Zašto se ničega ne sećamo iz perioda kada smo bili bebe

Život mora da je bio sjajan kada smo bili bebe: hrane nas, oblače, nosaju, svi nam se smeškaju i mašu nam. Imamo pravo na drskost da vrisnemo kada nam hrana nije stigla dovoljno brzo, a zatim da je bacimo na zemlju jer nam se ne sviđa. Šteta je samo da se niko od nas ne seća koliko smo tada uživali.

Godine 1905, Sigmund Frojd je skovao termin „infantilna amnezija“, koji se odnosi na „neobičnu amneziju koja, u slučaju većine ljudi, iako ne svih, krije najranija sećanja njihovog detinjstva“. Više od jednog veka kasnije, psiholozi su i dalje zaintrigirani zašto ne možemo da se setimo svojih najranijih iskustava.

„Većina odraslih nema sećanja pre druge do treće godine“, kaže profesor Ći Vang sa Univerziteta Kornel. Do otprilike sedme godine, sećanja na detinjstvo su obično poput pačvorka.

Relativno donedavno, naučnici su mislili da mladi mozgovi nisu dovoljno razvijeni da formiraju trajna sećanja. Ali studije iz osamdesetih su pokazale da mališani od dve godine mogu da formiraju sećanja i da se prisećaju događaja od nekoliko meseci ranije vrlo detaljno. Izloženost traumi u ranom detinjstvu je takođe dobro dokumentovana kao povećani rizik od kasnije anksioznosti i depresije. Paradoks infantilne amnezije, kaže Kristina Alberini, profesorka neuroloških nauka na Univerzitetu u Njujorku, jeste „kako to da ta iskustva zauvek utiču na naš život ako su zaboravljena?“

Utisci iz ranog detinjstva su nam sačinjena iz pojedinačnih nepovezanih slika

Istraživanje prof. Alberini na životinjama otkrilo je da se sećanja nastala tokom perioda ‘infantilne amnezije’, u stvari, čuvaju u mozgu do odraslog doba, iako se ne pamte svesno. I kod odraslih životinja i kod ljudi, formiranje i čuvanje dugoročnih uspomena o nečijim životnim iskustvima nije moguće bez regiona mozga poznatog kao hipokampus. Njen rad je pokazao da je region takođe važan u ranim sećanjima i ukazuje da se ‘infantilna amnezija’ javlja zbog kritičnog perioda u kome se hipokampus razvija usled novih iskustava.

„To ima mnogo smisla s obzirom na svu litaraturu o traumama“, napominje profesorka. „Ako deca zapamte neke teške situacije u ranom detinjstvu, možda se ne sećaju specifičnosti, ali će njihov mozak biti oblikovan u skladu sa tim iskustvom.“

Zašto se Maori sećaju ranijeg detinjstva

Različita iskustva mogu takođe da objasne zašto doba u kojme se ljudi sećaju svojih prvih uspomena značajno varira. Profesor Vang, stručnjak za to kako kultura utiče na autobiografsko pamćenje, pokazao je da najranija sećanja Amerikanaca datiraju iz perioda od oko tri i po godine, skoro šest meseci ranije nego kod Kineza. Takođe, otkrio je da su sećanja Amerikanaca bila više usmerena na sebe i emocionalno razrađena, dok su sećanja Kineza težila da se usredsrede na kolektivne aktivnosti i opšte rutine.

„U azijskom kontekstu, identitet i osećaj sebe manje su definisani time što su jedinstveni, već više o ulogama i odnosu sa drugima“, objašnjava prof. Vang. U tom cilju, sećanja mogu biti manje važna za definisanje identiteta nego za informisanje o ponašanju i prenošenje lekcija. „Ako želite da koristite pamćenje da biste izgradili jedinstven osećaj identiteta, verovatno se sećate mnogo idiosinkratičnih detalja.“

Nekih događaja se sećamo jer se o njima pričalo u porodici

Čini se da je još jedno objašnjenje za ovo nepodudaranje i to kako roditelji razgovaraju o prošlim iskustvima sa svojom decom. Kod novozelandskih Maora, prva sećanja se pojavljuju ranije nego kod pripadnika evropskog porekla, sa oko dve i po godine. Profesorka Elejn Ris sa Univerziteta u Otagu, koja proučava autobiografsko pamćenje kod dece i adolescenata, ukazuje na snažan naglasak na usmenim tradicijama u kulturi Maora, ali i na elaborativne razgovore kada se prisećaju prošlih događaja.

