Da vlast ne ignoriše perspektive iskopavanja litijuma vidi se i po tome što se on pominje i u Nacrtu Nacionalnog energetskog i klimatskog plana o kojem je Ministarstvo rudarstva i energetike organizovalo javnu raspravu u junu i julu, izjavila je za NIN Hristina Vojvodić iz Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI).
Kako je objasnila, ovaj dokument predstavlja osnov energetske politike svake države koja je ovaj javno-politički dokument prihvatila i jedan je od najvažnijih dokumenata u oblasti energetike i klimatskih promena.
„Iz jedne neupadljive tabele u tom dokumentu saznajemo da Srbija 2030. planira da proizvodi 600.000 tona litijuma/bora i drugih povezanih proizvoda, a očekuje se da ista fizička proizvodnja ostane i do 2050″, ukazala je Vojvodić.
Imajući u vidu da je na snazi Uredba kojom je stavljen van snage prostorni plan područja posebne namene za realizaciju projekta Jadar, ona smatra da se logično postavlja pitanje – na osnovu kojih podataka je Ministarstvo došlo do ovih projekcija?
Ministarstvo ubrzo „razjašnjava“ nedoumice i objašnjava da su podaci prikupljeni od „relevantnih zainteresovanih strana“, ali do danas ostajemo uskraćeni za odgovor koje su to tačno relevantne zainteresovane strane konsultovali, naglasila je Vojvodić.
Dodatnu zabunu unosi činjenica da ni sam Rio Tinto u svojim planovima nije računao na toliku proizvodnju.
Do sada se u javnosti baratalo sa procenama da bi se u okviru projekta Jadar godišnje proizvodilo oko 58.000 tona rafinisanog litijum karbonata za izradu baterija, 160.000 tona borne kiseline i 255.000 tona natrijum sulfata. Sve zajedno, dakle, 473.000 tona.
Znači li to da nadležni računaju da će do 2030. još neko, osim Rio Tinta, početi da eksploatiše litijum? Kome i kakve perspektive otvara eventualno iskopavanje litijuma u Srbiji, koje pominje ministar Momirović.
Kako piše NIN, još veću specifičnu težinu imaju reči Luke Ercega, rodom Kanađanina, poreklom iz Loznice, magistra prava i ekonomije i direktora firme u SAD koja upravlja investicijama.
Tim pre što je do 2013. u SAD vodio firmu za proizvodnju litijuma, o čemu je govorio i za vodeće svetske medije, Njujork tajms, Blumberg i Si-En-Bi-Si, a 2012. je o strateškim mineralima govorio i u američkom Kongresu.
„Projekt Jadar nikad neće moći ekonomski da se nadmeće sa projektima vađenja litijuma iz slane vode, koji se razvijaju širom sveta. Preporučio bih da Srbija istraži stare naftne i gasne izvore, jer su u mnogim takvima nađene ekonomski isplative količine litijuma“, tvrdi Erceg za NIN.
„Ekstrakcija iz slane vode ekonomičnija je i može da podnese pad cena. Ako budemo insistirali na projektu Jadar, on će za nekoliko godina biti ugašen, jer će litijum iz slane vode spustiti cenu. Stizaće sve više takvog iz `litijumskog trougla`, koji čine Argentina, Bolivija i Čile“, predvideo je Erceg.
„Štaviše, litijum za automobilske baterije ne dobija se iz stena, jer takav ima previše nečistoća“, objašnjava Erceg, uz opasku da svi zaboravljaju da litijumske baterije traju deset godina, a da se one posle mogu reciklirati.
„Najveća propuštena šansa“
Osim toga, kako podseća NIN, u martu ove godine, nekako baš u vreme kada je Aleksandar Vučić ponovo vratio u javnost priču o najvećoj propuštenoj šansi, cena litijuma se srozala za 64,22 odsto u odnosu na mart 2022.
Pri tome, svetske agencije kao ključni razlog za takav pad cene ne navode samo slabu tražnju, već obilnu ponudu.
Uprkos tome, srpski zvaničnici nisu promenili svoju priču, kao da računicu i dalje baziraju na rekordnim cenama litijuma.
Kao da je i vreme i sve drugo stalo. Sve osim nastojanja da se ponovo oživi bajka o ekonomskim efektima koje bi Srbija imala, ako bi Vlada odlučila da promeni svoj stav i ipak omogući iskopavanje litijuma, zaključuje NIN.
