajaju više novca nego za bolesti srca i rak zajedno. Problem je što je nega ovih bolesnika veoma skupa.

Ako dobijaju odgovarajuće lekove, obolele osobe, uslovno rečeno, u demenciji ne pate. To što ne prepoznaju članove porodice, što ne znaju koja je godina i koliko oni imaju godina – apsolutno im ne smeta. Njihova bolest više pogađa ljude u okruženju.

U našoj sredini i zemljama južne Evrope još uvek negujemo bliske porodične odnose. Vrlo smo vezani za naše stare, što je divna osobina, ali samim tim preuzimamo i veliki deo brige i obaveza oko njih. A, negovanje dementne osobe je izrazito stresno i zahtevno!

Čak i kad finansije nisu problem, kod nas često postoji otpor za smeštaj najbližih u ustanove socijalne zaštite. Članovi porodice se bore s grižom savesti zato što imaju osećaj da izdaju one koji su ih odgajili. Ove osobe moraju da budu svesne da će i sami, u nekom trenutku i popustiti mentalno ili zdravstveno. To nas dovodi u situaciju da umesto jednog, tada imamo dva pacijenta. Pokazalo se da negovatelji u porodici i sami imaju povećan rizik od demencije.

Srbija nema ažurni registar za obolele od Alchajmerove demencije, kao što je slučaj svuda u svetu. Prema popisu iz 2011. procenjujemo da se broj obolelih kreće između 150.000 i 200.000. Ako uzmemo u obzir da još četiri člana njegove porodice trpi, znači da je u našoj zemlji demencijom direktno pogođeno milion ljudi.

REČ STRUČNjAKA: Dr Ivana Popović, psihijatar

Do pogoršanja u domu najbližih

– Žene su primarne negovateljice u celom svetu, ne samo u Srbiji. Teret obično pada na ćerke. One kuvaju, nose šerpice, odmenjuju u kupovini, preuzimaju sve obaveze… Osim što ih fizički iscrpljuje, i emotivno im vrlo teško pada da gledaju kako neko njima blizak, ko je oboleo od demencije, nezaustavljivo propada. Pritom i žene stare. Zato sada raste broj profesionalnih negovatelja – podseća dr Ivana Popović, psihijatar VMA u Beogradu.

Borba protiv Alchajmerove demencije u Americi određena je za nacionalni prioritet. Prošle godine dali su više od 300 milijardi dolara za lečenje i negu obolelih od demencije, a za sledeću se planira 1.100 milijardi dolara – toliko će koštati dijagnostika i nega obolelih od demencije. Cilj je podizanje svesnosti i nega pacijenata, ali uz pomoć negovatelja.

S obzirom na to da imamo oko 200 hiljada dementnih pacijenata, u Srbiji je potrebno bar još toliko da ih neguje, a to iziskuje da država obezbedi novac u tu svrhu. Iz tog razloga se, bar za sada, kod rane i umereno teške demencije savetuje da pacijent ostane u kućnim uslovima, za razliku od nekih zemalja u inostranstvu gde postoje dnevni centri za negu tih lica. Dok o njemu brinu profesionalni negovatelji, članovi porodice dobijaju mali predah i vreme za svoje poslove.

Smeštaj u ustanovama socijalne zaštite praktikuje se tek onog trenutka kada se demencija drastično pogorša. Po ustaljenoj proceduri, centri za socijalni rad pokreću postupak privremenog staratelja i preuzimaju brigu o osobi oboleloj od demencije.

Fokusirajući se na podizanje svesnosti o značaju ranog prepoznavanja demencije i na edukaciji negovatelja u našem regionu prošle godine je osnovano strukovno udruženje „Memo fokus”.

Neće svako u starosti biti dementan

– Postoji oko 80 vrsta demencije, a najčešća je Alchajmerova, koja se uglavnom javlja posle 65. godine. S obzirom na to da je starost jedan od osnovnih faktora rizika za njenu pojavu, prepoznatljiva je kao staračka demencija. Međutim, ne znači da će svako ko ostari postati dementan.

Pored godina života, demencija može biti pratilac raznih telesnih oboljenja. Ona nastaje kao posledica bolesti srca i krvnih sudova, dijabetesa, alkoholizma, narkomanije, lajmske bolesti, smanjenog lučenja hormona štitne žlezde, autoimunih bolesti, nedostatka vitamina Be 12 i folne kiseline, multiple skleroze, tumora mozga, depresije… Naučnici se u celom svetu trude da otkriju uzroke nastanka demencije. Za sada lečimo simptome, a ne uzrok – kaže dr Popović.