Kako je inuitski umetnik sa dalekog severa Kanade došao u Pančevo: Sećanje na susret sa Alutukom Ipeleom

Rad Alutuka Ipelea “Smrt nomadskog života, puzajuća pojava civilizacije”

Sa umetnošću tzv. Eskima nešto bliže sam se upoznao na izložbi „Inusivut – život kanadskih Eskima“, održanoj u Beogradu septembra 1984. u prostoru Manakove kuće, u organizaciji Etnografskog muzeja. Izložba je na mene ostavila snažan utisak, kako zbog jednostavnosti likovnog izraza ljudi sa dalekog severa, tako i zbog njihove očigledne (verovatno i nesvesne) težnje ka karikaturalnosti. Predstave kako ljudi, tako i životinja, bile su izvedene jednostavnim crtežom, stilizacijom koju mi povezujemo sa karikaturom ili stvaralaštvom namenjenom deci.

Slučajno sam tek nedavno pronašao vlastitu zabelešku iz 1984, nakon posete ovoj izložbi: „Eskimi, radosni, osvetljeni polarnom svetlošću.“ Iako žive u možda najsurovijim uslovima kakvi se mogu zamisliti na našoj planeti, oduševljava pomisao da stvaralaštvo ovih ljudi odiše radošću.

U našoj sredini je nekoliko godina kasnije, 1988, usledila ne manje impresivna izložba u Etnografskom muzeju u Beogradu – „Inua, svet duhova Eskima s Beringovog mora“, posvećena stanovnicima severa Sjedinjenih Američkih Država.

Katalog izložbe održane u Etnografskom muzeju, 1988.

Već su ove izložbe mogle da poduče nas, stanovnike dalekog Balkana da „Eskimi“ sebe zapravo nazivaju Inuiti, što znači „ljudi“ ili „narod“, iako postoje i drugi nazivi, u zavisnosti od narečja i teritorije na kojoj žive. Sećam se da sam bio zaprepašćen činjenicom da je na teritoriji tri kontinenta – američkog, evropskog i azijskog živelo ukupno 100.000 Inuita, što je otprilike jednako broju stanovnika grada Pančeva, u kojem živim (danas se ukupan broj Inuita procenjuje na oko 150.000).

Između ove dve izložbe, sredinom osamesetih sam, igrom slučaja, u jednom beogradskom antikvarijatu pronašao stare brojeve kanadskog časopisa „Inuit Today“. U časopisu, koji je objavljivao članke paralelno na engleskom i na jeziku (i pismu) Inuita, bile su objavljene ilustracije i karikature na temu inuitske stvarnosti sedamdesetih godina, koje je kreirao neko ko se potpisivao kao Alutuk Ipele (Alootook Ipellie).

Crteži su me privukli svojom očaravajućom svedenošću i humorom, ali i neprikrivenom samoironijom, uprkos tome što je sudbina Inuita, u susretu sa savremenom civilizacijom, bila teška, čak tragična, i dobar broj radova imao je zapravo političku poruku.

Nuna i Vut, junaci stripova Alutuka Ipelea

Toliko sam bio pod utiskom, da sam rešio da samome sebi dam jedno obećanje. Koliko god to zvučalo nemoguće i besmisleno u tom trenutku, obećao sam da ću, kad-tad u životu, sresti osobu koja je te crteže kreirala. Kao što će se ispostaviti, tako se i desilo.

Ranih devedesetih, u vreme kada sam (pod pseudonimom Aleksandar Zograf) počeo da objavljujem svoje stripove u SAD i Kanadi, krenuo sam da se među tamošnjim kolegama raspitujem za inuitskog autora Alutuka Ipelea. To nije išlo lako, pošto je bilo očito da je malo ko od savremenih obitavaoca severnoameričkih urbanih prostora uopšte obraćao pažnju na stvaralaštvo marginalizovane manjine, i trebalo je nekoliko godina (u predinternetsko doba) da sa Alutukom stupim u kontakt, i da počnemo da razmenjujemo pisma, od kojih je prvo stiglo 1996.

