Hoće li mi ikad neki koncert biti bolji od „Riblje čorbe“ 2007. u Areni

Mnogo muzike i koncerata bilo je u mom životu. Odlazak Bore Đorđevića izlistao mi je u sećanju neke od najboljih i uzburkao emocije za koje sam mislila da su se primirile.

Priredbe u osnovnoj školi verovatno su bile prve manifestacije sa pevanjem i sviranjem kojima sam prisustvovala. Posle toga smenjivale su se pozorišne predstave i opere uz karticu Muzičke omladine i koncerti domaćih grupa. Javni časovi u muzičkoj školi bili su moji prvi nastupi, a pravi koncerti pred publikom u kojoj nisu bili prijatelji i rodbina, došli su tek mnogo kasnije, kada sam postala članica amaterskog hora.

Prva bina na koju sam se popela bila je ona u Velikoj dvorani Centra „Sava“ sa tamnosivim daskama i ponekim iksom od žutog selotejpa. Uoči nekoliko uzastopnih koncerata grupe „Legende“, imali smo tri ili četiri probe. Na njima sam se upoznala sa scenskim osvetljenjem i vrućinom koja potiče od njega, promajom (jer iza svake bine odnekle dopire hladan vazduh) i perspektivom izvođača, tim pogledom na gledalište koje je tako tiho i mračno kada nema ljudi.

I koliko god da ste spremni za nastup, a u programu svaki ton i reč bezbrojnim ponavljanjem dovedeni na pravo mesto, ništa vas ne može pripremiti za momenat kada se sa publikom nađete oči u oči. Adrenalin vas preplavi, temperatura poraste (prokleti reflektori!), puls skoči i preko aplauza kojim izvođače publika kurtoazno pozdravi, čujete samo otkucaje svog srca.

Za više od deset godina, koliko sam bila aktivan član Krsmanca (preciznije Hora „Obilić“ Akademskog kulturno-umetničkog društva „Branko Krsmanović“), nastupali smo u svakom koncertnom prostoru koji je tada postojao u Beogradu, mnogim salama širom Srbije, ali i regiona, Evrope. Hor je nekada bio zvezda večeri, nekada je glavnu ulogu delio sa orkestrom i solistima, a bilo je situacija i kada bi služio samo kao skupa crno-bela dekoracija od 50-60 lepih, mladih ljudi koja bi, uz nekoliko etno ili starogradskih numera, nekoj dodeli priznanja davala pečat svečanosti i važnosti.

Koncerti su se nizali, postajali rutinski, a u sećanju ostajali samo oni izuzetno bitni, zbog kojih smo iz raznih razloga morali da se potrudimo. Pamti se dugo i kada vidite da su nekome u publici pošle suze zbog toga šta ili kako pevate ili kada binu delite sa omiljenim umetnicima, glumcima, olimpijskim šampionima, zvezdama NBA lige…

„Riblja čorba“ i Arena

Jedan koncert se već punih 17 godina čvrsto drži na tronu. To nije bio ni najduži koncert, ni najemotivniji, najsvečaniji, najsmešniji, niti je na njemu bilo najviše publike (taj rekord drži jedan nastup u Rimu), nije ni sve bilo uvežbano „pod konac“. Ipak, osećaj je bio toliko fantastičan da je, kad se sve zbroji, za mene, bio najbolji, do danas neprevaziđen koncert.

Mnogo toga što se dešavalo okolo je u međuvremenu izbledelo, ali ono što nisam zaboravila je da sam, od momenta kada smo saznali da nas je „Riblja čorba“ pozvala da pevamo sa njima, znala da želim da tog 10. marta budem u Beogradskoj areni (tako se tada zvala).

Sve pesme smo (naravno) znali, samo je trebalo da se uskladimo sa orkestrom i bendom i prođemo kroz program sa gostom-dirigentom Vojkanom Borisavljevićem.

Na dan koncerta, sve je bilo drugačije. Dobili smo i propusnice, kao što i dolikuje ozbiljnoj produkciji, ali tek kada smo se rasporedili po garderobama, saznali smo da skoro do polovine koncerta možemo da budemo u hali, u publici. Ne sećam se da je iko ostao u svlačionici. Možda jedno ili dvoje. Pevali smo, igrali, skakali, vrištali, kao i svi oko nas, od grmljavine motora koja se stopila sa prvim taktovima hita Ostaću slobodan, pa sve do momenta kada smo otrčali da se presvučemo, momci u crna odela, devojke u bele haljine, i spremimo da ostatak koncerta provedemo „sa druge strane“.

