Nemački gastarbajteri bili su tu blizu, dolazili su za praznike autobusima, vozovima, „opelima” ili „mercedesima”, pravili su kuće na sprat u koje se nikad nisu uselili.
Nemci su dolazili da se odmaraju na Jadranskom moru a Jugosloveni su odlazili u Nemačku da se umaraju i izgrađuju tuđu zemlju.
Viđao sam ih po vozovima kojima sam putovao do Engleske. Koliko puta sam zbog njih stajao u hodniku „Akropolis ekspresa” i gledao kroz prozor kako promiču Šid, Vinkovci, Slavonski Brod, Novska sa Jasenovcem u pozadini, Zagreb, Ljubljana…
Ulazili su na usputnim stanicama sa punim torbama. Ko zna šta su nosili u njima? Čega to nije bilo u Nemačkoj a ovde jeste? Sira i kajmaka možda? Ljute rakije?
Pokazivali smo naše crvene pasoše našim nezainteresovanim carinicima. Njihovi carinici su znali samo dve naše reči: „Pasosi, pasosi i brzo, brzo.”
A onda bi silazili u malim i velikim grupama u manjim i većim nemačkim gradovima, Minhen, Štutgart, Ulm, Manhajm, Keln…
Voz je grabio prema severu Nemačke, vagoni su bili sve prazniji. U Belgiji bih uvek završavao sam u kupeu. U to vreme se nije išlo u Englesku, a Nemačka je bila tu blizu.
U Londonu osamdesetih godina sreo sam neke druge gastarbajtere koji su izabrali Englesku umesto Nemačke. Možda zbog jezika? Nisu ga učili uz rad kao nemački gastarbajteri, već su ga znali kad su dolazili. Naučili su ga na fakultetima.
Svi Jugosloveni koje sam poznavao bili su konobari, barmeni, kuvari, perači sudova, sobarice… To im je bilo glavno zanimanje a sporedna zanimanja bila su im diplomirani pravnici, ekonomisti, inžinjeri…
Devedesetih godina stigli su neki novi gastarbajteri, mladi i obrazovani. Dolaze sami ili sa kompletnom porodicom.
Neka glad ih je terala iz Jugoslavije. Ima raznih vrsta gladi, glad za znanjem, za informacijama, za napredovanjem, za istinom i pravdom, za stvarnim životom. Odlaze daleko, dalje, najdalje…
„Život je negde drugde” – pisalo se po zidovima Praga i Pariza 1968. godine.
Trideset godina kasnije i mi smo znali sve o životu koji nije ovde. Nemački gastarbajteri bili su tu blizu. Dolazili su za praznike autobusima, vozovima, polovnim „opelima” ili „mercedesima”.
Dolazili su da prave kuće na sprat u koje se nikad nisu uselili. Tamo je uvek bilo isto, ali ovde nikad nije bilo bolje.
Ovi iz Engleske dolazili su avionima i uvek sa povratnom kartom. Retko su dolazili i kratko ostajali. Ženili su se i udavali, dobijali engleske pasoše i decu sa imenima koja bi ponekad ličila na naša. Dolazili su sve ređe i ređe…
