Za samo pola sata u čamcu, kao na filmu, šibao nas je jak vetar, munje su sevale, kišna zavesa spustila se na more, a kad se sve istutnjalo pojavilo se čisto i čudesno plavo nebo – zato je Borakaj ostrvo snova
Za Filipince kažu da su hrišćanstvo dobili od Evropljana, pragmatičnost od Amerikanaca i spiritualnost od Azijata. U sve to, imali smo prilike da se uverimo tokom našeg boravka na ovom „rajskom arhipelagu”.
Kad smo stigli u Manilu, prestonicu Filipina, nismo ni izlazili sa aerodroma ovog 14-milionskog grada, već smo se odmah ukrcali u „Azijen spirit”, majušni avion sa 20 sedišta, tipa „daglas”, zaostao još iz vremena kada su Amerikanci preplavili ostrvo tokom Drugog svetskog rata. Vreme je bilo oblačno i sparno, skučen prostor ubrzo je postao zagušljiv, pa smo jedva dočekali da iz otvorene kabine zabruji zvuk motora. Istog časa, iz rupica sa svoda aviona pokuljala je para, koja nas je obavila. „Azijski duh” je zadrhtao, propeo se, i uz škripu jurnuo u beskrajno nebesko plavetnilo. Ispod nas, u tirkiznoj vodi Pacifika, kupalo se sunce. Vremena je bilo toliko da za posluženje dobijemo – bombonu!
Plaže sa belim peskom
Posle slatkog zalogaja slećemo na majušnu pistu ostrva Katiklan. Sa aerodroma „Kodofredo Ramos”, odlazimo do brodića i uz pomoć toplog vetra ubrzo stigosmo u Borakaj – jedno od filipinskih ostrva iz snova.
„Šešir, longi i papuče, pa krenite duž plaže!”, sa širokim osmehom i na odličnom engleskom jeziku savetovao nas je debeljuškasti čuvar plaže Filipinac Bili. I baš taj večito prisutni filipinski osmeh, za koji kažu da vredi više nego hiljadu reči, jedno je od osnovnih obeležja ovog naroda…
Sve je na Filipinima ljupko – deca, žene, ljudi, ptice, kuće, bašte, školjke, pirinač, polja… Miroljubivi i blagi, ljubazni i predusretljivi u stanju su ceo dan da presede na plaži i u senci neke palme posmatraju more ili prolaznike. Razgovor započinju sa „Po” ( jeste), a završavaju sa „bahala na!” („što ide to će doći!”), jednostavni i skromni, uživaju u običnim stvarima.
Suprotno od tamne mase mora, punim sjajem blješte tesno zbijeni restorani, kafei i barovi. Istaknuti „metarski” jelovnici nude specifičnu filipinsku hranu pretežno svežu ribu, kao i sve plodove mora. Specijaliteti kao labu-labu (ružičasta riba), turo-turo (biraj-biraj), jer sve što prstom pokažete priprema se i kuva specijalno za vas. Uz muziku koja na sve strane trešti i meša se sa večernjim vetrom koji pirka s mora, možete sesti i u neki kamajan – tradicionalni restoran gde nema escajga već se sve jede prstima!
Ako vam i to dosadi možete zakoračiti sa druge strane palmi, na plažu, sesti na ležaljke i uz odsjaj svetla na mokrom pesku, sa zadovoljstvom posmatrati lokalno stanovništvo. Svečano odevene borakajske porodice sa decom u organdinskim haljinicama izlaze u večernju šetnju. U mokrom pesku iza sebe ostavljaju stope i svoje male brige.
