Vranje – Sedam večeri sva sedišta u Pozorištu „Bora Stanković” u Vranju i ove godine bila su popunjena. Publika vaspitana, da se ni na jednoj predstavi nije čuo zvuk mobilnog telefona. Odjekivala je tišina, tek po koji smeh, više aplauza na otvorenoj sceni. Tapšali su dlanovi u višeminutnom trajanju za „Ućutkivanje Sokrata” Bojanu Dimitrijeviću, a posebne ovacije doživela je Bojana Milanović za naslovnu ulogu u predstavi „Pevanje i ćutanje Sofke Nikolić”.
– Ovo je jedan od najboljih izdanja festivala kojem se svake jeseni raduje publika u Vranju. Sve čestitke selektoru Miroslavu Radonjiću za izbor predstava i kontinuiranu priču koja nas je iz večeri u veče pratila kući o bez šanse da mirni prespavamo život koji smo videli u dva sata scenskog dešavanja, a koji nam se dešava godinama – kaže za „Politiku” Goran Mitić, novinar lokalnog OK radija.
Vranje, željno ozbiljnih kulturnih dešavanja mimo estrade, i njegova publika pozorište tretiraju kao epicentar u kome bar jednom godišnje imaju priliku „da vide i čuju ono što medijskim putem odavno doživljavaju kao prepariranje dostojanstva”, kako beležimo reči onih ljudi kojima je interakcija sa scenom, glumcima gostima iz drugih gradova i njima samima predstavljala terapiju za ublažavanje nemoći.
Predsednik žirija festivala Vasil Vasilev, reditelj i dramaturg iz Sofije, odbijao je da komentariše u skladu sa svojom funkcijom predstave koje je gledao, ali je uvek iskreno govorio da je „jako vredno to što publika sa toliko znatiželje ne odustaje od ovako zahtevnog i ozbiljno koncipiranog programa festivala”.
– Ovde postoji inspiracija, snaga i strpljenje da se sama publika u Vranju suoči sa onim što joj se nudi, i što nije nimalo jednostavan selektorov izbor. Festival je postavljen kao aktuelnost u turbulentnim vremenima. To se vidi u celom regionu, pa i na ovom festivalu – ostali su u novinarskoj beležnici utisci Vasileva.
Članica žirija Nataša Gvozdenović, pozorišna kritičarka iz Novog Sada, smerno je i tiho pratila sva pozorišna događanja na festivalu u skladu sa nemalim iskustvom. Primetno je vrednovala iz večeri u veče „dešavanje pozorišnog naroda” u sali u kojoj je u proseku bilo oko 300 gledalaca.
– Želim da ukažem da je reč o školovanoj publici koja zna šta je ono što gleda. Vranje je grad sa školovanom pozorišnom publikom i to je jako značajno. Odnos između viđenog i utiska je vrlo realan, kritički jasan i sasvim vredovan u skladu sa ponuđenim – rekla je za „Politiku” Gvozdenovićeva, koja je prvi put boravila u Vranju kao članica žirija.
Domaćini festivala, sa modernom scenskom logistikom, nisu ništa prepuštali slučaju, delujući u skladu sa manifestacijom koju nose. Za to nisu imali nikakve rizike s obzirom na to da rekonstruisana zgrada vranjskog teatra ima u odnosu i na mnoge druge teatre u regionu savršene uslove i za najzahtevnije scenske poduhvate. U ovom slučaju to su bile predstave „Nije život biciklo”, „Razbijeni krčag” banjalučkog pozorišta, kao i „Pevanje i ćutanje Sofke Nikolić”, pozorišta iz Bjeljine.
Pozorišni klub „Talija” u samom podnožju teatarskog bića zgrade vranjskog pozorišta bio je mesto uzvišene tolerancije, druženja, koja nije bila kurtoazna već sasvim spontana, ali i kritički konkretna. To se primetilo kada su u Vranju bili glumci iz Banjaluke, Bjeljine, ali i Skoplja, Beograda, kao i lokalni novinari koji su prilježno pratili sva dešavanja i o tome izveštavali iz dana u dan. Pozorište, glumci i novinari delili su zajedno sedam noći koje su teatarski odredile jedno vreme na jugu Srbije.
Dimić: Festival koji mora da čuva domaći teatar
– Ovo je teatarski „super kup”, jer kada pomenete Vranje u oktobru odmah se zna o čemu se radi. Mi smo epicentar kulturnog dešavanja u Srbiji, iako se to možda i ne primećuje dovoljno. Budžet festivala, koji traje sedam dana deluje u neku ruku destruktivno, jer ponižava produkcijski budžet lokalnog pozorišta, koje mora i treba da bude ojačano u svakom pogledu – navodi novinar Dejan Dimić.
Po njegovom mišljenju „Da bismo imali dobar festival, moramo imati i jak domaći ansambl i njegovu produkciju u kontinuitetu. – Mimo festivala vranjski ansambl treba da ima svoju uzlaznu liniju, kvalitetan repertoarski pomak. Pre dve godine festival je dobio međunarodnu reputaciju i elemente da bude pokretač i mehanizam razvoja pozorišta u ovom delu Srbije i regiona. U ovakvoj dimenziji država Srbija mora da podstakne veću podršku domaćem teatru, da sa svojim ansamblom bude još bolji i jači, a ne da živi sa skromnom produkcijom, od jedne ili tri premijere godišnje – sagledava Dejan Dimić za „Politiku“ ovogodišnje „Borine pozorišne dane”.
