U Beogradu je za uskršnji praznik boravio Miodrag – Miki Stojičić, jedan od najpoznatijih svetskih ratnih snimatelja. U poslednjih 28 godina, Stojičić radi za italijansku nacionalnu televiziju RAI.
Svih ovih godina, kamera je njegov zanat – njegova ljubav.
– Ja obično kažem: neko se bavi ekstremnim sportovima, a ja ekstremnim snimanjima. Ušao sam čudnim okolnostima u sve to – počinje svoju životnu priču Stojičić. – Sada sam najstariji ratni snimatelj, što ne mora da bude pohvalno. Tako je od trenutka kada se povukao Džon Simpson (79), ikona Bi-Bi-Sija. On je trenutno savetnik u Bi-Bi-Siju, a izveštavao je iz više od 120 zemalja, uključujući trideset ratnih zona.
Miki Stojičić je karijeru počeo u TV Beograd. Rođen je Leskovcu. Proputovao je svet i bio na onim mestima odakle su samo stizale strašne slike rata i razaranja. Bio je u Libanu, Kurdistanu, Čadu, Avganistanu, Tunisu, Iraku, Siriji, Libiji. Snimio je Gadafija koji je tom prilikom obećao da će dovesti kamile u Beograd, što je i u radio… Sarađivao je sa vodećim svetskim televizijama Bi-Bi-Si, En-Bi-Si, Rojters. Radio je za japansku i grčku televiziju. U poslednjih godinu dana živi na relaciji Rim – Beograd.
Stojičić nije pričljiv čovek. Mnogo toga je video i vremenom postao još ćutljiviji.
– Radio sam petnaest godina u RTS-u i oko sebe imao asistente, novinare, rasvetljivače, tonce… Ratni snimatelj je najčešće sam sa najboljom kamerom ili fotoaparatom, idu mu na ruku tehnologija koja je napredovala, ali i zbog prirode posla za koji se opredelio. Na opasnim mestima ne možete imati svitu… Da ne govorim da se morate prilagoditi određenoj vrsti asketizma. Za put od mesec dana sve mora da se spakuje u omanjoj torbi.
U poslednjih nekoliko meseci putuje po Italiji, snima umetničke dokumentarce. Ne zna još koliko će tako raditi, ali za njega je pravo osveženje, potpuno suprotno od slikanja ratnih prizora… Neverovatne su te priče o rimskim restauratorima, koji su, tvrdi, najbolji na svetu. Trenutno snimaju o pozorištima kojih je u Italiji u svakom selu a stara su 500, 600 godina. Za Italiju kaže da je muzej na otvorenom. Kada se rodite u lepoti i stalno se njom okruženi, veli, normalno je da je vaša percepcija za lepo izgrađena i da ćete stvoriti nešto što je originalno.
– Zato su Italijani dobri dizajneri. Njihov Ferari, a i Dukato su skulpture, umetnička dela. Koliko se Italijani razlikuju od nas? Malo i mnogo! U prioritetima – da li će prvo da jedu ili da rade. Uvek im je ono prvo bitnije. Cene svačiji rad. To stoji. Pridržavaju se standarda. Koliko cene snimateljski posao? Mi stariji TV snimatelji drznemo se ponekad pa uradimo onako kako želimo, ako im se ne sviđa baš nas briga. Ali vole da isteruju ono što su zamislili…
U snimateljskom poslu je presudan talenat. Nije važno samo da napravite lepe slike. Možete da imate brdo lepih slika, ali ako nisu u funkciji televizijske priče, ako kadar nije dobro ispeglan, to ne može da prođe.
Čujemo da ga na jesen čeka nova turneja, sa RAI, putovaće po Italiji i držaće obuku mladim snimateljima.
– Vas Italijani baš vole?
– I ja njih volim. Suština je u dogovoru. Sarađivao sam i sa američkim televizijama, kanadskim, sa Grcima i Japancima, ali za Italijane najduže radim.
Šesnaest godina je sa Enjom Remondinom, novinarom bogatog iskustva, putovao po svetu.