Kada sam u Pančevu počeo da organizujem Grrr! (Internacionalni festival autorskog stripa), koji je pokrenut 2002. (i samoukinut 2007), jedna od ideja bila je da ugostimo Alutuka Ipelea, i to se ostvarilo 2005. godine.

Saša Rakezić i Alutuk Ipele u Pančevu, 2005.

U svakom slučaju, dvadesetak godina nakon što sam samom sebi dao obećanje uspeo sam da ga i ostvarim, i da sretnem autora onih izvanrednih crteža. I to u svom gradu, gde sam organizovao i njegovu izložbu, jedno od retkih internacionalnih predstavljanja ovog osobenog kreativca, i možda jedinstvena prilika kada je bio istinski prihvaćen od svojih kolega, strip crtača i ilustratora iz nekoliko zemalja.

Ilustrator, strip autor i književnik, Alutuk Ipele je bio jedan od najistaknutijih savremenih stvaraoca ove, od zapadne civilizacije desetkovane zajednice. Kao što će se ispostaviti, bila je to jedinstvena prilika da se taj čovek uopšte sretne u ovoj fizičkoj realnosti, pošto je 2007, samo dve godine nakon izložbe u Pančevu,  stigla vest da je pronađen mrtav, od posledica srčanog udara, na ulici u Otavi, gradu u kojem je živeo.

Današnji Ikaluit, Kanada

Iako je, dakle, godine 2005. u Pančevo pristigao iz kanadske prestonice Otave, ovaj umetnik je rođen u malom lovačkom kampu, a mladost je proveo u dalekom i slabo nastanjenom predelu koji se nekada zvao Zaliv Frobišer (danas je ozvaničen inuitski naziv Ikaluit, u originalnoj transkripciji: Iqaluit). Njegovom dolasku u našu sredinu je prethodilo višegodišnje dopisivanje, a na strip festivalu Grrr! je upriličen razgovor i izložba njegovih radova, i to je verovatno bilo prvo gostovanje inuitskog umetnika u nas uopšte.

Eskimska tradicija

I, kako je protekao boravak jednog Eskima u srpskoj (banatskoj) varošici, i da li takav događaj može da predstavlja nešto više od kurioziteta? S obzirom na to da znam bar nekoliko osoba koje je ovaj susret podstaknuo na razmišljanje, i da i sam nisam prestao da o tome „razbijam glavu“ (kako Srbi kolokvijalno nazivaju mišljenje), mislim da je čitavo dešavanje bilo mnogo više od jedne bizarne zanimljivosti…

Kao prvo, treba reći da Alutuk (1951) spada u možda poslednju generaciju ljudi koji su doživeli da budu rođeni u polunomadskim tradicionalnim nastambama Inuita (po mnogo čemu, ta kultura može da se uporedi sa onim što se u okviru praistorije u Evropi naziva mezolitom, primer iz naše sredine je kultura Lepenskog vira).

Alutuk Ipele u časopisu “Inuit Today”, 1981.

Istovemeno, on je predstavnik prve generacije svojih sunarodnika koji su nakon detinjstva provedenog u ambijentu krajnjeg severa bili izmešteni (akcijom kanadske vlade) u trajne građevine evropskog tipa, da bi na kraju doživeli iskustvo visoko urbanizovanog severnoameričkog grada kao što je Otava, gde je Alutuk Ipele posredstvom tutora iz kanadske vlade bio poslat da završi srednjoškolsko obrazovanje.

U to vreme se za pripadnike njegovog naroda smatralo da je dostignuće ako uspeju da se školuju za mehaničara ili službenika u nekom preduzeću. Umesto toga, Alutuk se sećao stripova kojima je bio impresioniran još kao dete – nakon čega je odabrao da se posveti umetnosti. Razume se da čitava ova vratolomna tranzicija nije mogla da prođe bez unutrašnjih ozleda.

