Pre gotovo 30 godina, Alice Sayant i njen suprug kupili su svoju prvu kuću u predgrađu Winnipega. Novoizgrađena kuća bila je trosoban bungalov površine 120 kvadratnih metara s 1,5 kupatilom i velikim dvorištem. Par je štedeo oko pet godina da bi skupio za učešće, ukupno 82.000 dolara.
“Tada je bilo lakše ući u prvu kuću”, rekao je 68-godišnji Sayant. „Zapravo smo platili manje od tražene cene. Nije bilo nadmetanja, pa je bilo prilično često pojava, davanje ponuda koja je bila manja od početne cene. ”
1976. godine kada je većina baby-boomera, rođenih između 1946. i 1965. godine, postala punoletna, bilo je potrebno tipičnoj mladoj osobi pet godina punog radnog vremena da uštedi za 20 posto učešća za kuću prosečne cene u širem području Toronta (GTA), Metro Vancouver-a i mnogim delovima Kanade, prema Generation Squeeze, nestranačkoj kanadskoj organizaciji.
Ako bismo se se okrenuli ka danas, možemo primetiti da su cene kuća naglo porasle, dok je zarada ljudi izgubila u odnosu na inflaciju, hiljade i hiljade dolara.
Na primer, milenijalci (neko rođen između 1981. i 1996.) mora u proseku raditi 14 godina za prosečnu kuću u Kanadi, 24 godine za GTA-i ili 28 godina u za kuću u Metro Vancouver regiji da bi uplatio 20 posto depozita za kuću, prema Generation Squeeze.
“Naporan rad se ne isplati kao nekada”, rekao je Paul Kershaw, osnivač Generation Squeeze i profesor politike u UBC školi za zdravstvenu zaštitu stanovništva.
Svoju je organizaciju pokrenuo pre deset godina kako bi prikazao sve nižu zaradu i sve veće troškove stanovanja sa kojima se suočavaju Kanađani. A otkako je osnovao Generation Squeeze, rekao je da se problem za mlade samo još pogoršao.
„Realnost tipične mlade osobe je da moraju duže ići u školu, platiti više za tu privilegiju, za posao koji se plaća hiljade dolara manje i suočavajući se sa troškovima cene nekretnina koji rastu, što povećava i stanarinu ”, objasnio je.
„To uzrokuje da generacija mora odlagati zasnivanje svojih porodica. A kad se konačno odluče na to, troškovi brige o deci su približno jednaki plaćanju drugog stambenog kredita. ”
Rekao je da se ova situacija još više pojačava zbog sve većeg duga.
Na primer, prema statističkim podacima Kanade, osrednji dug milenijalca dostigao je 35.400 dolara u 2016, u poređenju sa 19.400 dolara za mlade Kanađane 1999. godine.
A prema izveštaju TransUnion-a za 2019. godinu, kanadski milenijalci imaju dvostruko veći dug od bilo koje druge generacije.
“Tako da ljudi mogu pomisliti:” Što radim pogrešno? “Ali ovo nije pojedinačno pitanje, ovo je društveno, ekonomsko i političko pitanje”, rekao je Kerhsaw.
Tridesetčetverogodišnjoj Kathryn Checkley nije strana ova borba.
Checkley je profesionalni radnik koji živi u Torontu, u iznajmljnom stanu sa suprugom i bebom. Rekla je da je umorna od iznajmljivanja i da sanja o posedovanju nekretnine, ali oseća da oni ne mogu dostići cenu tržišta u GTA-u.
“Jedna sam od onih koji vole proveravati Zillow i Realtor.ca, samo da vide šta se dešava i da malo sanjam”, rekla je. “U ovom trenutku morali bismo dobiti na lutriji kako bismo priuštili kuću u GTA-u.”
Ona i njen suprug razgovarali su o iseljavanju iz GTA-e kako bi sebi priuštili kuću, ali njen suprug je povremeni učitelj u školskom odboru okruga Toronto i izgubio bi posao ako bi se preselio u drugi okrug.
„I verovatno bih morao putovati u Toronto zbog posla, pa bismo dodali novac na trošak automobila, tranzitnih karti, benzina i osiguranja. Nije jasno da bi nam bilo ništa bolje kad bismo uspeli pronaći dom dalje “, dodala je Checkley.
