Svirati kao Pejdž, udarati kao Bonam, vrištati kao Plant: Film o Cepelinima i zlatnim godinama rokenrola

Džon Bonam, Džimi Pejdž, Džon Pol Džons i Robert Plant, decembra 1969.

Moje bavljenje rok žurnalizmom ima samo jedan moto. To je stih iz pesme Dejvida Krozbija „Almost Cut My Hair“ koji glasi „Osećam da to nekom dugujem“ („I feel like I owe it to someone“).

Zapravo, dugujem jedino samom sebi. Kao uplašeni, zbunjeni, usamljeni tinejdžer sa debelim naočarima – takve su u to pionirsko rok vreme na ovim prostorima, sa dosta zlobe, zvali „Ćora“ – u rok muzici sam pronašao utočište i sklonište. U tom okruženju mogao sam slobodno da sanjam svoje filmske snove. Celuloid i vinil su se stopili u jednu leguru od koje sam napravio rokenrol srce koje, i posle svih ovih godina, pulsira.

Dokumentarni film reditelja Bernarda Makmahona i scenaristkinje Alison Makgurti „Becoming Led Zeppelin“ koji se ovih dana prikazuje u svetskim bioskopima – pa i u beogradskim, jer „Beograd je svet“ – podsetio me je na to vreme.

Trejler za film

„Tačkice“

Ne postoji doba u kojem Led Zeppelin nisu bili slavni. Tako je od njihovog prvog albuma koji se, kako beleže pedantni hroničari, pojavio 13. januara 1969. godine. Tako je i danas kada je spomenuti film na repertoaru bioskopa širom planete. Film se bavi početkom karijere Cepelina. Do njihovog drugog albuma – legendarnog „Led Zeppelin II“. Prvi, uvodni deo posvećen je ratnim i poratnim godinama u Engleskoj. Misli se na Drugi svetski rat. To je ambijent u kojem su članovi benda – Džimi Pejdž, Robert Plant, Džon Bonam i Džon Pol Džons – odrasli.

U tom delu postoji jedna scena koja govori o sličnim iskustvima pripadnika poratnih generacija bez obzira na zemlju u kojoj su živeli. Basista Džon Pol Džons se seća kako su mu roditelji na „tačkice“ dobijali sledovanja hrane – jaja, mleko, hleb. Istu priču je moja majka meni pričala.

Odrasli smo na „tačkicama“. Tu je veza uspostavljena. Kasnije su je bluz i rokenrol učvrstili.

“Good Times Bad Times” u tizeru za film “Becoming Led Zeppelin”

Maturant i brucoš

Prvi i drugi album Cepelina neraskidivo su povezani sa važnim, da ne kažem najvažnijim događajima u mom dotadašnjem bivstvovanju. Uz prvi album Cepelina sam maturirao, a uz drugi, koji je izašao u oktobru 1969. godine, započeo sam svoje brucoške dane kao student psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Pesme „Babe I’m Gonna Leave You“ i „Dazed And Confused“ sa prvog albuma, odnosno „What Is And What Should Never Be“ i „Whole Lotta Love“ sa drugog – kao i sve ostale sa tih ploča – nisu samo saundtrek za to vreme. One su, u mom slučaju, i agensi koji su ključno uticali na strukturaciju raznoraznih personalnih instanci.

Bilo je pevača snažne ekspresije i pre Roberta Planta. Recimo Otis Reding ili Vilson Piket, Dženis Džoplin ako hoćete. Ali Plantova interpretacija pesma „Babe I’m Goona Leave You“ na prvom albumu Cepelina je bila zemljotresna. To je ona vrsta zemljotresa posle koje iz okeana izranja novo kopno. Niko nije bio tamo gde su nas Cepelini ovom pesmom odveli. Bio je to novi kontinent obeležen snažnim emocijama koje su se smenjivale u nedokučivom ritmu.

Led Zeppelin – Since I’ve Been Loving You

Drugi album Cepelina je učinio rok muziku većom od života. Svojevremeno sam napisao: „’Led Zeppelin II’ je kao biblijsko Otkrovenje u izvođenju električnog bugi kvarteta, kao sonični holokaust koji je kombinovao animalnu energiju ranih ‘Sun’ i ‘Chess’ ploča sa futurističkim krikom najnovije tehnologije.“

Numera „Whole Lotta Love“ je bila i ostala najveći gejzir rokerske energije. Njen središnji tripozoidno-psihodelični deo je putokaz ka onostranim predelima u koje se moglo stići bez „hemijske štake“. Muzika je bila dovoljna.

Dvosmisleni stih iz te pesme: „I’m gonna give ya every inch of my love“ u skladu je sa oslobođenim seksom koji obeležio to doba. Adolescentna potera za telesnom ljubavlju po iznajmljenim studentskim sobama, derutnim haustorima, parkovima i zadnjim bioskopskim redovima jedino se mogla porediti sa ubitačnim Pejdžovim rifom iz te pesme.

Led Zeppelin – Whole Lotta Love

Pesma „Whole Lotta Love“ dovodi do, po mom mišljenju, glavnog kvaliteta filma „Becoming Led Zeppelin“. U ovom filmu nema tračeva, prljavštine, satanizma, plagijata, „jebenog Alister Kroulija“, alkohola, droge. Sve je to ostalo izvan ove priče. Ovde se priča o muzici i četvorici mladih ljudi koje je ona povezala, o njihovom bendu i uspehu koji su postigli.