Učinilo mi se da je ovo gostovanje prilika da ovdašnja publika ponešto nauči i o prevazilaženju autsajderske kulturne pozicije. Koliko god život u našem delu sveta bio bremenit velikim istorijskim dramama, pred sobom smo imali čoveka koji je rođen usred (čak i za Balkance teško pojmljivog) primordijalnog arktičkog sveta.

Porodica Inuita pravi iglo, 1924.

Svoj prvi dan u školi on je opisao ovako – učitelj, belac, okupio je eskimsku decu u jednoj sobici u crkvi u arktičkoj nastambi, a zatim im ispričao odakle dolazi, i da tamo negde postoje čitavi gradovi potpuno različiti od kuća od snega i (u letnje vreme) šatorskih koliba kakve prave Inuiti. Sva deca su bila zapanjena – prema Alutukovim rečima, njihovi roditelji su bili svesni svega toga, ali do tada se u njihovim domovima jednostavno nije poveo razgovor o svetu van inuitskih boravišta!

Ljudska lica

Odmah na početku smo pančevačku publiku u javnom razgovoru podučili o nekoliko izraza koje bi trebalo da znaju kada komuniciraju sa „Eskimima“. Kao prvo – oni sebe nazivaju Inuit (množina), tj. Inuk (jednina), a jezik se naziva Inuktitut, iako se van njihove zajednice uobičajilo da reč „Inuit“ zamenjuje sve ostale.

Naziv „Eskim“ znači „onaj koji jede sirovo meso“, i dolazi iz jezika Kri Indijanaca, starih takmaca Inuita; izraz ima podsmešljiv prizvuk. „Istina je da se Inuiti ponekad hrane sirovim mesom“, kazao je Alutuk, koji je zatim objasnio kako se kada pojedete sirovo meso foke smesta preznojite i toplota nagrne u telo, što može da bude spasonosno u uslovima koji vladaju na Arktiku…

Inuitska porodica, 1929.

Zapravo, zahvaljujući životu u jednom tako izolovanom i specifičnom krajoliku, tokom mnogo hiljada godina, Inuiti se razlikuju ne samo od svojih prvih suseda Indijanaca, već i od svih ostalih predstavnika mongolske rase. To se očitovalo i u fizičkom prisustvu Alutukovom, primetio sam kako ga sa iskrenom radoznalošću zagledaju čak i lokalni Kinezi (koji sve više počinju da izlaze iz „geta“ pančevačke buvlje pijace, tako da ih često možete zateći u kafićima na Korzou).

U svakom slučaju, ako je po našem prijatelju suditi, rekao bih da ostatak čovečanstva Inuite vidi nešto kao ljudska bića u elementarnom obličju, i da nije teško u njima prepoznati „dete“, čak iako su u poodmaklim godinama…

Postoji nekakva razoružavajuća jednostavnost u činjenici da se u njihovoj tradiciji pojavljuje jedan jedini muzički instrument, neka vrsta malog bubnja. Kao i to da u inuktitutu ne postoji reč „sloboda“, valjda zato što nije postojalo nešto što bi bilo suprotno tom iskustvu. Negde sam čitao da su grenlandski Inuiti bili prosto opsednuti idejom služenja kazne u zatvoru, jer je to bilo toliko suprotno njihovim socijalnim konceptima.

Rad Alutuka Ipelea

Na pitanje „šta ga se najviše dojmilo u Pančevu“, Alutuk je odgovorio: „Ljudska lica.“ O tome sam kasnije dugo razmišljao. Naime, to je odgovor nekoga ko dolazi iz sredine gde izvorno uopšte nisu postojale građevine, bar ne one trajnog karaktera, za koje mi Evropljani toliko vezujemo svoja ubeđenja, i kojima volimo da se ponosimo. Razmišljao sam o tome da mi uopšte i ne pretpostavljamo da neko može da posmatra svet nekim drukčijim očima, i da može neki prostor da se pamti ne po građevinama, nego po licima koja se tamo zateknu.

