Svet je pun pričalica, oni mogu biti vaša koleginica, komšija ili partner. Zašto su neki ljudi kompulsivni brbljivci? I kako mogu ovo da poprave?
Živimo u svetu koji ne samo da podržava previše priče, već je i zahteva. Svetu u kome je uspeh meren količinom pažnje koju privlačimo – dobiti milion pratilaca na Tviteru, postati Instagram influenser, napraviti viralni video, govoriti na TED koneferenciji. Savremeni čovek preplavljen je Jutjubom, socijalnim mrežama, aplikacijama za ćaskanje, striming servisima.
Statistike kažu da postoji preko 2 miliona podkasta koji su proizveli preko 48 miliona epizoda. A više od 3.000 događaja koji prate TED konferenciju se odigra svake godine i na svakoj od njih neko pokušava da svojim govorom pomeri granice.
Ipak, većina moćnih i uspešnih ljudi radi potpuno suprotno. Umesto da privlače pažnju, oni se uzdržavaju, a kada govore, pažljivo biraju šta će reći. Direktor komapnije “Epl” (Apple), Tim Kuk (Tim Cook) pravi čudne pauze tokom konverzacije. Albert Ajnštajn je bio introvert koji je cenio samoću. Većina neće dobiti Nobelovu nagradu ili postati milijarder, ali će u svakodnevnoj komunikaciji govorenjem dokazivati ili ubeđivati nekoga.
Logoreičan čovek se neće tek tako probuditi jedno jutro i samo odlučiti da manje pričaju. Njihova priča je kompulsivna. Oni ne pričaju samo malo više od drugih, oni pričaju mnogo više od drugih. I to rade sve vreme, gde god da su čak iako znaju da drugi ljudi misle da pričaju previše. Čak i onda kada znaju da će ih dalji razgovor povrediti.
“To je biologija, priroda, počinje već u prenatalnoj dobi”, kaže Beati Ričmond, doktor koji je proučavao komunikaciju i njen razvoj na spesifičan način. Proučavao je elektomagnetne talase i merio kako moždani talasi reaguju na pokazane slike. “Za mene, čudno bi bilo da komunikacije nije povezana sa mozgom, ali samo nismo znali kako”, rekao je Ričmond. Ovaj naučnik je sa svojim kolegama 2010. godine utvrdio da logoreični ljudi imaju neizbalansirane moždane talase. Idealno, obe strane mozga bi trebalo da imaju podjednaku količinu neuronskih aktivnosti kada osoba odmara. Ukoliko postoji asimetrija, ukoliko je leva strana aktivnija, osoba je stidljivija, a ako je desna strana aktivna, imamo osobu koja previše priča. Veća razlika izmeđuobe strane mozga označava i kolika će neko pričalica biti.
“Sve je u kontroli impulsa. Neravnoteža u mozgu korespondira sa agresijom i vašom sposobnošću da utvrdite kako će se neki plan razvijati i koje će posledice biti”, kaže Beati. Nedostatak kontrole impulsa u desnoj strani mozga isti je faktor koji može dovesti do toga da je teško zatvoriti usta, često i na poslu. I Beati Ričmond i drugi naučnici jednoglasno kažu da logoreičan čovek ne može jednostavno da ućuti. Jer, kako kaže, ne mogu se neuroni jednostavno staviti u balans.
Imajući u vidu naučna saznanja, jasno je da je potreban veliki napor i rad kako bi nekadašnja “pričalica” jednostavno zatvorila usta i pustila druge da pričaju. A koji su benefiti manje priče, a više slušanja:
1. Možda ćete nešto naučiti
Svako ima jedinstveno iskustvo, sposobnosti i talente iz kojih se može učiti. Kada se manje priča a više sluša, pomera se razgovor sa držanja predavanja na slušanje.
2. Manje priče stvara i više poverenja
U knjizi “Kako pridobiti prijatelje i uticati na ljude” koju je napisao Dejl Karnegi kaže se – ako možete da postanete dobar slušalac i ohrabrite ljude da pričaju o sebi, dobićete njihovo poštovanje i divljenje.
3. Ne primati k srcu sve rečeno u žaru rasprave
Nije svaki razgvor opuštena priča sa prijateljima. Neki razgovori, posebno profesionalni, mogu biti izuzetno izazovni. Nekada se stavovi mogu mnogo razlikovati od mišljenja kolega, a u žaru konevrzacije i rasprave komentari mogu narušiti mir i poremetiti kancelarijsku atmosferu. Kada se nauči kako se sluša, a manje govori, pomaže da se drugi saslušaju i njihov stav razume, bez konflikta na radnom mestu.
4. Izbećiće se nepotrebni komentari ili nešto za šta se kasnije može zažaliti
Kada je osoba uključena u razgovor koji je se tiče, nekada se u žaru rasprave mogu reći i stvari za koje se kasnije ispostavi da nije trebalo. Neretko i neke skrivene informacije mogu da “izlete” a trebalo je da ostanu tajne. Slušanjem se daje sebi vremena da se razmisli i odgovori adekvatno. Ima se više vremena da se formuliše ideja, misao, a da se ne dođe u situaciju crvenjenja i sramote.
5. Možete da nastavite konverzaciju
Razgovor zamre kada učesnici nemaju više šta da kažu. To se često dešava kada su svi rekli šta su imali. Kada se obrati pažnja na slušanje, dobijaju se bolje ideje i pitanja uz pomoć kojih se može nastaviti razgovor.