Zašto nas moderan život čini „bolesnima“ i kako da se izborimo sa tim

Jedna od fascinantnih stvari u radu psihoterapeuta jeste prilika da se uoči koliko naših problema zapravo nastaje time što sami sebi stojimo na putu.

Teškoće sa kojima se susrećemo često su rezultat samosabotaže, a njihovo prevazilaženje zahteva borbu sa sopstvenim nagonima i napor da se ne podlegne svakoj želji. Naravno, to je lakše reći nego učiniti. Smršati i zadržati kilažu, izaći iz dugova, pronaći smislen posao, održati srećnu i dugu vezu – sve to traži odlaganje trenutnih zadovoljstava zarad dugoročnih ciljeva.

Ono što psihologija naziva „odlaganje zadovoljstva“ vekovima je bio koristan mehanizam. Ali s pravom možemo da se zapitamo: zašto danas život često deluje kao plivanje uzvodno? Zašto nas instinkti, koji su nas nekada čuvali, sada često guraju u probleme?

Jedan od centralnih pojmova evolutivne psihologije je „evolutivni nesklad“. Jednostavno rečeno, razvili smo se u sasvim drugačijem okruženju nego što je ono u kojem danas živimo. Zbog toga su naši mozak, telo i instinkti loše prilagođeni sadašnjosti.

Unsplash/Canva

Koliko je to zapravo važno? Nije li odlika naše vrste upravo sposobnost da se prilagodimo? I jeste i nije. Ljudi zaista umeju da se nose s novim problemima, sarađuju i stvaraju tehnologiju koja pomaže u rešavanju izazova. Ali antropolozi procenjuju da se genetika i anatomija čoveka nisu značajno menjale već oko 100.000 godina. Tada smo živeli u malim lovačko-sakupljačkim zajednicama; poljoprivredu smo razvili tek pre 10.000 godina, a civilizacije pre oko 5.000 godina.

Savremeno okruženje, sa gradovima i tehnologijom, potpuno je novo za naše telo i mozak. Genetske promene zahtevaju milenijume, a kulturne i tehnološke promene dešavaju se u roku od jedne generacije. Posledice su očigledne – možda najviše na našim strukovima. Instinkt da se prejedamo masnom, slanom i slatkom hranom nekada je značio preživljavanje. Danas živimo u svetu hiperukusne hrane, razvijene tako da bude privlačnija od svega u prirodi. Rezultat: gojaznost je postala veći javnozdravstveni problem od neuhranjenosti.

Slično se desilo i u svetu ljubavnih veza. Nekada je izbor partnera bio ograničen na mali krug ljudi, a danas imamo aplikacije koje nas povezuju sa hiljadama. Umesto olakšanja, to često donosi paralizu izbora, anksioznost i površne interakcije.

Nesklad objašnjava i rast problema mentalnog zdravlja. Nekada su zajednica, zajednički rad, rituali i osećaj svrhe bili sastavni deo života. Danas to više nije nužnost, pa mnogi žive usamljeno, bez ispunjavajućeg posla i osećaja smisla. Depresija se u tom svetlu može shvatiti ne kao kvar mozga, već kao signal da nam nešto bitno nedostaje, piše Guardian.

Ironično, rešenja često tražimo upravo u tehnologiji. Kao što hiperukusna hrana iskorišćava naše apetite, tako AI alati poput ChatGPT-a ili Replike pogađaju našu potrebu za smislom i vezom. Ljudi razvijaju emocionalnu privrženost prema tim alatima, što kod ranjivih može da podstakne i psihotične epizode.

Poenta nije da treba da se vratimo u pećine. Lovačko-sakupljački život nije bio idiličan. Poenta je da mnoge naše teškoće proističu iz toga što živimo u svetu za koji nismo dizajnirani. Ako to ne uzmemo u obzir, lako je upasti u samokritiku i osećaj neuspeha.

Razumevanje evolutivnog nesklada omogućava nam da na probleme gledamo s više jasnoće i saosećanja prema sebi. Umesto da se krivimo zbog „nediscipline“, možemo da shvatimo zašto se to dešava i da uvedemo male promene – od izbacivanja nezdrave hrane iz kuće do ograničavanja vremena na mrežama.

Veće promene uključuju izgradnju zajednice, smisla i rituala kao nečega što je osnovno, a ne luksuzno. Jer s nama ništa nije „pokvareno“. Samo živimo u čudnim vremenima.