Ova kulturološka razlika došla je do izražaja i kada je neko primetio da Alutuka nema u blizini, pa je čitava grupa krenula da ga traži po gradu, pošto nije koristio mobilni telefon. Ispostavilo se da se bio vratio u svoju hotelsku sobu, a kada je video zabrinuta lica, počeo je da nas teši: „Ne brinite, ja ne mogu da zalutam.“ „ Pančevo nije veliki grad, ali je ipak nova sredina za tebe!“ „Ne tražite me – ja ne gledam nazive ulica, već se orijentišem prema zvezdama!“

Tokom drugog dana festivala, videli smo i koliko je „divljina“ relativan pojam, čak i u evropskim gradovima poput naših – naime, baš kada su svi učesnici festivala kolektivno došetali do Zelene pijace, u blizini bilborda koji je iznajmio i crtežima nekoliko autora iz zemlje i inostranstva ukrasio jedan ovdašnji crtač, primetio sam nešto čudno pokraj puta. Bio je to ni manje ni više nego mamutov zub (!), koji je ležao baš blizu druma kojim su prolazili automobili.

Zub mamuta pronađen u centru Pančeva

Verovatno je tu slučajno dospeo, zajedno sa dunavskim šljunkom kojim je nasipan drum. Umeo sam ovaj „nalaz“ da prepoznam, jer u stanu već imam komad fosilizovanog zuba iz donje vilice te fascinantne životinje, koju su sretali i hranili se njome naši paleolitski preci, čak i u ovim krajevima. U svakom slučaju, pronalazak fosila usred grada učinio je da smo neočekivano svi zajedno bili približeni nečemu što je govorilo o vremenu kada su ljudska bića bila smeštena u jedan potpuno drukčiji ambijent od ovog kakvog poznajemo danas.

Banatski beli medvedi

Međutim, takođe treba reći da Alutuk Ipele ne spada u ljude koji na inuitsku prošlost gledaju sa nekom prenaglašenom sentimentalnošću, iako je, kao i većina sunarodnika, kivan na evropsku dominaciju. Nema više povratka na staro, čak i kada bi to neko silno želeo.

„Ja se menjam onako kako se i svet Severa menja“, kaže u jednoj svojoj pesmi. Čak i njegovi crteži, u kojima se pojavljuju Inuiti prikazani kao u starim crtanim filmovima, nicu ništa drugo do izraz samoironije, iako u isto vreme govore o zaista dramatičnim problemima sa kojima se suočava inuitska zajednica.

Alutuk Ipele čita svoju poeziju, Otava, Kanada

Neki od njegovih sunarodnika (da, čak i među Inuitima ima onih bez smisla za humor!) bili su uvređeni ovim pojednostavljenim viđenjem „Eskima“ kakvi su izlazili iz umetnikovog pera. S druge strane, Alutuk ume da se na veoma sofisticiran način referiše na „zapadnjačku“ popularnu kulturu, i to je vidljivo i iz njegovog rada.

Otkrio sam da ipak nije slušao grupu The Residents, čiji album Eskimo predstavlja imaginarni spoj primitivne, popularne i avangardne muzike. I pored toga je uz smeh (možda i uz nešto gorčine) shvatio ironiju pesme Diskomo (naslov nastao spajanjem engleskih reči „eskimo“ i „disko“), u kojoj The Residents dočaravaju hor Eskima koji uzvikuju refren: „Hoćemo koka-kolu!“

U neposrednom kontaktu, čoveku padnu na pamet svakakva pitanja, pa i ona o popularnoj zapadnjačkoj predstavi o „Eskimima koji se ljube tako što trljaju noseve“. Alutuk nas je uveravao da je to bizarna izmišljotina.

“Eskimski poljubac”

Ipak, objasnio je da klasični poljupci „usta na usta“ koje izmenjuju inuitski momci i devojke imaju dodatak u senzualnom širenju usana i prislanjanju noseva, što bi Evropljanima verovatno bilo teže izvodljivo s obzirom na drugačije rasne karakteristike (oblik nosa). To je demonstrirao poljubivši vlastitu ruku na taj poseban način, dok smo mi posmatrali nabravši obrve od čuda.