Neka od problema s kojima se suočila s pristupačnošću su otplata studentskih kredita, oslanjanje na roditelje ili bake i dedove za finansijsku podršku i plate koje nisu išle u korak s cenom inflacije.
2017. godine Checkley se prebacila na korporativni svet rada u nadi za većom stabilnošću i većim potencijalom za zaradu.
“Ali u martu 2020. godine otpuštena sam zbog COVID-a dok sam bila u prvom tromesečju s prvom bebom”, rekla je. „Dakle, čini se kao da nikada nismo imali dug period da oboje radimo puno radno vreme i kako bi mogli štedeti za kuću. COVID nas je vratio unazad, jer smo oboje morali uzeti dodatne kredite da bismo sastavili kraj s krajem. “
Kako se ovo dogodilo ?
Milenijalci poput Checkley-a akumuliraju sve manje bogatstva u poslednjih 30 godina. Kada su 1990. godine baby-boomeri u proseku navršili srednje životno doba sa 35 godina, oni su posedovali 21 % bogatstva u SAD-u, prema američkim Federalnim rezervama.
Kada je generacija X (rođena između 1965. i 1980.) 2008. napunila 35 godina, posedovali su 9%. A 2020. milenijalci sada poseduju samo 4,6 % nacionalnog bogatstva.
Zbog ove borbe, mnogi mladi Kanađani moraju se osloniti na svoje roditelje ili bake i deke za finansijsku podršku pri kupovini kuće.
Iako je malo pouzdanih podataka o tome koliki je postotak onih koji prvi put kupuju kuće u celoj zemlji a da primaju pomoć od svoje porodice, anketa stranice za poređenje finansijskih proizvoda Ratehub.ca iz 2017. godine pokazala je da je 43% milenijalaca primalo finansijsku pomoć.
„I što je teže nekako započeti taj proces, to će biti teže nastaviti dalje … tako da će više ljudi ići na dalje obrazovanje, ali onda će se teže zaposliti sa tog stepena, a plus ostaje još studentskih zajmova. A onda ulazite u kupovinu nekretnine, brigu o deci. Mislim da postoji mnogo različitih delova koji se sabiraju, rekao je Kershaw.
Što se tiče stambenog zbrinjavanja, razlog zbog kojeg mnogi mladi Kanađani ne mogu priuštiti dom je taj što su kreatori politike tolerisali eskalaciju cena, tvrdi Kershaw.
Na primer, Sayant i njen suprug radili su puno radno vreme i rekla je da nisu morali “škrtariti” da bi se snašli, njihova plata je mogla pokriti kredit, a čak im je preostala i ušteđevina za odlazak u penziju.
“U tom je trenutku bilo mnogo lakše biti nezavisan, niko nikada nije pomišljao da se preseli kod roditelja ili čak uzima novac od roditelja”, rekao je Sayant. “Mislim da je verojatno bilo lakše i zaposliti se.”
Naravno, stanovanje u 1970-ima i ranim 1980-ima nije bilo savršeno. Sayant je rekla da joj je kamata u jednom trenutku iznosila 18,5% zbog visokih kamata u to vreme. Međutim, s kamatama koje su se nakupljale na uštećeni novac, ona je i dalje štedela na svom bankovnom računu.
Uprkos visokoj kamatnoj stopi u to vreme, Kershaw je rekao da su oni koji su ušli u tržište nekretnina u pravo vreme, poput Sayanta, zabeležili značajan rast neto vrednosti.
“Ali suprotno je za one koji nisu kupili”, rekao je. “Tolerisali smo rast cena kuća jer je to učinilo, da su se vlasnici kuća koji su ranije ušli na tržište nekretnina, obogatili dok spavaju, gledaju televiziju ili kuvaju.”
Kershaw je rekao da je kupio dom u Metro Vancouver 2004. godine, a tokom poslednje decenije „zaradio je više novca od rasta cene kuće nego, što je radio kao vredni profesor iz dana u dan“.
