Još uvek mnogo toga ne znamo o jezgru naše planete, koje se nalazi skoro 3.000 kilometara ispod naših nogu.
Sada je nova studija došla do spekulacije koja bi mogla pomoći istraživačima da bliže odrede njegovo misteriozno delovanje.
Istraživanje sugeriše da bi Zemljino jezgro moglo biti okruženo dnom drevnog okeana unutar koga se nalaze džinovske planine – pet puta veće od Mont Everesta.
Istraživači su, piše Biznis Insajder, došli do otkrića nakon što su napravili do sada najdetaljniju mapu geologije ispod južne hemisfere naše planete.
Ako se ova teorija potvrdi, to keansko dno bi delovalo skoro kao „ćebe“ koje zadržava toplotu zarobljenu unutar jezgra, rekla je za Insajder Samanta Hansen, vodeći autor studije i profesor geoloških nauka na Univerzitetu u Alabami.
Naučnici su dugo bili zbunjeni granicom između plašta i jezgra.
Bliže jezgru Zemlje, uslovi se dramatično menjaju: temperature drastično rastu, a sastav stena se naglo prelazi od čvrste mase do gnjecavog gvozdenog mulja, navodi Insajder.
Da bi razumeli više o ovom prelazu, naučnici su analizirali seizmičke talase koji potiču od zemljotresa.
Кako se ovi talasi šire od epicentra zemljotresa kroz unutrašnjost naše planete, oni pružaju informacije o Zemljinoj unutrašnjosti.
„Doduše, većini ljudi seizmički podaci verovatno nisu toliko interesantni. Ali ta linija, koja se menja kroz vreme, sadrži neverovatnu količinu informacija!“, rekla je Hansen za Insajder.
Naučnici su ranije uočili područja takozvanih zona ultraniskih brzina (ULVZ) – područja u kojima se seizmički talasi neočekivano usporavaju – u blizini granice jezgra i omotača.
Hansen i njen tim su se uputili na Antarktik da shvate koliko daleko taj ULVZ može ići. Postavili su seizmičku opremu na 15 stanica na ovom kontinentu i prikupljali podatke tri godine.
Otkrili su da je ULVZ mnogo rasprostranjeniji nego što se ranije mislilo.
Bio je prisutan „na značajnom delu južne hemisfere“, što sugeriše da ovaj sloj prekriva celo jezgro, rekla je Hansen.
Hansen i njen tim koristili su modeliranje da bi razumeli kako se ovaj sloj mogao pojaviti.
Za njih je odgovor bio jasan: sloj je verovatno bio komadić drevnog okeanskog dna, koji su tokom vekova bivali progutani od strane današnje površine Zemlje.
„Кako su se rezultati spojili – i iz seizmičkog rada i geodinamičkih modela – bilo je prilično uzbudljivo videti sličnosti između njih. Zajedno, oni čine ubedljiv dokaz da su subdukovani okeanski materijali glavni izvor ULVZ-a“, rekla je Hensen.
Zbog svog sastava, dno okeana je savršen kandidat za ovaj sloj, rekla je Hansen.
Veoma je gust, što znači da je dovoljno težak da potone.
Takođe je verovatno da će postati otporniji na toplotu jer se suočava sa intenzivnim pritiskom duboko u Zemlji.
Ovo bi moglo objasniti zašto su promene koje se vide na granici između jezgra i plašta tako oštre.
„Ako ovaj dodatni sloj pokriva jezgro, toplota neće moći da pobegne tako lako“, rekla je Hansen.
Nalazi su objavljeni u recenziranom časopisu „Science Advance“ u aprilu, navodi Insajder.