Baš tokom festivala primetio sam u centru Pančeva nekakav kamion koji prenosi sladoled ili nešto već tako, sa sve iscrtanim Eskimčićima na ceradi. Nisam znao da li je to nešto što treba da se sakrije ili da se pokaže gostu. Međutim, Alutuk je zapazio nešto drugo što ga je krajnje impresioniralo. „Ko bi rekao da ću ovde da sretnem nešto što će činiti da se osećam kao kod kuće“, rekao je šeretski, a ja nisam imao pojma o čemu govori.

Kad je počeo da objašnjava, shvatio sam da je ugledao statuu koja se nalazi ispred onoga što u Pančevu nazivaju „nova robna kuća“; s obzirom na to da je skulptura tamo još od početka sedamdesetih, o njoj sam potpuno prestao da razmišljam. Naime, jedan od lokalnih skulptora u socijalističko vreme dobio je veliko parče belog mermera da u njemu iskleše što mu volja; materijal je u umetniku pobudio vrlo direktne asocijacije, i tako smo u centru banatskog grada dobili skulpturu koja predstavlja par polarnih medveda! Jeste da se u to vreme govorilo o „umetniku sa vizijom“ i slično, ali čisto sumnjam da je čovek mogao i da sanja da će njegovo delo konačno jednog dana da obraduje jednog istinskog stanovnika Arktika…

Spomenik “Dva bela medveda” u Pančevu

Inače, ime Alutuk znači, u slobodnom prevodu, „kit-orka-izranja-iz-vode-i-gleda“. Alutuk je beskrajno uživao u tome da nas nagna da imitiramo tu nekakvu kretnju kita orke, uzvikujući „Aluutuuk! Aluutuuk!“… Prezime Ipele dobio je šezdesetih godina, dekretom, prema imenu dede. Naime, s obzirom na to da prethodne generacije Inuita nisu imale prezimena, bio je to još jedan projekat državne administracije da „civilizuje“ svoje arktičke podanike.

„Civilizovanje“ Inuita

Kada govorimo o programima preseljenja i kontrole inuitskog stanovništva, treba reći da su intenzivirani tokom Hladnog rata, kada se izgleda neko uplašio da bi tamošnje stanovnike mogli da vrbuju Rusi i ubede ih da postanu sledbenici komunizma, ili tako već nešto besmisleno.

Inuiti su tokom „civilizovanja“ obolevali od tuberkuloze i boginja, i drugih bolesti na koje nisu bili otporni. Kanadska vlada je pedesetih godina slala brodove Crvenog krsta koji su odlazili u inuitska staništa i vršili medicinske preglede; igrom slučaja, Alutuk je pronašao fotografiju (nedavno reprodukovana u jednoj knjizi o Inuitima) vlastite porodice, u vreme dok je još bio petogodišnji dečak, sa tablicama sa otisnutim brojčanim oznakama obešenim oko vrata…

Alutuk kao petogodišnji dečak, drugi sdesna

Kasnije su se širile glasine da je čitava akcija „borbe protiv tuberkuloznih oboljenja“ imala za cilj da obeleži i kontroliše broj Inuita (na način na koji se kontroliše broj nekakvog retkog zverinja). Takođe, kolaju priče o tajnim sterilizacijama koje su vršene tokom medicinskih pregleda; teško je reći da li je to tačno, ali Alutukova majka nije više rađala nakon pregleda koji je dokumentovan.

Igrom slučaja, baš na dan kada je Alutuk Ipele stigao u Srbiju kao gost Grrr! festivala, u Kanadi se pojavila knjiga za koju je on napisao predgovor i ilustrovao omotnicu. Reč je o Dnevniku Abrahama Ulrikaba (izdanje University of Ottawa Press), najstarijem poznatom dnevniku jednog Inuka, izvorno pisanom na inuktitutu.

