Pre mnogo godina, kao student prava, imao sam jedan trenutak neverice. „Sigurno to ne funkcioniše ovako“, pomislio sam u sebi dok sam sedeo na predavanju. Zakon, otkrio sam, nije skup nepromenjivih pravila, predvidljivih i sigurnih. Umesto toga, pun je dvosmislenosti, prožet neizvesnošću i podložan hirovima, temperamentima i ludostima ljudskih bića koja ga prave i primenjuju.
Pa ipak, kao što sam takođe shvatio, često je dobro funkcionisao. Zapadna pravna tradicija, na kojoj se zasniva kanadski sistem, zaštitila je individualnu autonomiju bolje nego bilo koji drugi pravni sistem u istoriji. Problem je što se decenijama ta tradicija i kultura iz koje je potekla polako nagrizaju. A sada, tokom COVID-a, kada nas je zakon izneverio, došlo j do raketnog ubrzanja tog procesa.
Krajem prošle sedmice, tri kolege i ja pokrenuli smo deklaraciju o slobodnom severu, poziv na odbranu građanskih sloboda u ovoj zemlji, koji su advokati i građani pozvani da podrže. Do sada nas je podržalo više od 6.000 ljudi, uključujući preko 100 advokata. Deklaracija navodi načine na koje su pravni organi, zakonodavna tela, vlade, službenici javnog zdravstva, profesionalni regulatori, administrativna tela i javne institucije ograničili slobode Kanađana tokom pandemije COVID-19. Oni su to učinili oštroumno, kako bi pokušali da ostanu unutar strogog slova zakona i da izbegnu pokretanje zaštitog mehanizma u Povelji o pravima i slobodama. U proteklih godinu i po dana, pravni izazovi izolacije i karantina uglavnom su bili neuspešni na sudovima, čije su odluke u velikoj meri prihvatile narative vlada o COVID-u.
Kanada je bila u nevolji čim je COVID udario. „Krize su idealno vreme da država napreduje na teritoriju sa koje se neće hteti povući“, napisao sam u Financial Postu u aprilu 2020. „U ovoj novoj eri otkrićemo da lideri svih političkih opredeljenja imaju više, nego manje Lenjina u sebi.” Prošlo je 20 meseci kako slušamo „ još dve sedmice za poravnanje krivulje“, a slobode Kanađana su pod opsadom kao nikada pre.
Možda se to vama ne čini tako, ako ste dvostruko vakcinisani i ponovo idete u restorane i koncerte, ali buduće propusnice za koncert od vas će zahtevati dopunske injekcije prema rasporedu. Brižni ogranci farmaceutske industrije i javnog zdravlja sada posežu kako bi zaštitili decu od nepostojećeg rizika. Svrha vakcinalnih pasoša, priznale su vlasti, nije kontrola širenja virusa, što mogu činiti i vakcinisani i nevakcinisani, već pritisak na ljude da se vakcinišu. Sporno je kako i koliko dugo vakcine smanjuju rizik od infekcije. U međuvremenu, centri za kontrolu i prevenciju bolesti nemaju evidenciju da je bilo koja nevakcinisana osoba širila COVID nakon oporavka od njega. Obavezno nošenje maski opstaje svuda, zajedno sa idejom na kojoj je započela ova tragedija: Vlade nas moraju čuvati od virusa i životnih peripetija.
Panik-demija nije započela razbijanje zapadne pravne tradicije, koje traje decenijama. Godine 1975., prof. Harold Berman se žalio da je ideja, da pravo nadilazi politiku i da je različita od države što je odlika te tradicije „popustila gledištu da je pravo u svakom trenutku u osnovi instrument države, sredstvo izvršne volje onih koji vrše političku vlast.” Instrumentalističku, upravljačku državu vodi arogancija stručnjaka, koji veruju da se obični ljudi ne mogu organizovati u svetu bez njihovog uputstva. Kao što je Friedrich Hayek napisao, “teško da može postojati nepodnošljiviji i iracionalniji svet, od onog u kojem je najeminentnijim stručnjacima u svakoj oblasti bilo dopušteno da neometano nastavljaju s ostvarenjem svojih ideala.” Ali stručnjaci sada imaju kontrolu i ne planiraju od nje odustati.
Pojedinac više nema pravo da deluje bez obzira na “javno dobro”. Umesto toga, vlasti će vam vratiti slobodu, da sami donosite odluke, samo kada je to bezbedno. Dok smo mi spavali u svom snu, pojedinac je postao podređen kolektivu. Ljudi su skloni verovati da će ih zakon spasiti kada stvari krenu loše, ali jednostavno iznošenje predmeta na sud to neće popraviti. Zakon je podložan kulturnim plimama i strujama, a kada kultura krene naopako, zakon će pružiti malo utočišta.
Sama Deklaracija o slobodnom severu neće ništa promeniti. Neće uticati na svemoćne moralne užurbane ljude koji vrše tiraniju za dobrobit svojih žrtava, kako je to rekao C.S. Lewis. Niti će ljude podstaknuti da se odreknu odgovornosti za vlastite odluke. Umesto toga, deklaracija je za one koji vide da nešto nije u redu u ovoj zemlji i koji moraju znati da to vide i drugi i da još uvek ima advokata koji će se zauzeti za njihove slobode. Kao što je pisao Aleksandar Solženjicin, neka svako od nas napravi izbor: „Da li ću svesno, ostati sluga laži naravno, ne radi se o sklonosti, već samo da prehranim svoju porodicu, da odgajam svoju decu u duhu laži ili da se odreknem laži i postanemo pošten čovek dostojan poštovanja… A onaj ko nije dovoljno hrabar ni da brani svoju dušu, ne daj mu da se ponosi svojim „progresivnim“ pogledom, nemoj da se hvali da je akademik ili narodni umetnik, zaslužan čovek ili general, neka kaže sebi: ja sam u stadu, i kukavica. Meni je svejedno sve dok sam sit i dok mi je toplo.”
SERBIANNEWS/CANADA
