Svi scenariji rasta cene nafte nakon napada na Iran: Velike američke zalihe neće pomoći tržištu

Bezbednosna premija na naftu često zbunjuje tržišta i analitičare. U suštini, reč je o „kolektivnom procenjivanju“ (kako bi mlađi rekli) verovatnoće geopolitičkih rizika: koliko su određeni događaji verovatni i kakav bi uticaj imali. Ali, naravno, rizik nije binaran – rat ili nema rata – već predstavlja niz Bajesovih verovatnoća: ako SAD napadnu iranske raketne položaje, da li će Iran napasti brodove koji prevoze naftu u Persijskom zalivu?

Istorijsko iskustvo pokazuje da, uprkos decenijama zabrinutosti, Iranci nikada nisu zatvorili Ormuski moreuz niti su činili više od minimalnih pokušaja, poput postavljanja mina. Takođe nisu napali saudijska naftna polja osim jednom, i to uz ograničenu štetu. To ne znači da to ne bi pokušali ili da ovog puta ne bi uspeli, ali strahove treba ublažiti iskustvom. S druge strane, brojni događaji mogli bi da izazovu skok ili pad cena, uglavnom na kratak period.

Važno je na početku naglasiti da se cene retko naglo pomeraju, već postepeno, jer trgovci pokušavaju da procene razvoj događaja.

Ograničeni vojni udar – jednom i gotovo

Ovo bi bilo slično prošlogodišnjim napadima, na iranska nuklearna i balistička postrojenja. U ovom scenariju, administracija Donalda Trampa bi proglasila ograničene ciljeve i ne bi nameravala dugotrajnu operaciju. Iranski protivnapadi bili bi ograničeni na rakete i dronove, naročito protiv američkih vojnih baza u regionu, ali i protiv Izraela. Pod pretpostavkom minimalne štete, usledile bi oštre reči i pretnje, ali bez daljih vojnih akcija, slično kao prošle godine. Uticaj na tržište nafte bio bi brz skok cena, ali bez naznaka napada na brodove ili naftnu infrastrukturu, cene bi se brzo vratile na nivo pre napada.

Više udara

U ovom slučaju, SAD bi nastavile napade kako bi održale pritisak na iranski režim da popusti makar po nekim američkim zahtevima. Čak i bez direktnih napada na brodove ili naftnu infrastrukturu, dokle god napadi na Iran traju, cene nafte bi ostale povišene zbog straha da bi Iran mogao da napadne brodove ili infrastrukturu, bilo koordinisano ili povremenim pojedinačnim napadima. Malo je verovatno da bi SAD sprovodile operacije nedeljama ili mesecima, ali dokle god traju, bezbednosna premija bi opstajala.

Šire borbe

Ako bi dve vojske ušle u kontinuirani sukob, sa širokim američkim bombardovanjem i iranskim „roj“ napadima na američke ratne brodove, tankeri bi mogli da izbegavaju to područje neko vreme. Iranci verovatno ne bi mogli da vode intenzivne borbe duži period, ali bi smanjen transport nafte značajno podigao cene, možda na nekoliko nedelja.

Građanski rat

Široko rasprostranjeno unutrašnje nasilje u Iranu moglo bi da eskalira i potraje, kao 1978/79. Izvoz nafte bi verovatno prestao, a ako bi nemiri bili dugotrajni, oporavak proizvodnje mogao bi da potraje mesecima ili godinama, čak i ako bi vlast bila srušena. To bi podiglo cene, a efekat bi slabio tek kada bi druge zalihe nadoknadile izgubljenu iransku naftu, što bi pre svega zavisilo od politike drugih zemalja OPEK-a.

Što su vojne operacije duže i šire, to će cene nafte više rasti, iako bi se tržišta mogla brzo stabilizovati po okončanju borbi. Građanski rat bi mogao imati sličan efekat na iransku proizvodnju nafte kao 1979. godine. Tada je bilo potrebno deceniju da se dostigne 60% pre-revolucionarnog nivoa. Međutim, znatno manja uloga Irana u globalnoj proizvodnji danas znači da bi to pre postavilo donju granicu cenama nego što bi ih vinulo u nebesa.

Majkl Linč, saradnik Forbes

SAD ima zalihe za 20 dana

Na papiru, cene nafte bi trebalo da padaju.

Američka Uprava za energetske informacije (EIA) objavila je rast zaliha sirove nafte u SAD od 16 miliona barela. To je ajveći nedeljni skok u poslednje tri godine i znatno iznad očekivanja. Na tržištu koje se vodi isključivo fundamentalnim pokazateljima, cene nafte bi obično pale nakon takvog iznenađenja.

Umesto toga, Brent se drži iznad 70 dolara.

To govori da tržište uračunava rizik, a ne samo količine barela.