– Kada je RAI otvarao biro u Istanbulu, on me je pozvao: Miki, ideš sa mnom. Ako ne ideš ti i ja ne idem. Istanbul je carski grad. Ko nije bio, treba da ga vidi i doživi. Kao dečak sa sedam-osam godina bio sam prvi put u Istanbulu. Sedeli smo roditelji, brat i ja na Bosforu. Sećam se kako je jedan veliki brod prolazi i zaklanjao pogled na drugu obalu Istanbula. To je prva slika sa Bosfora koju sam zapamtio. Rim nema uzbuđenja koja ima Istanbul. Volim istanbulske kvartove gde živi običan svet. Tamo je život. Svuda se oseća miris kafe. Oni sede na pragovima svojih kuća, piju kafu i pričaju jedni sa drugima… Ne znam da li znate, tri hiljade turskih reči mi koristimo, a Turci oko 700 naših srpskih. Turci nas poštuju. Evo, zašto. U vreme Varšavskog pakta jedino smo im mi bili veza, njihov tekstil je išao preko Jugoslavije. Gazde u Kapali čaršiji to odlično znaju. Pamte. Tako su preživeli.
Pričamo o Stojičićevim snimateljskim pohodima. Požalio nam se da mu je najteže pada da nosi sako kada mora da nekog intervjuiše. Ne voli uniformisanost. U duši je ostao hipik.
– Moj komšija je imao teget engleski blejzer, pozajmljivao sam ga godinama od njega.
Još kaže da se u snimateljskom poslu iskustvo stekne posle mnogo godina. Kada krenete da radite ne znate šta nedostaje. Niste spremni. Tek posle vidite da ste promašivali. Da ste ulazili u neke situacije iz koje je mogao samo Bog da vas spasi. Sećam se, u Bosni sam išao po Ozrenu. Kada se vratim uveče od ljudi čujem da je bomba preletela pet, šest kilometara iza ratne linije i usmrtila mnoge. Rizik je bio nula, ali su nastradali. Kada sam bio kod Tuzle, na brdo Jabuka, svakog dana su mi tražili novu sliku. „Šalji nove”. U takvim okolnostima nemate vremena da pričate sa običnim vojnikom već morate odmah da pitate: Ko je ovde gazda? Tumaraš po brdima i tragaš. Dosta komandira je stradalo posle rata. Rat je mutna voda. Kada pričam o ratu vrlo vodim računa da pričam samo ono što sam video. Jedno sam bio na nekoj planini sa „Panterima”. Uveče odem do kafane i čujem da ljudi za stolom pričaju o mestu sa kog sam se upravo vratio. Jedini sam bio tamo, a ono što su govorili apsolutno nije bilo tačno.
Priča nam da mu na njegovim putovanjima najteže pada let avionom.
– Moj dobar prijatelj, novinar Dejan Lučić, ima običaj da kaže: „Ne plašim se aviona, ali kad god sletim znam da sam nešto ućario od života”. Ta preciznost ubija, ako zakasniš deset sekundi, satima čekaš sledeći let. Volim da budem tačan, ali ne kao švajcarski sat. Malo ležernosti nije na odmet. Mi imamo kao narod šire poglede od onih na zapadu. Volim Srbiju. Uveren sam, da su pedeset odsto veće plate, naš narod bi se vratio, vodio računa o svojim starima, ocu i majci, živeli bi sa svojim prijateljima. Koja bi to sreća bila. Svaki čovek treba da putuje što više zbog ličnog iskustva. Da vidi koliko je tačna slika sveta koju nudi televizija, da razbije tu maglu. Putovanja čoveka čine bogatijim, proba razna jela i vina, vidi druge ljude. Moji roditelji, otac Petar, koji je bio ginekolog i koji je porodio pola Leskovca, i majka Natalija, ekonomista, stalno su putovali. Ja sam bio u Nepalu i zaljubio se u taj kraj sveta. Bio sam sa ćerkom Anom, koja je profesor klavira, i sinom Petrom, koji je dizajner zvuka, i proveo divne trenutke. Kod nas u kući je velika demokratija. Moja najveća radost su moji unuci Sunce i Uriel. Moji šampioni! To su sinovi moje ćerke. Čime se bavim dok sedim u Beogradu? Sa suprugom Jasminom radim na dokumentarnom filmu o pozorišnom projektu u kojem učestvuju štićenici Doma za lica ometena u razvoju u Kulinama kod Aleksinca. Za mene je to novo, snažno emotivno iskustvo.
