Šoljica tamne, baršunaste kafe više je od brze doze kofeina: italijanski espreso cenjen je društveni i kulturološki ritual koji u Italiji smatraju nacionalnom baštinom vrednom Uneskovog statusa.
Italijani popiju otprilike 30 miliona šoljica espresa dnevno. Od Venecije do Sicilije, u porculanskim šoljicama ili u malim čašama, s kapljicom mleka ili bez njega, svaka šoljica predstavlja im gest prijateljstva.
“Espreso je prilika da kažete prijatelju da vam je stalo”, kazao je vlasnik napuljskog kafića Đambrinus – Masimilijano Rosati, koji je pomogao u pripremi pridloga za uvršćenje espresa na UN listu svetske nematerijalne baštine.
“Espreso se pije svakodnevno u svako doba. To je trenutak zajedništva, trenutak čari”, izjavio je za AFP.
Svetlucavi aparat iza mermernog pulta šišti i zvecka, dok barmen u portafilter stavlja mljevenu kafu, škljocne ga na mesto i pritisne taster, nakon čega iz aparata preko mlevene kafe počinje da teče gotovo ključala voda.
Po savetima Italijanskog instituta za espreso, on mora da ima “zaokružen, bogat i baršunast” ukus i “lešnnik-smeđu do tamno-smeđu penicu, s karakterističnim žućkastim odsjajem”.
Mora da ima dugotrajnu aromu koja ima “note cveća, voća, prepečenca i čokolade”; kažu iz instituta osnovanog za očuvanje espresa.
Italija je na listu nematerijalne baštine već uvrstila brojne tradicije i običaje među kojima su traženje tartufa, umeće izrade napuljske pice, mediteranska ishrana i tradicionalna izrada violina iz Kremone, rodnog mesta Antonija Stradivarija.
Ispijanje espresa je “gotovo pa sveti ritual “, kazala je sedamdesetogodišnja učiteljica u penziji Anamarija Konte.
Neki vole uz espreso da pojedu princes krofne, male pice ili uštipke, uz čavrljanje između zalogaja.
“Kad sam u inostranstvu vidim da ljudi na svoju kafu čekaju u redovima jedni iza, neki s ajfonom u ruci, a neki u ćošku, čitajući knjigu. Ovde to nije tako” kazao je vlasnik Rosati.
“U nekim delovima Napulja i danas je uobičajeno da se prilikom poseta nekome ne nose kolači i cveće, nego kafa i šećer.”
Uspomene
Anđelo Moriondo iz Torina 1884. patentirao je prvi parni aparat za espreso, ali za dalji razvoj i masovnu proizvodnju zaslužan je Deziderio Pavoni iz Milana koji je za to imao novca.
Ubrzo su aparati postali rasprostranjeni diljem Italije, a svaki od 20 regiona imao je malo drukčiju varijantu espresa – kraći, produženi, manje ili više intenzivan, ponekad i s mineralnom vodom sa strane.
“Imam puno uspomena na dolaske u ovaj kafić i ispijanje ove jako dobre kafe”, kazala je dvadesetosmogodišnja turistkinja Jael Lesin-Dejvis, dok je preuzimala svoj “Moretto” espresso s penicom od mleka i kakao prahom.
Raimondo Riči, vlasnik kafića Sveti Eustahio u starom centru Rima, kaže da espreso pomaže u smanjenju usamljenosti, čak i kada se pije u samoći, daleko od kafića.
“Ponekad kad kod kuće pravimo kafu društvo nam čini aparat koji ispuni prostoriju, ispuni kuću”, rekao je. Aroma i dodao da to vraća “uspomene na srećna vremena”.