Pesma „Whole Lotta Love“, na primer, je bila predmet sudskog spora. Mnogi su u njoj prepoznali muzičke motive iz pesme Vilija Diksona „You Need Love“ koju je pevao legendarni bluzer Madi Voters.

Vili Dikson je 1985. godine pokrenuo sudski postupak oko autorstva pesme. Dobio je proces. Cepelini su mu isplatili nepoznatu sumu novca kao odštetu. Neki kažu oko milion dolara. U kasnijim izdanjima albuma Led Zeppelin II dodato je i ime Vilija Diksona kao koautora pesme „Whole Lotta Love“.

Led Zeppelin – Immigrant Song

Katedrale umesto kaljača

Tih i takvih priča nema u ovom filmu. Preovlađuju „anglosaksonski maniri“ o kojima je pisao Angas Vilson. Pejdž, Plant i Džons, i Bonam sa one strane groba, kao decentnni engleski džentlmeni koji su ostarili kao katedrale a ne kao kaljače, sede u svojim distingviranim foteljama i pripovedaju o nastanku grupe Led Zeppelin. Rade to sa smirenošću i samouverenošću naboba koji su svoja bogatstva stekli na indijskom potkontinentu.

Izostavljanje spomenutih „prljavština“, koje se obično stavljaju u prvi plan kad se piše i govori o roku, učinilo je da muzika postane glavna tema. I tu su stvari jasne.

Led Zeppelin – Kashmir

Led Zeppelin su bili bluz bend. Hipertrofirali su taj muzički idiom. Učinili ga većim od života, pretvorili ga u soničnu katedralu, u nadnaravnu tvorevinu. Kad slušate kako Cepelini sviraju bluz kao da plovite nekim okeanom ka dalekim obalama o kojima ništa ne znate ali vas nagoveštena egzotika neodoljivo privlači.

Okosnicu priče čini transformacija benda The Yardbirds preko New Yardbirds u Led Zeppelin. Tu priču ljubitelji rok muzike znaju napamet. Ovde je ilustrovana sa nekoliko odličnih snimaka koji pokazuju o kako moćnoj skupini se tu radilo.

U filmu se vidi kako The Yardbirds 1966. godine uživo izvode svoj hit „Over, Under, Sideways, Down“. Stihovi iz te pesme „When I was young people spoking of immorality/All the things they said were wrong are what I wanna be“ – otkrivaju najbolje skrivanu tajnu svih ljubitelja rok muzike.

The Yardbirds – Over Under Sideways Down

O značaju The Yardbirdsa u rok istoriji najbolje govori jedna fotografija. Na njoj je prikazan bubanj Meg Vajt iz benda White Stripes. Preko njega je ispisan logo The Yardbirdsa. Tom slikom definisana je najzanimljivija transverzala kroz rok muziku. Njome su defilovali muzičari koji su iskonsku tugu bluza pretvarali u slavodobitni rokerski marš.

Kasnije se vidi novootkriveni snimak na kome New Yardbirds, u klasičnoj Cepelin postavi, izvode u nekoj fiskulturnoj sali u Danskoj pesmu „How Many More Times“. To je, možda, i vrhunski muzički trenutak ovog filma. Ova pesma je našla svoje mesto na prvom albumu Cepelina. To je jedna od numera na kojima je Džimi Pejdž svirao gitaru gudalom.

Led Zeppelin – How Many More Times (Danmarks Radio 1969)

Posle toga dolaze klasične pesme Cepelina. Mistična „Dazed And Confused“, vulkanska „Communication Breakdown“ i pravoverna „Living Loving Maid (She’s Just A Woman)“ dominiraju.

Vera i nada

„Becoming Led Zeppelin“ je generacijski film. Jednom pokoljenju znači više nego svim drugima. Podseća ih na vreme kad su okolnosti nalagale da potraže novi načini življenja, međusobnog ophođenja i svakodnevnog funkcionisanja. Vera je bila jaka, a nada velika.

Dilema o kojoj u filmu govori Robert Plant i način na koji je on razrešio dobra je ilustracija. „Biti ovlašćeni knjigovođa ili rok pevač“ – to je bio izbor pred koji roditelji stavila najpoznatijeg navijača Vulverhemptona. Planti, kako su ga zvali, sin Engleza i rumunske Ciganke, odabrao je ovo drugo. I evo ga i danas kako sa lavovskom grivom luta svetom i peva svoju pesmu.

Led Zeppelin – Ramble On (2007)

Onako kako je davno nagovestio u pesmi „Ramble On“:

Ramble on
And now’s the time, the time is now
To sing my song
I’m going ’round the world.

Tribina „Zlatne godine“, koja se održava u beogradskom Domu omladine, jubilarnu 45. sesiju posvetila je albumima „Led Zeppelin“ i „Led Zeppelin II“. Posle filma „Becoming Led Zeppelin“ čini se da to nije bila greška. Ova dva albuma su, zaista, zvuk „zlatnih godina“ rok muzike. Tresu, lupaju, udaraju, vrište, plaču, i posle svih ovih godina. Sa istom snagom i samouverenošću.