Glavni motiv za dolazak ovde, kao i za većinu ljudi sa naših prostora, je ljubav. Posle dve godine korone koja nam je svima pokvarila planove i zaključala nas u okvire naših država, odlučih da dođem da zgrabim svog dečka dok je još mlad i naivan.
Sam dolazak ovde bio je izuzetno težak jer mu je prethodila komplikovana procedura koja se odvijala na relaciji Novi Sad-Beograd-Budimpešta. Dosta naših ljudi nije ni svesno da nam se nude stipendije za studiranje, a da Srbija nema diplomatske odnose sa Tajvanom.
Život na Tajvanu umnogome zavisi od toga da li se živi u Tajpeju ili u nekom manjem gradu. Glavni grad ima odlike svakog velikog svetskog grada – živi se brzo, jede se kad se stigne, dosta vremena odlazi na transport (iako je javni prevoz na visokom nivou) što je za mene bio veliki udar na ego jer mi je susret sa ovim gradom pokazao kolika sam u stvari provincijalka. Mnogo je kulturnih šokova, pozitivnih i negativnih.
Hladnoća i rezervisanost
Iako će mnogi stranci reći da su Tajvanci druželjubivi i srdačni, ali jedna Balkanka se sa time ne može složiti.
Ljudi jesu izuzetno ljubazni, uviđajni i pošteni, ali su isto tako u velikoj meri rezervisani i nezainteresovani u smislu da gledaju svoja posla. Reći „dobar dan” radniku na kasi ili komšiji je čudno i to se ne praktikuje. Jedino se kaže „hvala”.
Nema držanja ulaznih vrata za komšiju ili napaćenu spremačicu. Naprotiv, obično se beži od osobe koja je sledeća da izađe iz objekta kako bi se izbegao kontakt. Ukoliko ne poznajete dobro lokalce koji bi vas ubacili u njihov društveni krug teško da ćete imati priliku da upoznate nekoga (ko takođe nije stranac).
Krađe su retkost
Ukoliko se desi da zaboravite bilo šta u lokalu u kom ste bili, radnici će čak trčati za da vam vrate svari, čak i kad je u pitanju pun novčanik. Često se dešava da izgubljene stvari nose u policijsku stanicu ili da ih ostavljaju na mestu dok ih vlasnik ne pronađe. Policija radi svoj posao i efikasno pronalazi vlasnike izgubljenih stvari, što je za mnoge strance, pa i mene, nezamislivo.
Nežnost kao vrlina
Jedna od stvari na koje se i dalje navikavam je da je u redu biti nežan. Boravak u drugačijoj kulturi mi je pokazao koliko sam u Srbiji uvek morala da budem grubijanka čak i kada to nisam htela.
Nema bahatosti i ugrožavanja tuđeg mira. Nema kućnih žurki i prepucavanja sa komšijama.
Ne moram da se spremam za pasivno agresivni okršaj sa kasirkom ili šalterušom da bih dobila ono što mi pripada. U Srbiji svaki dan je borba za nešto i protiv nečega.
U Srbiji je sramota otkriti svoje slabosti jer će to neko zloupotrebiti, dok je ovde to sasvim normalna stvar. Kao gušter polako skidam ljušturu hrabrosti i prkosa u kojoj sam morala da živim i otkrivam da život ne mora da bude antagonističan.
Retko ko zna za našu zemlju
Geografija se generalno slabo zna, pa tako ne čudi da kad kažem da sam iz Srbije mnogi podignu obrve u fazonu „jadna ti međ međedima” misleći na Sibir.
Oni koji pak znaju za našu zemlju uglavnom imaju negativne asocijacije na ratove, agresiju, siromaštvo i nerazvijenost. To je rezultat toga što su većina medija ovde zapadno orijentisani pa su diskursi slični medijima u SAD. Ponekad je izazovno raditi u grupi sa takvim ljudima, naročito sa američkim studentima jer imaju predrasude prema nama i ograničeno znanje.
Globalni jug protiv globalnog severa
Na žalost ili sreću, odsek na fakultetu nam se spontano grupisao geografski i kulturološki u dve grupe, prema pripadnosti. Ja imam privilegiju da se družim sa drugarima koji dolaze iz zemalja globalnog juga: Hondurasa, Indonezije, Tajlanda, Meksika, Italije, Kolumbija…
S druge strane imamo kolege sa kojima je teško pronaći zajednički jezik i oni su mahom iz SAD, Nemačke, Francuske, Finske, Engleske… Postoji neka barijera koja se čak i uz mnogo truda teško može prevazići i u takvom internacionalnom okruženju mnogi stereotipi zapravo dolaze do izražaja.
Nemac će radije da uštedi nego da ide na zajedničku večeru, Amerikanac će da se ističe na času i po cenu da lupi najveću glupost. Ljudi iz Hong Konga se vide kao glasni i nepristojni, dok će Italijan konobarici da viče da je voli jer mu je donela omiljenu hranu.
Reciklaža i fauna
Ljudi ovde recikliraju, a đubre ne može da se baca gde se hoće i kad se hoće. Ne postoje kontejneri na ulici već gradom krstari đubretarski kamion i u određeno doba dana kvartom odzvanja klasična muzika kao poziv da se ispuni građanska dužnost bacanja smeća.
Isprva me je to podsećalo na Severnu Koreju i dan danas mi se ne sviđa ali mi je jasno da je to racionalno s obzirom na tropsku klimu gde insekti konstantno evoluiraju.
Stoga nije neobičajno na ulici videti velike bubašvabe, a neke od njih su toliko napredovale da imaju i krila! Na sreću u stanovima nema tih velikih vrsta, samo bubašvabe mnogo sitnije građe.
Moguće je videti paukove raznih veličina i oblika koji umeju da odskaču sa zida, ima i zmija, ptica koje ispuštaju čudne zvuke i ne plaše se ljudi a neke bi i da napadnu.
Tijana Panić
