Nedavno se svetom proširila vest da su južnokorejski naučnici otkrili materijal koji će radikalno promeniti svet. Sada je gotovo jasno da to nije slučaj, sa čime se slažu i naši naučnici.
Krajem jula i početkom avgusta, vest o dva članka objavljena na veb portalu arKsiv.org, u kojima se govori o jednom od najvećih tehnoloških otkrića u ljudskoj istoriji, proširila se internetom velikom brzinom. Južnokorejski naučnici su u članku objavili da materijal, nazvan LK-99, omogućava superprovodljivost na sobnim temperaturama i pritisku – prenos električne energije bez otpora ili gubitka.
Šta je superprovodljivost i zašto je važna?
Superprovodljivost je pojava u kojoj električni otpor potpuno nestaje u supstanci. Fenomen je otkriven početkom 20. veka, kada su se naučnici takmičili ko će postići što niže temperature. Godine 1911. grupa naučnika iz Holandije otkrila je da na veoma niskim temperaturama električni otpor naglo opada i skoro nestaje. Fenomen je nazvan „superprovodljivost“, a temperatura na kojoj se javlja „temperatura skoka“. Vođa grupe Heike Kamerlingh Onnes je dve godine kasnije dobio Nobelovu nagradu za ovo otkriće.
Kasnije su naučnici takođe uspeli da objasne fenomen onim što se dešava na kvantnom (subatomskom) nivou.
Pored osnovnih naučnih pitanja (zašto se takav kvantno-mehanički fenomen javlja u određenoj supstanci), superprovodljivost je i tehnološki veoma zanimljiva“, objasnili su nam u Institutu „Jožef Stefan“. „Omogućava, na primer, efikasniji prenos i korišćenje električne energije, a samim tim i jače magnete, nove, brže računare i slično.
Superprovodljivost je otkrivena u mnogim supstancama, posebno u metalima kao što su kalaj i aluminijum i u metalnim legurama, ali i u posebno obrađenim poluprovodnicima i keramičkim jedinjenjima.
Problem sa superprovodljivošću je što je trenutno moguća samo na veoma niskim temperaturama, trenutno oko -100 stepeni Celzijusa (168 K). Kada bismo mogli da pronađemo ili proizvedemo materijal koji provodi električnu energiju bez gubitaka na sobnoj temperaturi, to bi značilo izvanredno tehnološko otkriće. Zbog toga se materijal koji bi omogućio superprovodljivost na sobnoj temperaturi popularno naziva i „svetim gralom“ fizičara.
Južnokorejska najava izazvala je uzbuđenje čak i među nestručnjacima, koji su odmah počeli da izveštavaju da će LK-99 omogućiti revoluciju: moćniji, kvantni kompjuteri, moćnija medicinska tehnologija, jeftinija struja, plutajući vozovi, ukratko, nova era čovečanstvo – i naravno Nobelova nagrada za pronalazače „čudotvornog materijala”.
Sa druge strane, saopštenje je izazvalo i dosta nedoumica, uglavnom u naučnoj zajednici, koje su se produbile kada su i druge istraživačke grupe pokušale da ponove eksperiment, ali su gotovo bez izuzetka izvestile da nisu uspele da ponove južnokorejski neuspeh i da su LK-99 nije obećani „sveti gral“ fizičara.
IJS: Superprovodljivost na sobnoj temperaturi nije nemoguća
O svemu što se dešavalo Kamilo Lorenci je pitao stručnjake na Institutu Jožef Stefan, gde se dosta grupa bavi superprovodljivošću.
Da li je barem teoretski moguće postići superprovodljivost na sobnoj temperaturi? Koliko smo blizu postizanju ovoga?
Za sada, superprovodljivost na oko minus 100 stepeni (168K) ostaje pouzdana, odnosno nezavisno potvrđena, u kupratima, niz jedinjenja koje su izmislili Kaleks Muler iz IBM-a i Univerziteta u Cirihu, dugogodišnji saradnik i koautor, i do smrti u 96. godini, počasni član Instituta Jožef Stefan i dopisni član SAZU. Ovaj rezultat je poznat od prošlog veka. Poslednjih godina bilo je mnogo istraživanja o materijalima na izuzetno visokim pritiscima, a neke grupe su zapravo izvestile da određeni materijali na ekstremnim pritiscima postaju superprovodni čak i na sobnoj temperaturi. Međutim, ovi pritisci su toliko izuzetno visoki da je ponovljivost rezultata u različitim laboratorijama veoma teška, a u isto vreme takvi ekstremni pritisci onemogućavaju praktičnu upotrebu ovakvih supstanci. Novi superprovodnici stoga nisu nedokazani, ali ni previše korisni. Što ne znači da je superprovodljivost na sobnoj temperaturi nemoguće postići.
„Da, pojavljuju se s vremena na vreme vesti da je otkriven materijal koji ima superprovodna svojstva na visokim temperaturama“, rekao je Jožef Stefan.
Na pitanje da li je objavljivanje korejskih istraživača prerano izašlo u javnost Stefan je objasnio:
„Dosta grupa radi sa superprovodnicima u IJS-u, od teorije do proizvodnje superprovodnih kubita za kvantne računare i sinteze novih superprovodnika. Međutim, interesovanje za LK-99 u IJS-u je vrlo brzo opalo kada se ispostavilo da je verovatno u pitanju amaterska greška korejskih naučnika. Podsetimo, u stvarnosti članak nije čak ni objavljen u recenziranom časopisu, već samo na arkiv-u. To znači da odgovornost snose isključivo autori, jer sadržaj nije prošao kroz sito nezavisnih istraživača“, rekao je on.
Na konstataciju novinara da „provera eksperimentalnih rezultata je jedan od najvažnijih principa u nauci“ ali i pitanja „kako verifikacija eksperimenata uopšte funkcioniše u naučnom svetu? Konkretno: eksperiment sa navodnom levitacijom LK-99, koji je trebalo da dokaže postojanje superprovodljivosti, pokušalo je nekoliko laboratorija. Da li neko bira ove laboratorije, ili je to „ad hok” verifikacija, u smislu „IJS je odlučio da proveri tvrdnje korejskih naučnika”, naučnik je rekao.
„Ne, verifikacija eksperimenata nije regulisana, već je prepuštena naučnoj radoznalosti pojedinih grupa. Pojedinačne grupe stoga odlučuju da li je vredno ponavljanja određenih eksperimenata i da li na tim eksperimentima mogu graditi i svoje ideje“.
Isto tako na pitanje i „da li je i nauka danas žrtva „pritiska“ koji stvaraju pre svega društveni mediji – senzacionalizam, lažna savest, prevelika očekivanja“, Stefan je odgovorio?
„Za neke pogrešne interpretacije rezultata može biti više razloga, od nepoznavanja svih činjenica, grešaka koje se javljaju pri radu u laboratorijama, ali i zbog pritisaka u karijeri. Sistem nauke sa recenzijom publikacija/rezultata uređen je tako da se većina ovih grešaka otkrije pre ili kasnije. Naravno, i kakica može s vremena na vreme da se ‘provuče’“.
