Sve manje usvojene dece u Srbiji – šta koči postupak i da li je struka popustila pod pritiskom javnosti

Stručnjak za socijalno pravo Dragan Vulević kaže da postoji drastičan pad usvojenja u poslednjih pet godina.

“Do 2018. godine prosečno je usvojeno oko 120 dece i negde oko 15 do 20 dece išlo je na takozvano inostrano usvojenje gde se uglavnom usvajaju deca sa ozbiljnim zdravstvenim i razvojnim problemima”, navodi Vulević.

Sada, kako kaže, realizuju se svega jedno ili dva inostrana usvojenja godišnje, a u zemlji između 50 i 60.

Razgovor Milje Gogić i Dragana Vulevića

Na usvajanje čeka 150 mališana

“To jeste zabrinjavajuće i treba istražiti koji su razlozi”, napominje Vulević.

Skoro 800 parova se prijavilo za usvajanje – šta koči postupak

Prema najnovijim podacima iz Ministarstva za brigu o porodici, skoro 800 parova prijavilo se za usvajanje. Sa druge strane, od 320 mališana samo 150 je u uzrastu kada može da bude usvojeno. Mnogo je više potencijalnih roditelja, ali ipak ne nađu sva deca novi dom.

Vulević dodaje i da je među njima 49 odsto dece sa ozbiljnim zdravstvenim ili razvojnim problemima ili genetskim opterećenjima koji na neki način, kako kaže, koče usvojitelje da se prihvate postupka usvojanja.

“Oni u okviru pripreme i utvrđivanja opšte podobnosti prolaze određenu obuku, kako je ja zovem školu za buduće usvojitelje, nakon koje se izjašnjavaju o poželjnim karakteristikama deteta koje žele da usvoje – to su uglavnom karakteristike da je dete niskog kalendarskog uzrasta, da je zdravo i da nema određenih genetskih opterećenja i u nekom određenom broju da nije romske populacije”, objašnjava Vulević.

Ukazuje da je dece koja ispunjavaju sve te kriterijume u registru malo.

U sudskim postupcima postoje projektovanja ili identifikacije sa slučajem

U tome i vidi jedan od razloga zašto je tako malo usvojene dece – zbog iskazivanja poželjnih karakteristika koje dete treba da ima, a drugi razlog je broj dece kojima je utvrđena opšta podobnost, ali imaju karakteristike koje nisu kompatibilne sa željama potencijalnih usvojitelja.

“Ali postoji još nešto – postupak utvrđivanja opšte podobnosti ne zavisi samo od Centra za socijalni rad, nego i od sudskih postupaka. Sudski postupci i znanje sudija u oblasti porodično pravne zaštite i utvrđivanju opšte podobnosti deteta za usvojenje su nikakvi ili minorni”, ističe Vulević.

Dodaje da oni nemaju dobru pripremu i dovoljno znanja o porodično pravnoj zaštiti.

“Na primer, tu postoje razna projektovanja ili identifikacije sa slučajem. Ja sam saznao neke stavove sudija – ja sam sada u drugom stanju, nisam spremna da nekoga lišim roditeljskog prava ili ja sam pred penzijom, neću da me sutra neko napada na pijaci. A tu se onda povezujemo i sa onim da je struka ustuknula pred opštom javnosti čemu su doprineli i mediji”, poručuje Vulević.

Zašto se stručnjaci povlače

Kada se dete izuzme iz ugrožavajuće porodične sredine, od nekompetentnih roditelja onda se to prikaže u medijima kao zloupotreba ovlašćenja od strane stručnjaka, kaže Vulević.

“U tom slučaju se stručnjaci povlače, neće da se zameraju javnosti. To ja zameram, a mogu da zamerim i mom matičnom ministarstvu, u kojem sam nekada radio, slaba je komunikacija sa javnošću”, dodaje Vulević.

Ističe i da mediji kada izveštavaju o nekom slučaju, oni govore u trenutku, Centar za socijalni rad popusti pod pritiskom, ali onda se mediji ne zainteresuju šta je bilo sa tom decom kada su vraćena u tu porodicu od koje su ugroženi.

“Ja znam nekoliko slučajeva gde su deca vraćena, ali su posle opet došli u sistem socijalne zaštite”, kaže Vulević.

Ističe da struka treba da se bori za najbolji interes deteta, a ne da se povlači pod pritiskom javnosti.

“Šta je usvojenje? Usvojenje je celoživotni aranžman za dete u kojem se stvaraju neraskidive veze između roditelja i deteta. Ne govori se tu o usvojitelju i usvojeniku, nego o roditelju i detetu. A hraniteljstvo je privremeni boravak. Šta ćemo sa detetom kada napusti hraniteljsku porodicu ili instituciju socijalne zaštite, a ovako ima uređen celoživotni aranžman”, zaključuje Vulević.