Knjiga predstavlja jeziv dokument koji dugo vremena nije objavljen, iako je još osamdesetih godina bio preveden odlomak u jednoj antologiji. Naime, 1880. godine osmoro Inuita (jedna hristijanizovana porodica i par šamana) bili su prodati zoološkom vrtu u Hamburgu, gde su bili izloženi zajedno sa zverima, nakon čega su bili poslati na turneju po zapadnoevropskim gradovima.

Tobias, jedan od članova porodice Abrahama Ulrikaba na karti-suveniru zoološkog vrta u Hamburgu, 1880.

Svedok svega toga bio je sam Abraham, pisac dnevnika, koji je bio pritešnjen činjenicom da je hrišćanskoj misiji dugovao nešto novca (deset funti), dok je s druge strane bio privučen radoznalošću da vidi „drugi svet“. Slučaj je hteo da Abraham, uprkos svojoj ulozi „divljaka“ (evropska publika je volela da ih vidi kako iza kaveza mašu harpunima pretvarajući se da su opasni) bio talentovan violinista i tada jedan od retkih pismenih Inuita.

Svega nekoliko meseci nakon prispeća u Evropu, svi su bili pokošeni boginjama, umirući jedan za drugim, u najgorim mukama, a Abraham Ulrikab je zabeležio nestanak čitave svoje porodice, pre nego što je i sam preminuo. Ironijom, dnevnik je dokumentovao čak i upozorenja protestantske religiozne misije, koja je svojoj (prodatoj) inuitskoj pastvi kao vrhunac užasa opisivala ne život u zverinjaku, već boravak u evropskim gradovima sa dominantno katoličkim stanovništvom…

Predstave ovog tipa nisu, međutim, bile retkost u tadašnjoj Evropi. Valja reći i da je 1906. godine čuveni Cirkus Bufalo Bila gostovao u Austro-Ugarskoj, posetivši i Pančevo. Pred samo izvođenje gradom je prošetalo pedesetak Indijanaca u punoj opremi i sa bojama na licu, dok se iza njih kretao orkestar. Pod samom šatrom (neviđenih razmera) bilo je na stotine izvođača, sa sve lavovima i slonovima, i Kozacima na konjima, a najveća atrakcija bio je sukob „kauboja i Indijanaca“. Predstava je trajala četiri sata…

Abraham Ulrikab i ljudski zoo vrtovi, Kanadska enciklopedija

Međutim, ni evropski način mišljenja i ponašanja nije tako monolitan kao što o sebi vole da razmišljaju Evropljani; ono što je u devetnaestom veku moglo da prođe kao javni spektakl, danas izaziva stid i gađenje.

U današnje vreme, ne sumnjam da ljudi nisu ništa manje skloni gnusnim javnim predstavama, doduše pod kontrolisanim uslovima, ali ako su alternativa svemu tome zapitanost i pažnja posvećena autoru koji (kao Alutuk) dolazi u prijateljsku posetu iskrcavši se odnekud iz svoje dimenzije u naš ne manje iščašeni ambijent, onda bar možemo da se nadamo da smo iz tog iskustva svako ponaosob izvukli neku pouku.

Oproštaj od Alutuka

Treba istaći da je vest o Alutukovoj smrti 2007. rastužila prijatelje koje je, tokom kratkog boravka, stekao u našoj sredini. Mali, alternativni pančevački prostor „Elektrika“ organizovao je izložbu u znak oproštaja, nažalost, mnogo pre nego što je bila organizovana njegova retrospektivna izložba u zemlji iz koje je potekao.

Putujuća izložba radova Alutuka Ipelea “Walking Both Sides of an Invisible Border”, 2020.

Pre par godina, bio sam kontaktiran od strane ljudi iz Kanade koji su sakupljali sve raspoložive materijale ostale iza ovog umetnika – to nije bio jednostavan posao, pošto je uspomena na njega počela da bledi, a radovi ostali raštrkani po kolekcijama retkih entuzijasta, i mnogim mestima. Septembra 2018, u Otavi je organizovana retrospektivna izložba, u Umetničkoj galeriji Karletonskog univerziteta, kojom je – jedanaest godina nakon smrti – obnovljeno interesovanje za rad Alutuka Ipelea.