Faktor Ormuskog moreuza

Snimak Ormuskog moreuza sa satelita; Foto: REUTERS/Stringer

Oko jedne petine svetskih naftnih derivata prolazi kroz Ormuski moreuz. Same plovne rute široke su svega oko tri kilometra u oba smera. Za većinu izvoza iz Persijskog zaliva ne postoji realna alternativna ruta.

Kada rastu tenzije između Irana i Sjedinjenih Država – ili između Irana i regionalnih aktera – tržište počinje da uračunava mogućnost poremećaja. Pretnja ne mora da bude potpuno zatvaranje. Čak i privremeno ometanje, zaplena tankera, raketne pretnje, postavljanje mina ili ograničenja osiguranja mogu da suze tokove snabdevanja i podignu cene prevoza.

Tržište nafte ne čeka da dođe do stvarnog gubitka ponude. Ono uračunava verovatnoću poremećaja. Upravo ta rastuća verovatnoća održava cene na povišenom nivou.

Iranska izvozna računica

Procenjuje se da Iran izvozi oko 1,3 do 1,5 miliona barela dnevno. Veliki deo odlazi u Kinu preko različitih posrednika. Uklonite te barele i globalna ravnoteža se brzo zateže.

Postoje i znaci da je Iran ubrzao utovare sa ostrva Harg, svoje glavne izvozne luke. Da li to odražava uobičajenu dinamiku prodaje ili predostrožnost, signal tržištima je isti: geopolitički stres je povišen.

Na tržištu koje se već umereno zateže, potencijalni gubitak ili čak privremeni prekid isporuka od više od milion barela dnevno ima značaj.

Zašto rast zaliha nije dovoljan

Da, američke zalihe su naglo porasle. Ali jedan nedeljni podatak ne može da poništi geopolitički rizik.

Tržišta razlikuju strukturnu prekomernu ponudu od privremenih oscilacija zaliha. Aktuelni rast može biti posledica remonta rafinerija, vremenskih poremećaja ili dinamike uvoza. Geopolitički rizik je, međutim, usmeren ka budućnosti.

Trgovci zapravo poručuju da zalihe mogu rasti, ali ako Ormuski moreuz postane nestabilan, zalihe će biti daleko manje važne.

Ta premija rizika se široko procenjuje na između sedam i 12 dolara po barelu, ugrađenih u trenutnu cenu Brenta. Kada bi se ta premija uklonila, sirova nafta bi se verovatno trgovala u donjem rasponu od 60 dolara.

Ali dokle god tenzije traju, ta premija ostaje.

REUTERS/Dado Ruvic/Illustration

Kontekst Strateških rezervi nafte

Američke Strateške rezerve nafte (SPR) trenutno raspolažu sa oko 415 miliona barela sirove nafte. To zvuči mnogo, ali i potrošnja SAD je ogromna.

Sjedinjene Države troše oko 20 miliona barela nafte dnevno. Na toj osnovi, SPR predstavlja nešto više od 20 dana ukupne američke potražnje za naftom.

Međutim, taj podatak zahteva kontekst. SPR se ne može isprazniti trenutno i nije osmišljen da zameni ukupnu potrošnju. Maksimalni održivi kapacitet povlačenja iznosi oko 4-4,5 miliona barela dnevno u idealnim uslovima. To znači da bi u slučaju ozbiljnog poremećaja mogao samo privremeno da nadoknadi deo globalnih gubitaka u snabdevanju. Ipak, mogao bi značajno da popravi situaciju kada je reč o američkom uvozu sirove nafte.

Rezerva se najbolje može razumeti kao amortizer šoka. Ona može ublažiti kratkoročne poremećaje, smiriti paniku i kupiti vreme tržištima da se prilagode. Ne može neutralisati dugotrajnu geopolitičku krizu u Persijskom zalivu.

Tržišta to znaju. Zato postojanje 415 miliona barela u skladištima ne uklanja ugrađenu premiju rizika u cenama nafte. Ono samo ublažava ekstreme.

Drugim rečima, SPR smanjuje volatilnost. Ne uklanja geopolitički rizik.

Šira slika

Svedočimo klasično podeljenom tržištu.

S jedne strane, američka proizvodnja ostaje blizu rekordnih nivoa, a zalihe rastu. S druge, najvažnija svetska naftna uska grla povezana su sa rastućim tenzijama koje uključuju velikog regionalnog proizvođača.

Nafta ne ignoriše negativne podatke. Ona ih diskontuje u odnosu na potencijalno veći rizik.

Dokle god gotovo 20% globalne ponude nafte prolazi kroz uzak morski prolaz pored sve nestabilnijeg žarišta, cene će odražavati taj rizik.

To je prava priča iza činjenice da se nafta drži iznad 70 dolara.

Robert Rejpijer, saradnik Forbes

Napomena: Oba teksta objavljena su u danima pre napada SAD i Izraela na Iran