Jeste to četvrtfinale grend slema, ali toliko smo već puta gledali Novaka Đokovića u sličnim situacijama da smo se već uljuljkali u njegovoj nadmoći i nekako nesvesno počeli da razmišljamo samo o završnim borbama. Uostalom, Tejlora Frica je dobio na svih osam dosadašnjih mečeva i to prilično uverljivo, a nije bilo realno da 196 centimetara visoki Amerikanac samo servisom parira najboljem na svetu.
Tako smo mislili i – grdno smo se prevarili. Fric je odigrao možda i najbolji meč života, odbijao da umre i kada se kapcima držao za ivicu ambisa, samo u prva dva seta spasao čak 15 brejk lopti Đokovića, ali je na kraju morao da prizna – Novak je ipak kralj tenisa. U četvrtfinalu Australijan opena mukom izvojevana pobeda desetostrukog osvajača melburnške krune od 7:6 (3), 4:6, 6:2, 6:3 posle tri sata i 45 minuta apsolutno isrcpljujuće borbe na 30 stepeni Celzijusa.
Možda se isprva činilo da je ishod već unapred poznat i da je samo pitanje vreman kada će Fric ostati bez snage u kolenima i prepustiti se tehnički superiornijem rivalu, ali Amerikanac se svojski potrudio da nas uveri da on nije samo svetionik koji šalje servise sa visine sa koje se oni ne brane. Ima u njemu zaista dobrog, elegantnog tenisa. Ima vala i karaktera, hrabrosti da se porva sa jačim ili boljim od sebe.
Odlagao je Fric kapitulaciju koliko je mogao, viteški se borio u prva dva seta. U prvom je spasio osam brejk lopti, istina potom prokockao i dve set lopte, da bi na kraju poklekao tek u taj brejku u kome ga je jedan promašen smeč izbacio iz ravnoteže.
Samo privremeno. Već u prvom gemu drugog seta prvi brejk pravi Fric, dok u Novakovoj igri polako počinje da se oseća frustracija zbog nemogućnosti da materijalizuje bolju igru. U uvodnom setu se patio sa prvim servisom, u drugom sa tim brejk šansama koje su u Fricu budile najbolje. Bilo je trenutaka kada je Đoković imao i po dva vezane brejk lopte, Amerikanac je tada po pravilu slao savršene servise, pogađao linije i na kraju – moramo da priznamo sasvim zasluženo – stigao do izjednačenja od 1:1.
Međutim, tenis na grend slemovima nije sprint, to je maraton, to je psihološki rat, sa protivnikom, pa i samim sobom. A, niko na tom bojnom polju nije jači od Đokovića. Kad je u drugom gemu trećeg seta Novak konačno oduzeo servis rivalu, počeo je da se hrani njegovim sumnjama, dok je strah od poraza počeo da Frica steže sve čvršće, dah je bio sve kraći, udarci sve nemirniji…
I vrlo brzo je na semaforu pisalo 6:2. Đoković je poveo sa 2:1.
Samo što se tada u njegovim očima rasplamsao onaj ubilački instinkt. Onaj koji govori da što možeš odmah ne treba da ostavljaš za poslednji set. Posebno kada se to odnosi na priliku da se uguši neočekivano snažan bunt u srcu protivnika. Nije više bilo pristojnog „bravo“ kada bi Fric osvojio težak poen, to je ostavljeno u prvom setu. U četvrtom je bilo vriske na sebe, zbog svakle propuštene šanse da se rivalu zada smrtonosni udarac.
Previše je dugo Fric preživljavao u današnjem okršaju i nije želeo Đoković da mu dozvoli da se preko njega upiše u besmrtne. U šestom gemu konačno je ugledao priliku i ustremio se na plen. Na drugi brejk loptu i vođstvo od 4:2. Pa i kada je Fric ekspresno uzvratio, Đoković je osetio da je to samo poslednji trzaj, da u Fricu nema više životne energije. Opet ga je “brejknuo” i na kraju slavio sa 6:3 za plasman u polufinale Australijan Opena, turnira na kome je poslednji meč izgubio još 2018. godine.
Imaće to na umu i pobednik meča Janika Sinera i Andreja Rubljova, četvtog i petog nosioca u Melburnu, jer upravo će taj megdan dati sledećeg protivnika Đokoviću. Siner izgleda zaista odlično i u dosadašnjem toku turnira nije izgubio još nijedan set, ali…
… u Melburnu traje Novakova strahovlada.