Ako neko ne zna gde pripada a hteo bi da zna, ako je počeo da zaboravlja stari jezik, a još nije ni sasvim savladao onaj drugi, neka proba paradajz odavde i odande, i kaz’će mu se samo.
Da se ne lažemo, pandemija kroz koju prolazimo jeste grozna, ako čovek je prilagodljiv i to sve može da ima i svojih dobrih strana. Za sebe bih mogao reći da sam ispao pandemijski profiter.Nisam se obogatio na trgovini asepsolom, ali sam zato nekako duhovno profitirao. Radio sam od kuće, dugo gledao kroz prozor u travu i nebo. Imao sam prilike da se sećam svega i svačega i natenane analiziram stvari. Kanadsko nebo ovde u Vankuveru niti je šire niti je uže nego nebo iznad drugih mesta na svetu, ali trava je vrlo zelena, prija joj česta kiša. Odličan ambijent za meditaciju.Priznajem, ješan sam tip. I tako, tokom razmišljanja, što od gledanja kroz prozor, što od dosade, često bih ogladneo. Valjda sam zato puno razmišljao o hrani.
Krenuo sam od paradajza. Imam druga i kolegu Kanađanina, zove se Skot. Zajedno smo radili i lepo se družili dok jednog dana on nije dobio ‘ponudu koja se ne odbija’. Sa ženom se preselio u Ameriku, u jednu od onih njihovih ravnih država na sredini kontinenta.Posle mesec-dva se javlja se Skot. Kaže lepo su se snašli, skućili se, kupili na kredit veliki auto i čamac. Čak su kupili i psa – za svoje pare. Na poslu mu super, komšije ljubazne, vreme nije loše. Kaže sve je lepo, ali njemu ipak nešto fali.Nedostaje mu Kanada, a najviše mu nedostaje – kanadski paradajz. Pitam ga kako on sme da priča takve stvari kad je priča o paradajzu „naša“ priča, i kad se zna da je naš paradajz najbolji.
On kaže da u Americi ima raznih vrsta paradajza, i sitnijeg i krupnijeg, sa i bez peteljke, ali nijedan nekako nema takav ukus kao što ima kanadski. Kanadski paradajz je po njemu, nešto retko i izuzetno. Kanada jeste jedna velika i lepa zemlja, u kojoj ima koječega lepog da se vidi, ali mi nikad nije palo na pamet da je ono najlepše i najvrednije u Kanadi upravo paradajz.
Ne želim da vređam ovdašnje povrtare, ima da se nađe relativno pristojan paradajz kada se čovek potrudi. Mi ih svakog proleća sadimo u našem dvorištu i uvek ispadnu nekako nikakvi, ali zato komšiji Italijanu budu prilično krupni i crveni. Međutim koliko god komšija Italijan uložio truda i ljubavi u svoje paradajze, i oni su bledunjavi i vodnjikavi u odnosu na naše.
I tako razmišljajući pomislih da se kuća poznaje po tome što je tamo najbolji paradajz. Ako neko ne zna gde pripada a hteo bi da zna, ako je počeo da zaboravlja stari jezik, a još nije ni sasvim savladao onaj drugi, neka proba paradajz odavde i odande, i kaz’će mu se samo. Ovde ima jedna dobar srpsko-hrvatski restoran. Mali. ali lep, opuštena atmosfera, prijatno osoblje, odlična hrana i nekoliko vrsta rakije. Jelovnik na našem i engleskom jeziku.
‘Stranci’ (oni koji čitaju jelovnik na engleskom), vole našu kuhinju. Kad odem sa većim društvom, oni uvek dugo i pažljivo gledaju jelovnik, pa onda traže da opet naručim isto: mešano meso za sve. Onda stigne ogroman poslužavnik i na njemu hrpa pljeskavica, ćevapa vešalica i ražnjića, pa sve protkano kobasicama. Svi kažu kako je to nemoguće pojesti.Međutim, gric po gric, na kraju sve ode. A posle toga skloni su da kažu kako naša kuhinja ima tri vrste namernica: svinjetinu, govedinu i miks, a ja im kažem kako su slobodno mogli da naruče samo salatu – ali nisu, nego su naručili upravo „svinjetinu, govedinu i miks”.
Kolega Nemac i ja bismo ponekad išli tamo ne ručak. Jednom ja naručim Karađorđevu šniclu, a on sarme – cabbage rolls. Pitam ga da li zna šta je naručio. Kaže naravno da zna, i lepo opiše šta je to sarma.Pitam ga otkud on zna šta je to, jer su sarme jedno tipično naše jelo a on nikad nije bio ni blizu Srbije. A on mene pita da li ja stvarno mislim da je samo nama i nikom drugom na svetu palo napamet da uzmemo list kupusa u njega umotamo nešto, pa onda sve zajedno skuvamo.
Jeste, kažem ja u samoodbrani, samo smo se mi setili da zavijamo nešto u kupus i to kuvamo, niko drugi nije dovoljno pametan da se toga seti. Nisam mu priznao, ali me je malo pokolebao u mom iskrenom uverenju sa smo baš mi dali svetu sarmu.
O putu svile pisane su knjige, snimani dokumentarni i akcioni filmovi, a nema analitičara koji drži do sebe a da ne spomene „put svile“ bar jedanput o čemu god pričao. Ali bi ‘put sarme’ bilo za nas mnogo zanimljivije štivo, ako ni zbog čega drugog onda zato što smo mnogo više jeli sarme nego što smo se oblačili u svilu.
Razni narodi, i na bliskom istoku i na zapadu imaju jela slična našoj sarmi. Ko je prvi krenuo da zavija kupus, zelje i vinovu lozu, savija dolme i šavarme? Da li se ta ideja širila na istok ili na zapad – ovo drugo mi se čini više verovatnim.
I ko se prvi setio da kiseli kupus? Slava mu!
Multikulturalizam je gastronomskom smislu odlična stvar. Ovde je, što se tiče bakalnica i restorana, jaka konkurencija.
Odlično kuvaju Kinezi, Japanci, Italijani, Meksikanci, Iranci i Libanci, ne znam prosto koga više cenim. I mi smo lepo zastupljeni.
Međutim kad se čovek potrudi uvek se nađe razlog za kukanje.
Ponekad mi pogled pređe sa trave na plavo nebo, pa se setim da ovde nema onog mladog sira, nama pogačica od heljde kod gospođe Ilić, a tek paradajza…
