Blistavost Vankuvera ima i svoje naličje – kako “kontrola štete” pomaže narkomanima i beskućnicima ( VIDEO )

Vankuver sa ponosom svoj centar predstavlja svetu. Ono drugo lice, koje nije za prikazivanje, nalazi se koji kilometar dalje. U srcu samog centra, nalazi se Dauntaun istsajd, ili kraće DTES, koji je adresa većine gradskih beskućnika i kraj puta za mnoge zavisnike od narkotika. Zvaničan popis od prošle godine kaže da u Vankuveru živi malo više od 2.000 ljudi bez adrese. Nezvanično, ima ih oko 4.000.

Zašto baš Vankuver? I zašto Vankuver ovo sebi dozvoljava?

Hepi Kreter iz organizacija PHS kaže da je u to uključeno mnogo faktora.

“Jedan od njih su vremenske prilike. U ovom gradu je moguće preživeti na ulici tokom cele godine, ostatak Kanade je prilično hladan”, ističe Kreter.

Kao drugi razlog navodi napredan pristup problemima i pomoći beskućnicima i zavisnicima od narkotika koji, kako tvrdi, imaju stanovnici zapadne obale.

Napominje da je u Vankuveru jaka ulična zajednica zavisnika i osoba sa mentalnim bolestima i poremećajima.

Dve smrti dnevno od predoziranja

Od predoziranja narkoticima, pre koronavirusa, na ulicama Vankuvera svakoga dana umiralo je po dvoje ljudi. Izveštaji policije i hitne pomoći kažu, u ponedeljak i po pet.

Virus je ovde, usred pandemije, samo pojačao epidemiju smrti koja je počela još 2016. godine.

Zatvaranje granice sa Amerikom, u poslednjih devet meseci, značilo je prekid ilegalnog uvoza narkotika. Dileri stare zalihe razvlače do maksimuma, drogu mešaju sa bilo čim. Ono što je trenutno na ulicama, kažu lekari i policajci, otrovnije je nego ikada pre.

Igraju ruski rulet, govori se za one koji drogu uzimaju intravenozno. Taj ruski rulet počeo je 2016, kada se na tržištu pojavio fentanol – sintetička droga, vrlo jeftina, vrlo jaka, i vrlo smrtonosna.

Hepi Kreter napominje da zavisnost od narkotika pogađa širok spektar ljudi, iz različitih kultura, različitog porodičnog nasleđa i starosne dobi.

Možda emotivno najsuroviji prizor, koji se može videti na svakom koraku, jesu ljudi sa psihičkim smetnjama.

“Kontrola štete” posle zatvaranja jedine institucije

“Rivervju”, jedina institucija koja je decenijama smeštala i lečila osobe sa psihičkim smetnjama i bolestima zvanično je zatvorena 2012. godine. Još šezdesetih godina prošlog veka doneta je odluka da se broj pacijenata smanji.

Postoje brojna svedočenja lokalaca da su stanovnici “Rivervjua” organizovano dovoženi u centar i ostavljani na ulici. Ljudi koji nisu bili sposobni da brinu o sebi i nisu imali nikakav nadzor, bili su laka meta za ulične trgovce nesrećom na DTES.

“Ja sam lično znao ljude koji su živeli u ‘Riverjuu’, nesposobni da sami funkcionišu. Intelektualno su bili na razvojnom nivou deteta, nikada nisu koristili narkotike, a završili su kao zavisnici živeći na ulici”, kaže Hepi Kreter iz organizacije PHS.

“Smanjenje štete” izraz je koji horski ponavljaju i organizacije i država. I zaista, stanovnici Dauntaun istsajda imaju nebrojeno mnogo servisa za podršku.

Tu su javne kuhinje sa besplatnim obrocima, banke hrane sa besplatnim namirnicama, kratkoročna i dugoročna skloništa u kojima se može prenoćiti, okupati, dobiti odeća ili obuća.

Na DTES radi oko 50 servisa za hitnu medicinsku pomoć, gde se mogu dobiti lekovi i hitna nega.

“Nalokson” koji život znači

Brojni zaposleni u organizacijama, sami beskućnici ili obični građani volonteri nose sa sobom pakete “naloksona”. To je supstanca koja vraća u život iz narkomanske kome. Ne zna se koliko je ljudi i dalje živo zahvaljujući brzoj reakciji nekoga ko je kod sebe imao “nalokson”.

Smrt predoziranjem se do sada još nije desila ni u Istsajdu – specijalnom prostoru gde intravenski narkomani pod nadzorom medicinskog osoblja ubrizgavaju drogu. Otvoren je 2003. godine kao jedini legalni objekat u Severnoj Americi za konzumiranje droge.

Imaju i volontere na biciklima (spajks on bajks) koji se voze sporednim ulicama i sakupljaju upotrebljene špriceve i igle.

Dauntaun istsajd ima i poseban inovativni program za najteže zavisnike koji su već, neuspešno, pokušali da se izleče.

Klinika “Krostaun” je jedina te vrste u Severnoj Americi. Oni kojima je odobreno da koriste njihove usluge, trenutno oko 150 ljudi, ovde nemaju strah od “fentanola” i smrti.

Tri puta dnevno, dobijaju doze čistog medicinskog heroina. Poslednji pilot-program za smanjenje štete počeo je prošle godine.

Automat sa biometrijskim skenerima, gde određeni korisnici, za sada njih 20, nekoliko puta dnevno mogu dobiti svoju dozu “hidromorfina”, tablete za kontrolu bola, neku vrstu zamene za heroin.

Procene su da smanjenje štete državu košta oko milion dolara dnevno.

“Postoji dovoljno novca, ali nije raspoređen tako da podmiruje najosnovnije potrebe najosetljivijih ljudi u našem društvu. To je posledica političke i volje naroda. Postoji otpor prema ideji da se korisnici droga uključe u društvo, da se uključe ljudi sa kompleksnim mentalnim bolestima”, ukazuje Kreter.

Trajni smeštaj kao prioritet

Svi smatraju da je trajni smeštaj prioritet u rešavanju problema Dauntaun istsajda.

Smeštaja ima raznih, sigurnih kuća za hitne slučajeve, skloništa u kojima se može ostati nekoliko meseci ili smeštaja za tranziciju, za one koji su između sklanjanja sa ulice i normalnog života.

A tu su i takozvani samački hoteli – zgrade sa jeftinim sobama i jeftinom stanarinom.

Sam smeštaj ne znači mnogo, posebno kada ih u okviru nekoliko blokova ulica sa kojih upravo pokušavaju da se sklone, na svakom ćošku vreba staro društvo i navike. Taj geto je njihovo sigurno mesto.

Sve jeste veliki začarani krug – što je na ulicama više ljudi, potrebno je više servisa za pomoć, koji opet privlače upravo još više ljudi kojima je pomoć potrebna, jer su svi na jednom mestu.

Stiče se utisak da se pomenutih milion dolara više koristi za održavanje glave iznad vode, dok voda samo nadolazi, sa sve većim brojem narkomana i ljudi koji žive na ulicama.