Srbija je prošla kroz mnoge teškoće. Kao narod, možete da pokažete ostatku sveta šta znači čuvati veru i ostati jak uprkos patnjama koje vas okružuju, kaže otac Tomas Kolijandro, starešina Crkve Sveti Konstantin i carica Jelena u Galvestonu
Galveston – Srpska pravoslavna crkva Sveti Konstantin i carica Jelena najstarija je srpska crkva u Teksasu i druga najstarija srpska crkva u Americi. Osnovana je 1895. godine, a za to je zaslužan lično poslednji car Rusije, Sveti Nikolaj Drugi. Ovo crkveno zdanje preživelo je najsmrtonosniji američki kopneni uragan, koji je 1900. godine pogodio Galveston. U njemu su do danas sačuvane ikone i Jevanđelje koje je crkvi poklonio sam car. Ova parohija je i počivalište velikog arhimandrita Teoklita, carevog vaspitača iz detinjstva, koji je sahranjen ispod oltara.
„Car Nikolaj Drugi podigao je mnoge crkve u SAD”, priča otac Tomas. „Naša crkva je jedna od njih. Otac Teoklit, osnivač ove parohije, bio je grčki monah koji je živeo na Svetoj Gori, a kasnije je studirao u Rusiji i bio učitelj cara Nikolaja Drugog. Nakon što je Nikolaj Drugi 1894. godine postao car, zamolio je svog dragog sveštenika i tutora da 1895. ovde osnuje crkvu. Prvobitna crkva je deo zidina današnje crkve”, objašnjava otac Tomas za „Politiku”.
Od svog nastanka ova parohija je multietnička. I danas u nju dolaze pravoslavni vernici, ali i posetioci iz celog sveta. Prema rečima oca Tomasa, crkva ima oko 500 parohijana. Nedeljom je obično poseti oko šezdeset, sedamdeset, a tokom velikih praznika i do dvesta ljudi.
„Iz pravoslavne perspektive, ova parohija je u početku bila veoma raznolika, posećivali su je Rusi, Grci, Rumuni… Tako je bilo pedesetak godina. Onda su Grci počeli da otvaraju svoje crkve, a Rusi su se preselili u Hjuston s Grcima. Sredinom 20. veka ovde je bilo pretežno srpsko stanovništvo, pa su pravoslavni episkopi u Americi odlučili da crkva pripadne Srpskoj srednjozapadnoj eparhiji”, kaže otac Tomas.
Posle sto i više godina od osnivanja, crkva ponovo postaje multietnička kao što je bila na početku.
„Našu crkvu danas posećuju ne samo Srbi, Rusi, Ukrajinci, Moldavci, Rumuni, već i Amerikanci. Dolaze i ljudi poreklom iz Hondurasa, Meksika, Čilea, Argentine… Neki dolaze zbog supružnika pravoslavaca, ali to nije uvek slučaj. Neki dolaze jer ih je Bog ovde pozvao. Nakon pandemije broj ljudi zainteresovanih da se pridruže našoj crkvi se povećao, posebno među mladićima između 20. i 30. godine života. Imamo i mnogo mladih porodica iz Amerike i drugih zemalja”, napominje ovaj sveštenik.
Tomas Kolijandro je rođen u Njujorku. Njegova porodica, poreklom sa Sicilije i iz Kalabrije, došla je u SAD početkom 20. veka. I njegov sin Kaleb planira da postane sveštenik.
„Ljudi me uvek pitaju kako sam postao sveštenik Srpske pravoslavne crkve. Rođen sam u rimokatoličkoj porodici. Postao sam vizantijski katolik kad sam otišao na fakultet. Tamo sam imao priliku da upoznam divnog sveštenika koji mi je rekao da mnogi ljudi postaju vizantijski katolici iako zaista žele da budu pravoslavni. ’Želiš li da budeš pravoslavac?’, upitao me je. ’Da’, odgovorio sam. To je bilo pre gotovo 30 godina. U Galvestonu služim već 12 godina”, priseća se otac Tomas i dodaje: „To je prelepa zajednica”.
Zvaničnim aktom episkopa 2020. godine otac Tomas je pridružen manastiru Bogorodice Radosti Svih Žalosnih u Montiglu u Tenesiju, tako da je sada, pored služenja u Galvestonu, odgovoran i za razvoj hodočašća i poseban program namenjen onima koji žele da kraće vreme provedu u molitvi u manastiru.
U razgovoru s ocem Tomasom ukazujemo da većina srpskih studenata koji dolaze na studije u SAD najčešće odlazi u velike gradove poput Njujorka, Bostona i Čikaga, tako da Galveston nema puno prilika da ugosti nove generacije Srba.
„Ako mladi iz Srbije dođu da studiraju u SAD, možda će biti zainteresovani za Galveston”, kaže on. „Na našem ostrvu se nalazi deo uglednog teksaskog univerziteta AiM i istaknuta medicinska škola, koja je deo renomiranog Sistema Univerziteta Teksas. Ovde bi sigurno našli našu podršku. Kad sam, na primer, u restoranu, i čujem ljude koji govore istočnoevropskim akcentom, bilo da je reč o konobaru ili putniku s mnogobrojnih brodova za krstarenje koji ovde pristaju, volim da im priđem i kažem: ’Ovde imate dom – dođite.’ Jednom me je pozvao mladi Srbin koji je dobio vizu za rad u lokalnom hotelu. Objasnio mi je da mu je hotel pomogao da dobije stan, ali da može da počne da ga koristi za dva dana. ’Mogu li do tada spavati u crkvi?’, upitao me je. ’Ne’, rekao sam, ali sam našao porodicu koja mu je velikodušno obezbedila sigurno mesto za boravak”, objašnjava otac Tomas.
Svake godine javljaju mu se stotine ljudi koji bi želeli da im on bude duhovnik. Pitamo ga koji su najčešći problemi s kojima se suočavaju njegovi parohijani i drugi ljudi koji mu se obraćaju za pomoć.
„Svaka osoba je povređena na ovaj ili onaj način. Ja im prvo kažem – niste sami. Mnogi ljudi veruju da nisu vredni ljubavi – to je centar ljudskog straha i tuge, oni ne misle da treba da budu voljeni; žele ljubav, ali misle da su loši iznutra jer su zgrešili. Ovde sam da im kažem – voljeni ste, Bog vas voli, i želim da znaju da ih i ja volim. Čujem mnogo tužnih priča. Ljudi me pitaju kako se nosim sa svim problemima. Molitve su centar mog života, to je moj dar. Deo mog dara znači da te probleme predajem Bogu, pa ako mi neko kaže šta ga rastužuje, šta ga boli – ja to podelim s Bogom, pa novo znanje koje mi je Bog dao vratim i podelim ga s osobom koja me je pitala za savet”, zaključuje sveštenik.
