Uvek je opasno pretpostavljati da će se ono što se dogodilo u politici opet ponoviti. No, sa rezultatima sadašnjih saveznih izbora koji su sada (ili približno) završeni, čini se razumnim pretpostaviti barem jednu stvar: Parlamenti sa manjinskom većinom su sada pravilo, a ne izuzetak.
Ako je tako, političke stranke će morati biti mnogo bolje u međusobnoj saradnji. Ili će se Kanađani opasno umoriti od glasanja na izborima.
Prošlo je sedam saveznih izbora od kada su se Progresivna konzervativna i Reformska stranka udružile i, postale ujedinjena konzervativna stranka 2003. Samo su dva od svih izbora od tada do danas okončani, da je neka stranka osvojila većinu mesta u Parlamentu. Konzervativci su to učinili pod Stephenom Harperom 2011. godine. Liberali su to učinili 2015. sa Džastinom Trudoom.
Nekad su manjinske vlade bile retke; samo 10 od 37 izbornih ciklusa između 1867. i 2000. donelo je manjinske vlade. Većina tih vlada nastala je u određenim razdobljima (u 1920 -ima postojale su tri manjinske vlade, a zatim četiri u razdoblju od 1957. do 1965.).
Mnogo je riba, a ribnjak je mali
Ali savezna politika scena nikada nije bila konkurentnija nego što je sada.
Današnji Liberali i Konzervativci suuvek kandidati za vladu, ali nijedna nije toliko dominantna kao što su bile stare postavke Liberalne i PC stranke. Takođe nakon velikog sloma 1990 -ih, sada se moglo očekivati da će NDP osvojiti najmanje 15 % glasova građana.
Pokazalo se da je i Blok Quebecois teško oterati. Suverenistička stranka gotovo je nestala na izborima 2011. i 2015. kada smo dobijali većinske vlade, ali je od tada ponovo postala treća stranka po snazi u parlamentu.
U međuvremenu, Zeleni su se pojavili i to ne baš beznačajno. Stranka ranije nikada nije imala više od jedan posto glasova pre 2004. godine, ali je između 2004. i 2019. dobila između 3,5 i 6,8 % svih glasova. (Trenutno ima 2,3 % za 2021. godinu.)
I sada, Narodna stranka preti da postane značajni faktor. Njihov udeo glasova na izborima 2021. mogao bi iznositi između četiri i pet posto.
Argument za izbornu reformu
Sa šest stranaka sposobnih za osvajanje značajnog udela glasova, pritom je jedna od njih koncentrisana u drugoj po broju stanovnika kanadskoj pokrajini, šanse da bilo koja stranka dobije većinu postale su male.
Ljubitelji proporcionalne zastupljenosti mogli bi sada videti priliku da obnove svoje pozive za izbornu reformu. Oni bi mogli tvrditi da, ako će sadašnji sistem svejedno stvarati manjinske vlade, mogli bismo usvojiti i sistem koji je prirodnije sklon olakšavanju rada višestranačkih parlamenata.
Ali poraz za izborne reforme na referendumu 2018. u Britanskoj Kolumbiji ozbiljno je potkopao sposobnost ovih zagovornika da zahtevaju promene. I osim ako Konzervativna stranka, tradicionalno protivnik promena, odjednom pokaže interes za reforme, status quo će verovatno prevladati u doglednoj budućnosti.
U Kanadi ne postoji tradicija na saveznom nivou vlasti koalicionih vlada, gde dve ili više stranaka dele odgovornost upravljanja i zajedno sede u kabinetu. Današnje stranke možda nerado tako razmišljaju. Ali mora postojati neka sredina između te vrste relativno stabilnog, predvidivog upravljanja oštre, dugotrajne i nepotrebne igre, koja krasi manjinske parlamente.
Cena stalnog rata
Parlament nije zamišljen kao savršeno skladan. No, u poslednjoj deceniji to je postalo još jedan front u stalnoj kampanji koja obeležava modernu politiku. Period pitanja sada je tek nešto više od foruma za generisanje video isečaka koji se mogu deliti na društvenim medijima. Sveopšti partizanski rat nužno će skratiti životni vek bilo kojeg manjinskog parlamenta.
Poslednji parlament, onaj koji je raspušten u augustu kada je Trudo zatražio od generalnog guvernera nove izbore, nije morao biti raspušten do daljnjeg. No, proleće je bilo neugodno vreme u Parlamentu, s prepirkama i borbama oko istraga koje su vodili odbori Parlamenta. To je moglo imati veze sa osećajem da se bliže izbori, ali nije jasno koliko je parlament mogao izdržati.
Koliko god izbori bili neophodni ili nepotrebni, životni vek poslednjeg parlamenta nije bio dramatično kraći od života drugih nedavnih manjskih vlada. Između izbora 2019. i 2021. godine postojao je jaz od 700 dana. Između izbora 2004. i 2006. proteklo je samo 575 dana. Između izbora 2006. i 2008. bio je jaz od 996 dana, a zatim između glasova 2008. i 2011. 931 dan.
Dva od tih izbora pokrenula je opozicija, a dva je pokrenula vlada.
Promena pogleda na manjinske vlade
No, ako se sada smatra da su manjinski parlamenti verovatniji, možda će se sve strane, zajedno sa medijskim sektorom, morati odmaknuti od ideje da je samo pitanje vremena kada će se parlament ponovno raspasti.
Dugoročno gledano, verovatno nije normalno održavati izbore svake dve do tri godine. To bi moglo potrošiti strpljenje javnosti, a stalni preokret mogao bi potkopati i efikasnost upravljanja i veru Kanađana u sistem.
To bi moglo značiti pomicanje svačije početne tačke na pretpostavku da bi trebalo proći četiri godine između izbora, sa manjinskom vladom ili ne.
To bi moglo značiti lakše dogovore o tome kako će se zakonodavno poslovanje obavljati i kako. Stranke će možda morati biti bolje u međusobnim pregovorima.
To im možda nije prirodno. Ali alternativa bi mogla biti iscrpljujuća, za sve.
Poslednjih pet sedmica premijer Trudo je govorio, da postoje velike stvari koje treba uraditi, a opozicioni lideri da nema potrebe za izborima. Zbog toga su sve stranke sada dobro pozicionirane da sednu, da se zakopčaju i provere mogu li opet izbeći prevremene izbore, a da sledeći prevremeni izbori budu, samo ako je to apsolutno neophodno.
SERBIANNEWS/CANADA