Jedan od rezultata odličnog prijema izložbe bilo je njeno seljenje u nekoliko gradova tokom par godina. Međutim, to je doprinelo i da me iznova kontaktiraju kanadski strip poslenici, koji su doneli odluku da maja 2019. Alutuk Ipele bude posthumno uvršten u Hol slavnih kanadskog stripa.

Jedan od organizatora ovog dešavanja, Bred Mekej (Brad Mackay), objasnio mi je da je u vreme izložbe postavio neke od Alutukovih crteža na Fejsbuk, što je privuklo pažnju, ali i nevericu mnogih. Činilo se da je Alutukov rad iznova otkriven, iako je za života, 1993,  objavio zbirku priča koju je sam i ilustrovao, „Arktički snovi i noćne more“ (fantazmagorična mešavina inuitskog i pop-kulturnog nasleđa); ipak, sve je to prošlo ispod radara šire publike, a do dana današnjeg nije objavljena zbirka koja bi objedinjavala njegove raznolike aktivnosti – ilustraciju, strip, književni rad.

“Arktički snovi i noćne more” Alutuka Ipelea

„I sam sam pohađao Karleton univerzitet krajem osamdesetih, u isto vreme kada i Alutuk“, kaže Mekej. „Nismo se družili, ali mi je bilo poznato da se bavio književnošću i pisao poeziju. Uopšte nisam znao da se bavio i ilustracijom i stripom – ni da je bio tako zanimljiv autor, i danas žalim zbog toga. Sa današnje tačke, njegovi stripovi su pravo otkriće. Nameće se pitanje – kako to da je Alutukov rad u svoje vreme bio nedovoljno poznat?

Kao prvo, treba imati na umu da je Kanada velika zemlja, ali oko 85% stanovništva živi duž granice sa SAD. Za većinu Kanađana, inuitska realnost je vrlo udaljena od svakodnenog iskustva, kao i skoro sve što se tiče ‘Severa’. Bio sam u Jukonu i Severozapadnim teritorijama, i mogu da posvedočim da postoji kulturna podvojenost na liniji ‘sever-jug’, slično kao što je to slučaj između Kanade i SAD, tako što je Kanada izložena pravom bombardovanju američke kulture, dok vrlo mali broj Amerikanaca ima bilo kakvo znanje o kanadskoj kulturi uopšte. To je sve uslovljeno geografijom.

Međutim, postojala su i predubeđenja u vezi sa inuitskom umetnošću; za većinu ljudi to je podrazumevalo rezbarije u kosti i kamenu, dok su  crteži bili nešto sporedno. Takođe postoji i problem percepcije stripa kao marginalne umetnosti – strip objavljivan u inuitskim publikacijama unapred je osuđen na dvostruku opskurnost.“

Intervju sa Alutukom, Pančevo, 2005.

U vreme ceremonije Hola slavnih kanadskog stripa (koji nosi podnaslov „Džinovi Severa“), na Jutjubu je postavljan i jedini poznati video intervju sa Alutukom, načinjen baš u Pančevu (autorka Aleksandra Ilić). „Nunatsiaq News“, novina posvećena inuitskoj zajednici, je zabeležila: „Svojim crtežima, Ipele se dotaknuo pitanja kao što su kolonizacija i nasilno preseljenje Inuita, problemi sa alkoholom, zagađenjem okoline, i mnogih predrasuda o Inuitima.“

Jedan od ljudi iz organizacionog odbora Hola slavnih, Konan Tobias (Conan Tobias), ističe da je „jasno da se strip publika uglavnom oslanja na radove belaca, i uvrstivši Alutuka Ipelea među odabrane želeli smo da odamo počast autoru sa drugačijim bekgraundom“.

„Tokom ceremonije, izvedena je tradicionalna inuitska pesma, a Alutukova sunarodnica je izjavila da je ‘ono što je on prikazao svojim crtežima bilo upravo ono što smo svi osećali, ali smo bili odveć stidljivi da o tome govorimo’.“