Dugo planiranom ukrajinskom letnjom ofanzivom iz 2023. rukovodili su generali iz Pentagona. Kontranapad kijevske hunte, uz neke male i sporadične uspehe, slomio se pred “linijom Surovikina”
SAD i NATO nisu samo naoružavale Ukrajinu, već su i planirali vojne operacije, davali koordinate za ciljeve koji treba da budu uništeni, od ofanzive u Harkovu 2022, preko napada na Krimski most, do napada na Kursku oblast .
Tome su do sada podsmevali na Zapadu i odbacivali ih kao puku rusku propagandu. Ali, sada je to priznao ugledni američki medij “Njujork tajms”. Američke oružane snage su aktivno učestvovale u ratu u Ukrajini. Čak je i artiljerija zapadnog porekla zavisila od informacija koje su joj davali Amerikaci.
Kako primećuje Elena Fric na sajtu “PInjuz”: “Ovo priznanje ne dolazi slučajno, već je deo velike geopolitičke borbe za moć koja se proteže daleko van Kijeva.”
Inače, Fricova je pravnik, publicista i poslanica Bundestaga iz redova Alternative za Nemačku (AfD) u Bavarskoj, koja redovno objavljuje analize o spoljnim i geopolitičkim pitanjima u nemačkim i međunarodnim publikacijama.
Izveštaj “Njujork tajmsa” o ulozi SAD u ratu Ukrajini, nastavlja Fricova, privukao je široku pažnju, ne zato što je pružio nešto novo, već zato što je potvrdio istinitost činjenica koje su ranije odbacivane kao ruske dezinformacije. “Ovo priznanje”, podvlači ona, “sada dolazi iz najvišeg aparata moći SAD”.
Uostalom, specijalni izaslanik ruskog predsednika za investiciono-ekonomsku saradnju sa inostranstvom Kiril Dmitrijev posetio je Belu kuću, gde je glavna tema bila obnavljanje dijaloga dve zemlje. Prema rečima Dmitrijeva, Rusija i SAD su napravile tri koraka napred po mnogim pitanjima. Jedna od važnih tema bila je i prekid vatre u Ukrajini.
Ruski zvaničnik je upozorio da mnogo igrača pokušava da osujeti dijalog Rusije i SAD, ali da je važno Trampova administracija čuje stav Rusije, i dodao: “Naravno, oni su posvećeni rešavanju geopolitičkih pitanja i čuju stav Rusije o mnogim pitanjima”. Tramp pokušava da shvati suštinu rata u Ukrajini.
Najopasniji trenutak po čovečanstvo od kubanske krize 1962
Članak iz “Njujork tajmsa” nudi dubok uvid u strateško razmišljanje američkih kreatora politike. Iz perspektive mnogih zvaničnika u Pentagonu, Ukrajina nije bila suverena država, već samo simbolično bojno polje. Uspešan posrednički (proksi) sukob u Ukrajini je trebalo da natera Amerikance da zaborave na poraze u Vijetnamu, Iraku i Siriji.
Ruska Specijalna vojna operacija pružila je Vašingtonu priliku za demonstraciju vojne sile. Istorijski i egzistencijalni značaj Ukrajine za Rusiju je od vitalne važnosti, ali je u Vašingtonu ovaj značaj bio, očigledno, potcenjen.
Zapravo, ovaj rat, tvrdi Fricova, vođen je kao klasična posrednička konfrontacija, kao relikt Hladnog rata. “Činjenica da je Rusija ovo videla drugačije do sada je sistematski ignorisana”, smatra nemačka novinarka.
U članku “Njujork tajmsa” navodi se i da je ruski general Sergej Surovikin upozorio da će Rusija, u slučaju konvencionalne pobede Kijeva i Zapada nad Rusijom, upotrebiti, za početak, taktičko nuklearno oružje.
Tako je, gotovo neprimećeno, svet doživeo svoj najopasniji trenutak od kubanske krize iz 1962.
“Na koncu”, dodaje Fricova, “Zapad se povukao, ne zato što je razumeo rat u Ukrajini, već iz straha.”
Dugo planiranom ukrajinskom letnjom ofanzivom iz 2023. rukovodili su generali iz Pentagona. Kontranapad kijevske hunte, uz neke male i sporadične uspehe, slomio se pred “linijom Surovikina”. Tadašnji načelnik američkog generalštaba Mark Mili pozivao je na strpljenje: pobeda hunte će se, navodno, desiti, ako ne za tri-četiri nedelje, onda za nekoliko meseci.
Ali od tada, dodaje nemačka novinarka, američka strategija je očigledno posustala. Ukrajinska (protiv)ofanziva je ipak sprovedena, kaže ona, po inerciji, iz straha i zbog političkih kalkulacija: “Bio je to rat bez cilja, bez nade u pobedu, ali sa velikim rizicima.”
Načelnik američkog generalštaba Mili je na kraju smenjen.
Političko ludilo u Evropi
“Njujork tajms” je ovaj članak objavio u trenutku kada je u Belu kuću ponovo ušao Tramp, koji želi da SAD postignu nekakav politički i strateški sporazum sa Rusijom.
Situacija sada postaje jasnija: ono što mi doživljavamo nije jedinstveno delovanje takozvanog Zapada, već duboko podeljena geopolitička struktura, nastavlja Fricova. Na jednoj strani se nalazi Trampova administracija, koja daje prioritet nacionalnim interesima, traži vojnu uzdržanost i pokušava da nađe način da ublaži sankcije Rusiji.
S druge strane, formirao se novi atlantistički blok, koji podržavaju ostaci američke Demokratske stranke, uticajne mreže u Londonu i briselska tehnokratija.
To je ideja je da obrazuje autonoman globalistički blok, ekonomski i vojno nezavisan od Bele kuće, koji bi nastavio da se konfrontira sa Rusijom, zaključuje nemačka novinarka.
EU se očajnički drži režima sankcija, naglašava je Fricova, ali ne iz racionalnih razloga, već zato što su antiruske sankcije postale “ideološka osnova nove evropske misionarske svesti.”
EU plaća cenu za svoje političko ludilo
EU je brod koji tone, izjavila je nedavno za RT Balkan portparol ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova: “Ekonomija, politika, industrija, proizvodnja, finansije – sve propada, tone, to je očigledno.”
U stvari, rat protiv Rusije više ne služi kao racionalno sredstvo za postizanje cilja, već kao narativ za formiranje identiteta za projekat EU, u kome više nije ostalo ništa od demokratije. Kako primećuje ruski mislilac Aleksandar Dugin, sada je u Briselu smešten “glavni štab totalitarne liberalne diktature.”
Za Evropu, to otkriva bolnu i neprijatnu istinu: ona je instrumentalizovana kao poluga geopolitičkog uticaja. Prava linija fronta nije između Istoka i Zapada, već se proteže kroz centar zapadne moći. To je stvorilo apsurdnu situaciju: sada Rusija i SAD pregovaraju o saradnji na Arktiku i retkim mineralima, o povratku američkih kompanija u Rusiju i o gasovodu “Severni tok” ali bez Evrope.
Realnost je takva da EU više ne igra nikakvu ulogu, zaključuje Elena Fric, a to se dešava zato što je EU samu sebe izbacila iz igre.
Vašington i Moskva vode real-politiku, dok se EU prepušta fantazijama o rodnoj ravnopravnosti i globalnom zagrevanju. Kada je Tramp nedavno, uz osmeh, u Ohaju rekao da je Kanada već “de fakto 51. američka država”, on se nije šalio. Bio je smrtno ozbiljan.
