MMF zahtevao prodaju poljoprivrednog zemljišta za novu tranšu kredita, a sada su tri konzorcijuma s američkim kapitalom vlasnici 28 odsto obradivih površina
Otkako je tačno pre godinu dana u Ukrajini stupio na snagu novi zakon o prodaji poljoprivrednog zemljišta, do danas su tri velika multinacionalna konzorcijuma s američkim kapitalom kupila gotovo trećinu ukrajinske obradive zemlje. „Australijski nešenel rivju” naveo je da su te tri kompanije kupile 17 od 62 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, odnosno 28 odsto ukupnog obradivog zemljišta nekadašnje Ukrajine. Celokupna površina Ukrajine iznosi 603.500 kvadratnih kilometara (pre specijalne ruske vojne intervencije), a otkupljeno je 170.000 kvadratnih kilometara.
Kupci su „Kargil”, „Dupont” i „Monsanto” (koji je formalno nemačko-australijska firma, ali s američkim kapitalom). Među najvažnijim akcionarima ovih kompanija su „Vangard”, „Blekrok” i „Blekstoun”. Pritom, „Blekrok” je fond koji upravlja imovinom od 10 triliona dolara, „Vangard” sa šest, a „Blekstoun” sa 0,9 triliona dolara.
Ovaj australijski medij pravi paralelu, pa tako navodi da je u celoj Italiji obradivo 16,7 miliona hektara. Drugim rečima, „marionetska ukrajinska vlast omogućila je da samo tri američke kompanije poseduju više obradivog zemljišta nego što ima jedna Italija, koja je članica G-7”, piše portal i zaključuje da ukrajinska zemlja više ne pripada ukrajinskom narodu.
Kad je donet zakon o prodaji poljoprivrednog zemljišta i kad je stupio na snagu 1. jula prošle godine, cena po hektaru je iznosila oko 2.500 dolara, ali je ubrzo dostigla i 10.000 dolara. Do tada je zemljište veće od dva hektara moglo samo da se iznajmi, a cena je počela da raste 2015. godine, kad su se pojavili prvi nagoveštaji da će dvodecenijski moratorijum na prodaju poljoprivrednog zemljišta biti ukinut.
U Ukrajini je dugo vođena rasprava o tome treba li strancima dozvoliti da kupuju zemlju. Predsednik Volodimir Zelenski govorio je da planira da to pitanje postavi narodu na nacionalnom referendumu. U jeku protesta poljoprivrednika ispred vladinih zgrada znao je da kaže: „Zemlja pripada Ukrajincima. Grozne su priče o Kinezima, Arapima ili vanzemaljcima koji će vagonima izneti našu zemlju.”
Izveštaj iz aprila 2021. godine Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), koji je jedan od najvećih stranih kreditora u Ukrajini i koji je ukidanje moratorijuma postavio kao uslov za svoj tadašnji paket kredita, predviđao je tada da bi privredna proizvodnja mogla da poraste sa šest odsto na više od 12 procenata tokom sledeće decenije, u zavisnosti od toga kako se reforma sprovodi.
Uprkos sveopštem protivljenju ukidanju zabrane prodaje zemljišta, „opravdanje” je nađeno u tome što je proteklo toliko vremena, a da parlament nije oformio transparentan mehanizam za kupoprodaju zemljišta, što je bila jedna od odredbi zakona iz 2001. godine. U jednom od istraživanja javnog mnjenja iz vremena rasprava o ukidanju moratorijuma pokazalo se da je protiv prodaje zemljišta strancima 81 odsto ispitanika, dok bi samo 13 odsto podržalo takvu praksu. Čak dve trećine ispitanika smatrale su da bi odluka od takve važnosti za državu morala da se donese na referendumu. Više od polovine (58 odsto) smatralo je da poljoprivredno zemljište treba da bude u vlasništvu države, kao što je slučaj u Kanadi i Izraelu.
Zvanična statistika pre rata je ukazivala da oko 30 odsto od 43,6 miliona Ukrajinaca živi u ruralnim područjima. Prema podacima Ministarstva trgovine SAD i Svetske banke, poljoprivredna industrija u Ukrajini zapošljava više od 14 odsto radne snage, a izvoz poljoprivrednih proizvoda je najveći ukrajinski izvoz.
Kad je Ukrajina bila deo Sovjetskog Saveza, farme su kolektivizovane i nalazile su se u vlasništvu države. Nakon raspada SSSR-a, oni koji su radili na farmama dobili su delove zemlje, iako su im bile potrebne godine da ih prevedu u svoje vlasništvo. Usledio je kratak period tokom kojeg je bila dozvoljena prodaja zemlje, a onda je 2001. godine donesen moratorijum.
Budući da im je zabranjeno da kupuju i prodaju, mnogi Ukrajinci koji su postali vlasnici zemlje sredinom devedesetih godina prošlog veka, nakon raspada Sovjetskog Saveza, nisu imali drugog izbora osim da se oslone na samostalnu poljoprivrednu proizvodnju, dok većim poljoprivrednim „igračima” daju u zakup sve što je preostalo. U prošlosti su takvi zakupi obično iznosili u proseku oko 150 dolara po hektaru na godišnjem nivou. Zbog dvodecenijskog moratorijuma, u mnogim delovima zemlje zakupci zemljišta su postali monopolisti i stupanjem novog zakona na snagu nametnuli su se kao glavni pregovarači za kupovinu zemlje.