Iza benda, skriveni od pogleda publike, ubrzo smo zauzeli svoje pozicije – hor na tribinama, Simfonijski orkestar RTS-a na bini između nas i „Riblje čorbe“. Aplauzom je ispraćen hit Ljubav ovde više ne stanuje. Zavesa je nestala i publika, u kojoj smo do pre neki minut i sami bili, oduševljeno nas je pozdravila. Osmesi nam nisu silazili sa lica i u legendarne Dobro jutro i Kada padne noć uleteli smo kao da smo i dalje u publici. Naravno, bez igranja, to se ipak ne sme.

Nekoliko trenutaka bilo je potrebno da se hala smiri. Iz potpune tišine krenula je pesma Pogledaj dom svoj, anđele. Krajičkom oka vidimo kako Bora Đorđević, prepoznatljivim pokretima prekriva ili zaklanja oči rukama, prateći tekst pesme. Arena je pevala sa nama, glasnije i veličanstvenije nego pre. Više od 20.000 glasova stapalo se u savršenom skladu u nezamisliv hor. Od siline zvuka, fascikle sa notama koje držimo iako znamo napamet i tekst i melodiju, vibriraju u rukama. Ne vidi se to na snimcima, niti može da se oseti preko ekrana, može samo da se doživi.

Kraj koncerta došao je prebrzo jer smo na bis izveli samo tri pesme Ostani đubre do kraja, nezaobilaznu Lutku i tada novu numeru Prezir. To je prošlo u nekoj vrsti magnovenja i uz nečujnu razmenu oduševljenja sa ostalim članovima hora. Ne sećam se kako sam došla kući, ali mi je glava narednih nekoliko dana i u snu i na javi bila puna reči i melodija iz Arene.

Iako su prošle tolike godine, skoro svaki put kada uđem u Arenu nađe se neko kome nisam pričala kako je bilo na onom koncertu „Čorbe“. Pokazujem kuda smo izašli na parter minut-dva pre nego što su „gladijatori“ na motorima stigli na binu i Arena se zatresla od oduševljenja publike, gde smo bili posle kada smo pevali, kako se „provalija“ isprečila između orkestra i nas, i kako mi je tada, kada sam pogledala preko orkestra i benda u publiku, delovalo da je hala veća nego sada.

Krsmanac je, ako je verovati starijim članovima hora, od 1985. godine, mnogo puta stajao iza „Riblje čorbe“ zbog Pogledaj dom svoj, anđele. Meni se prilika pružila samo jednom.

Više nikada se nije ponovilo da budem sa obe strane scene na istom koncertu. To se izuzetno retko dešava jer može da dovede do kašnjenja, što je nedopustivo usred koncerta, pa je pravilo da se vreme do izlaska na binu provodi u garderobi. Komplet našminkani i obučeni od početka koncerta čakali bismo tako da nam daju znak za pokret, na ivici da zaspimo. U publici u Areni, uzbuđenje pogurano do maksimuma sjajnom atmosferom ne da nas nije uspavljivalo već činilo spremnijim nego ikada pre.

Posle „Gladijatora u BG areni“ nisam bila ni na jednom nastupu „Riblje čorbe“. Nije da nije bilo prilike, samo se nije desilo. I kada je korona zauvek odvela basistu grupe Mišu Aleksića mislila sam da ću ići nekada, zvaće oni sigurno nekoga da svira umesto njega.

Mnogo vremena prošlo je i od kada sam poslednji put bila na bini. Muzika još uvek čini veliki deo mog života, ali ne volim da sedim u nekoliko prvih redova gledališta. Svetlo je prejako i donosi mi samo osećaj kao da nastupam, ali bez svih onih lepih strana susreta izvođača sa publikom. Nekada čak i tremu.

I dalje nepopravljivo verujem da će neki koncert uspeti da nadmaši onaj čarobni osećaj koji pamtim iz Arene.