Piroga je ribarski čamac sa podupiračima na obe strane, one čine čamac stabilnim posebno za vreme olujnih vetrova. Jednog dana smo poželeli da se provozamo. Sa obaveznim pojasom za spasavanje uhvatili smo se za debele kanape i opkoračili uzanu gredu podupirača. Krenusmo da oplovimo zaliv. Iznad nas vedro nebo, ispred providno more, vetrić pirka i sva ta lepota učini da sedište bude manje tvrdo i neudobno, da uže ne žulja dlanove, da… Iznenada, na pučini se pojavi crn oblak. Kao njegova prethodnica, vetar uskovitla talase i naduva jedra. Čamac jurnu u susret munjama. Nazad! Moramo odmah nazad, dovikujem i piroga menja pravac i skreće ka kopnu. Kasno, oblak nizak i težak stvori se iznad nas. Spajajući more sa nebom – istog časa izruči sve što je imao. Sa obe ruke stežem nabubrelo uže i hrabro dočekujem munje sa praskom groma. Vetar, jak i neprijatan podiže talase i zaglušuje svaki zvuk… taj isti vetar umilostivi se i odjuri oblake, ubrzo se nađosmo iza kišne zavese. Zatim se pojavi i čisto i čudesno plavo nebo. Srce mi zaigra kad ugledah obalu i isto mesto sa kog pre pola sata isplovismo!
– Sreća – reče debeljuškasti Bili. „Prošle nedelje nas je pohodio tajfun koji je prevrnuo sve ribarske čamce i nekoliko lađi… zato što je blag dali su mu ime Item. Onim žestokim koji uništavaju sve oko sebe, pokose sela, izlome drveće i potope sve brodove na koje nalete, njima dajemo ženska imena, jer znate žene su jake!”
Ostrvo Borakaj je dugačko samo devet, a široko četiri kilometra. Ima prelepe plaže i džunglu u sredini. Ko začeprka pronaći će mnoštvo interesantnih stvari. Suprotno od obale prostire se naselje sa jednom asfaltnom ulicom i bezbroj sokaka. Na svakom koraku nalaze se dućani mešovite robe, stanica rikši, pijaca i buvljak. Krenuli smo još temeljnije da istražujemo i ušli u red zbijenijih kuća, sa uzanim puteljcima i niskim ogradama obavijenim rascvalim bugenvilijama i mirisnim cvetovima kamodža drveta. Gotovo iskonski mir i tišinu seoske periferije remetilo je povremeno kukurikanje petlića.
Borbe petlova
Nedeljom u podne ovde se održavaju borbe petlova.
„Prave, a ne program za turiste”, rekoše nam.
Uzanim puteljkom stigli smo do kuće na dnu. U sredini prostranog dvorišta nalazi se arena sa drvenom nadstrešnicom i klupama na tri nivoa. Podijum je uzdignut i ograđen niskim staklenim zidom. Mnoštvo sveta je u dvorištu – isključivo muškarci. Većina u naručju drži smeđeg, crvenkastog ili belog petlića sa malom glavom i raskošnom krestom. Zbijeni u grupicama vlasnici su ozbiljni i ne obraćajući pažnju na nas. Vreme odmiče, na zadnju stranu noge petlića-fajtera, tankim koncem vlasnici brižljivo pričvršćuju oštar nožić u obliku sablje.
Oglasi se metalni zvuk i masa ubrzo popuni sve klupe. Baš kao u ringu, u sredini arene pojavi se sudija; u jednoj ruci drži belog, a u drugoj smeđeg petlića. Istog časa posetioci skočiše na noge i iz stotinu grla razleže se žestoko nadvikivanje. Započelo je klađenje! Kad su se konačno umirili, sudija je spustio petliće na pod. Istog časa su nasrnuli jedan na drugog. Posle žestokog kovitlaca i mnoštva raznobojnog perja koje je letelo na sve strane, crveni borac završio je bez glave! Masa ponovo skoči i vazduh proključa od ljudskih glasova, znoja i prašine. U bezbroj podignutih ruku belasaju se novčanice. Omanji čovek metlom čisti arenu, započinje druga borba… pa peta, dvadeseta…
Rajska obala i piroge
Obala borakajska je rajska sa belim peskom, čistim morem i pirogama – ribarskim čamcima sa „skijama” sa strane. Oivičena je vitkim palmama, po danu je načičkana niskim tezgicama sa mnoštvom ogrlica, narukvica i ukrasa od školjki. Okačene na granama drveća, u lampionima jarkih boja i neobičnih oblika, gore sijalice mlečnim svetlom i čudesnim sjajem. Noću, ta ista obala postaje glavna promenada sa beskrajnim redom belosvetskih turista udešenih i napirlitanih za sve vrste provoda.