Podela, gde će najbogatiji u zemlji imati koristi od povećanja cena stanova i koji utiču na njihov rast za penzijsku štednju i akumulaciju bogatstva, uticaće na sposobnost Kanade da dugoročno otvori radna mesta i razvije ekonomiju, upozorio je.
Otkako je Trudoova vlada došla na vlast 2015. godine, vlada je pokrenula inicijative kako bi pomogla velikom skoku troškova stanovanja. Pooštrena su pravila stres-testa kredita od 1. juna (čiji je cilj ohladiti tržište), nacionalni porez na prazne domove najavljen je u novembru 2020. godine, a sredstva su posvećena izgradnji socijalnog stanovanja.
Predlog poreza na prazne domove, koji bi, ako bi bio usvojen, stupio na snagu u decembru, kažnjavo bi vlasnike domova koji nisu kanadski državljani ili stalni stanovnici, što bi ih nateralo da plaćaju godišnji porez od jedan posto vrednosti stambene nekretnine koja se smatra praznom ili nedovoljno iskorištenom .
Ali kritičari kažu da mere neće učinit dovoljno za rešavanje rastućeg problema.
Nacionalna statistika pokazuje da je prosečna nacionalna cena kuće, sada više od sedam puta veća od prosečnog dohotka domaćinstva, pokazuju podaci Kanadskog udruženja za nekretnine (CREA) i statistike Kanade.
Više od jedne decenije cene stanova su rasle mnogo brže od dohotka i bile su uglavnom ograničene na Vancouver i Toronto, dva najskuplja i najaktivnija tržišta nekretnina u zemlji.
U širem Vancouveru prosečna cena kuće, bila je blizu 12 puta više od prosečnog lokalnog dohotka u 2016. godini, pokazuju podaci Kanadskog udruženja za nekretnine (CREA) i statistike Kanade.
Ali trenutna stambena kriza dramatično povećava jaz između cena kuća i prihoda na brojnim tržištima širom Kanade, pokazuju podaci. Na primer, u Ottawi i Montrealu prosečna cena kuće je oko šest puta veća od prihoda lokalnih domaćinstava.
“Izvršen je politički pritisak da se ne promeni ono što je u toku u trenutnom sistemu, što čini onima koji su ranije ušli u sistem bolje”, rekao je.
Pripazite na mesečne račune dok čuvate decu
Nije samo stanovanje ono što stvara novčane prepreke za milenijalce, visoki troškovi nege glavni su problem kanadskih roditelja.
Prema izveštaju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) iz 2016. godine, kanadske porodice troše gotovo četvrtinu svojih prihoda na brigu o deci – mnogo veći odnos u odnosu na ostale članice OECD-a.
Kanadski centar za alternativne politike (CCPA) otkrio je da troškovi brige o deci u Kanadi rastu brže od inflacije. A istraživanje iz 2018. godine koje je sprovela firma za računovodstvene i savetodavne usluge BDO Canada, pokazalo je da jedan od pet milenijalaca aktivno odgađa rađanje dece jer oseća da sebi ne može priuštiti porodicu.
Naravno, pristup milenijalaca porodici je drugačiji nego što je to bio slučaj sa baby boomerima, rekao je Kershaw, jer ima više porodica koje imaju dvostruka primanja nego ikad pre, što povećava potrebu za brigom o deci.
Na primjer, istraživanje za 2016. godinu za kanadsku statistiku pokazuje da se procenat porodica sa dva roditelja koja rade, udvostručio u periodu između 1976. i 2015.
A kako su porodice sa duplim primanjima postale norma, briga o deci je samo poskupela, posebno u poslednjoj deceniji. U nekim gradovima, uključujući Toronto i Edmonton, troškovi brige o deci porasli su čak 20% između 2014. i 2017. godine.
Ali briga o deci nije bila veliki problem za generaciju baby boomera, utvrdio je Kershaw, rekavši kako nije postojala snažna “feministička posvećenost” da žene moraju raditi.
Takođe, za generaciju baby boomera jedan roditelj mogao bi doneti platu koja je bila više u skladu sa troškovima stanovanja, tako da nije bilo tolikog pritiska da svi imaju dvostruka primanja, dodao je.
Ali sada je ogroman jaz između cena kuća i zarade, promovisao potrebu za brigom o deci “više nego ikad”, rekao je.