Ris je pratila grupe dece od ranog detinjstva do adolescencije, otkrivajući da pojedinci koji su imali bogatije narativno okruženje u detinjstvu mogu da se prisete ranijih i detaljnijih prvih uspomena kao tinejdžeri. To je bio slučaj sa decom čije su majke postavljale otvorena pitanja i bile su detaljnije kada su govorile o zajedničkim prošlim iskustvima, kao i sa decom koja su odrasla u proširenim porodičnim domaćinstvima.

„Znamo da su, recimo, bebe od šest meseci, sposobne da naprave neku vrstu mentalnih slika nečega što se dogodilo prethodnog dana ili nedelje“, kaže Risova. „Potrebno je uzeti tu mentalnu sliku i opisati je rečima za koje mislim da je toliko važno da im pomognemo da zadrže to sećanje tokom celog života.“

Ironično, brojni influenseri na društvenim mrežama insistiraju na prazničnim događajima kao glavnim za stvaranje „bazičnih uspomena“ dece, ali rani utisci koje deca zapamte mogu biti iznenađujuće obični – „stvari kojih se većina roditelja nikada ne bi sećala detaljnije“, napominje prof. Ris. „Klasičan primer iz mog sopstvenog istraživanja je dete koje se seća da je jednom videlo crva na ulici.“

Fotografije i snimci nam potkrepljuju sećanja

Postoji takođe debata među stručnjacima koji se bave pamćenjem i o ulozi jezika u ‘infantilnoj amneziji’. Ukazuju da sećanja mogu biti ograničena nemogućnošću jezičkog značenja ranim iskustvima. „Ali mora postojati nešto fundamentalnije što takođe igra ulogu, jer vidimo isti efekat (infantilne amnezije) kod nejezičkih životinja poput pacova“, kaže profesor Rik Ričardson sa Univerziteta Novog Južnog Velsa.

‘Neverovatno rano’

Mozak pohranjuje uspomene ne kao uredne datoteke kao na računaru, već kao mreže neurona širom mozga. Podsećanje na neki događaj aktivira te mreže i jača veze između neurona. Ovo ne znači da je pamćenje stabilno: „Svaki put kada se vratite na neku uspomenu i razmislite o njoj, vi je menjate“, ističe prof. Ris.

Ponovljene sugestije mogu navesti ljude da stvaraju slike i formiraju lažna sećanja, navodi i prof. Vang, citirajući čuveni slučaj Žana Pijažea, uticajnog razvojnog psihologa. Pijaže se jasno sećao kako se njegova dadilja borila sa potencijalnim kidnaperom kada je imao dve godine – ali godinama kasnije, dadilja mu je priznala da je izmislila tu priču.

U istraživanju iz 2018. godine, 39 odsto ispitanika je izjavilo da se sećaju događaja kada su imali dve godine ili manje. Istraživači su smatrali da su ta „neverovatno rana” sećanja, kao što je sećanja na guranje u kolicima ili prvi koraci, verovatno izmišljena i zasnovana na fotografijama ili porodičnim pričama.

Sećanja iz ranog detinjstva su nam temelji

Ali iako je pamćenje savitljivo i mala deca su podložnija sugestiji, „konfabulacije nisu tako česte“, napominje prof. Vang. „U normalnim uslovima, čak ni deca ne uzimaju zdravo za gotovo sve što im kažete i uključuju u ta sećanja.“

Dakle, ako se čini da su iskustva naših ranih životnih prekretnica – prvog rođendana, prvih koraka, prvog odlaska na plažu – spremljena negde u mozgu, zašto ne možemo svesno da im pristupimo? Dok psiholozi kažu da se zaboravljanje može prilagoditi, to ne objašnjava zašto se čini da sećanja nastala pre sedme godine propadaju brže nego kada smo odrasli.

Profesorka Alberini postavlja hipotezu da rana sećanja funkcionišu kao šeme na kojima se grade sećanja u odraslom dobu. Kao temelji kuće, oni ostaju skriveni, ali ključni.