Kako bi se pozabavila rastućim troškovima, u aprilu je savezna vlada predložila do 30 milijardi dolara sveže potrošnje, u sledećih pet godina, kako bi stvorila nacionalni sistem brige o deci, za koji obećava da će smanjiti naknade za brigu o deci na prosečno 10 dolara dnevno.
Pandemija nije pomogla
Istorijski niske stope kredita, trka za prostorom i žurba da se izađe na tržište pre strožih pravila zaduživanja podstaknuli su rast cena kuća tokom pandemije.
Oksana Kishchuk, savetnica u kompaniji Abacus Data, u anketi i istraživanju tržišta u Otavi, rekla je da su ona i njen partner posmatrali rast cena stanova po gradu, a mlade Kanađane poput nje ostavljajuči van tržišta.
Pre pandemije, rekla je da plate već nisu bile u skladu s rastućom inflacijom. Ali kada je COVID-19 pogodio svetsku ekonomiju, neki ljudi na vrhu pomaknuli su se naviše sa finansijskom lestvicom, dok su drugi pali na dno.
Stanovanje je savršen primer za to, rekla je.
“Stanovanje je postalo deo razgovora koji je oličenje onoga što bumeri imaju, a milenijalci nemaju”, rekao je Kishchuk, dodajući da je COVID-19 to samo pogoršao.
Pandemijski pomak prema radu od kuće, zajedno sa stopama kredita koji su na dnu i vladinom pomoći porasli su cene stanova širom Kanade (i sveta).
Od aprila, cene kuća u celoj zemlji porasle su za 23 % u odnosu na isti mesec 2020. godine, prema Kanadskom udruženju za nekretnine (CREA).
A ludnica oko nekretnina koja je dugo bila norma u Torontu i Vancouveru pogodila je i manje gradove, poput Halifaxa, Nelsona, ili Winnipega.
U aprilu su cene kuća u Halifaxu dosegle rekordne visine, a taktike prodaje za privlačenje više ponuda, nadmetanja i ljudi koji kupuju kuće na neviđeno, postaju sve češće.
Situacija je pogurala prosečnu cenu kuće u Halifaxu za gotovo 35% u martu u odnosu na isto vreme 2020. godine, navodi CREA.
Šta se može učiniti?
I Kershaw i Kishchuk rekli su da će, ukoliko ne bude velikih promena politike u narednim godinama, stanovanje i dalje istiskivati razne generacije s tržišta.
“Trebale bi postojati politike koje omogućavaju mlađim ljudima da svoje snove o stanovanju naprave ostvarljivim, poput omogućavanja izgradnje više stanova”, rekao je Kishchuk.
Tvrdila je da je razlog zašto većina politika pristupačne stanovanja trenutno ne postoji taj što mladi ne glasaju jednako kao starije generacije.
“Njihov se glas ne čuje toliko i nemaju toliko snage protiv takvih stvari”, rekla je.
Kershaw je rekao da su male šanse da ćemo uspeti zaustaviti cene stanova i pustiti da zarada nadoknadi dok “ne razbijemo zavisnost” kulturno, politički i ekonomski o rastućim cenama kuća.
Iako ne postoji idealni scenario za vraćanje pristupačnosti stanovanja, rekao je da država ima dovoljno “alata” za postizanje cilja.
Na primer, Generation Squeeze preporučuje ograničavanje globalnih tokova kapitala u lokalne nekretnine, uklanjanje skrivenog vlasništva i podsticanje domaćinstava da veći deo svoje penzije i druge ušteđevine ulože u ne-stambene investicije.
Njegov savet mladim ljudima koji su videli svoje snove o vlasništvu kuće kako propadaju tokom pandemije, nije da krive sebe za ono što se događa oko njih. Po njegovom mišljenju, to je kolateralna šteta. Možda će morati pričekati.
“Moramo promeniti svoje srce i mišljenje o tome” ne samo u mom dvorištu. “Moramo imati još stanova za izdavanje i KOOP stanovanja u našem komšiluku”, rekao je Kershaw. “Te se promene u politici i kulturi moraju dogoditi uporedo.”
SERBIANNEWS/CANADA
