Pitanje doma je postalo centralno u mom radu gotovo od trenutka mog iseljenja u Kanadu, kaže Vesna Perunović, čija izložba će biti otvorena večeras u Legatu Zorić-Čolaković
Rad koji je i dalje relevantan a koji je i definisao moje polje interesovanja i moju praksu je „Kuća egzila”. On je premijerno prikazan na Cetinjskom Bijenalu 2002, a zatim i u puno navrata po svetu, dok će beogradska publika imati prilike da ga po prvi put vidi na ovoj izložbi. On na jedan poetski način meditira na temu svih aspekata vezanih za pojam doma – naših strahova, sukoba, snova i aspiracija, upućuje nas Vesna Perunović u svoj intimni, stvaralački univerzum, koji će nam razotkriti na postavci pod nazivom „Paradigma doma: Novo mesto pripadanja”. Otvaranje je planirano za večeras u 18 sati u prostranom Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića.
Vesna Perunović (1960) diplomirala je i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1987, godinu dana kasnije odlazi u Kanadu, u Toronto, gde od tada živi i radi. Izlagala je na više stotina izložbi u Kanadi, Sjedinjenim Državama, Evropi, Aziji i Južnoj Americi.
S tim u vezi, njen izraz, kako to u pratećem tekstu studiozno objašnjava Miroslav Karić, kustos izložbe i Muzeja savremene umetnosti Beograda, prošao je kroz nekoliko faza. Nakon odlaska iz Srbije, umetnica najpre svoju praksu razvija oko klasične slike, motivski istražujući egzotične i imaginarne predele, da bi od devedesetih prešla na tematska polja intimnosti, rodnih odnosa i ličnog imigrantskog iskustva. Tada počinje njen rad u vezi sa istraživanjem materijala sačinjenih od recikliranih kućnih predmeta i raznih vrsta tekstila, od čega nastaju prve skulpture i asemblaži, koji će prerasti u instalacije, ambijentalno-skulpturalne celine i intervencije prilagođene mestu izlaganja. Zatim dolazi i do proširivanja izraza u domenima video-umetnosti i performansa. Motivski – tu su migratorna kretanja, granice i transnacionalne i transkulturalne realnosti današnjice.
Ovoga puta na sva tri nivoa izlagačkog prostora biće tu do 21. maja dela nastala u periodu nakon dvehiljaditih i u različitim medijima, a pored nekoliko ključnih ostvarenja iz navedenog doba („Kuća egzila” i „Kolevka”) biće predstavljena i najrecentnija produkcija poput instalacija velikog formata („Promenjeno utočište” i „Arhiva beznačajnih gubitaka”).
O pojmu, značenju i smislu doma ona nam govori ovako:
– Pitanje doma je postalo centralno u mom radu gotovo od trenutka mog iseljenja u Kanadu. Moje stvaralaštvo je uglavnom inspirisano mojim životnim iskustvima i reflektuje moj odnos prema svetu u kojem živim. Istovremeno, bavim se i našim kolektivnim iskustvima, globalnim kontekstom i trendovima. Teme doma, identiteta, mobilnosti, izmeštanja i granica prisutne su ne samo u mom iskustvu dijaspore već su prominentne i u univerzalnom smislu, sa njima smo suočeni svakodnevno, a one posebno izbijaju u prvi plan u kriznim situacijama kao što su ratovi, masovne migracije, prirodne katastrofe, pandemija…
Na pitanje kako locirati gde je to dom, koliko nas slobodnim, zarobljenim ili izgubljenim u bilo kom prostoru i vremenu čine objektivne okolnosti, a koliko naš subjektivni doživljaj istih, naša sagovornica odgovara da su osećanje pripadnosti i osećaj doma promenljivi i individualni.
– U mom slučaju dom više nije definisan jednim permanentnim mestom. Dug život u dijaspori i često vraćanje u region je zakomplikovalo moju ličnu definiciju doma. Trenutno se moj život odvija na relaciji između dva doma, Toronta i Beograda. U poslednjih 15 godina sam učestvovala u više od deset internacionalnih umetničkih rezidencija koje u više mesečnom trajanju postaju moj privremeni dom. Smatram sebe građaninom sveta, pripadam svugde i nigde. Takođe sam neko ko se vrlo brzo prilagođava novoj sredini i oseća komforno čak i u sredinama koje su mi nove i nepoznate. Ma koliko to kontradiktorno zvučalo, najviše se osećam kod kuće kad putujem. Putovanja su moj dom u tranziciji – kaže ona.
Sumiran u poslednjih deceniju i po, a kako to ističe Karić, njen rad ostaje prepoznatljiv po sažetom vizuelnom jeziku i strategiji svedenosti u izboru boja, predmeta i materijala koje upotrebljava, performativnih gestova koje primenjuje kao i centralnih motiva arhetipskih sadržaja. Iz ugla nas kao posmatrača čini se da su njena dela prepuna čulnih utisaka, krajnje visceralna u pogledu efekta koji proizvode, čest je tu osećaj anksioznosti. Ona stvara u međuprostoru kontrastnih pojmova. Na pitanje da li je to svesna namera ili njen unutrašnji osećaj koji i nesvesno transponuje ka spolja, kroz svoje radove, ona odgovara:
– Moj rad prvenstveno projektuje sliku sveta na način na koji ga ja doživljavam. Komunikacija sa publikom je vrlo važna, ona često postaje deo rada, deo tog visceralnog iskustva, neka vrsta spekulativnog ogledala koje dopunjuje sliku i dovršava narativ koji želim da iskažem. Uglavnom sam vođena intuicijom u želji da pomirim suprotnosti koje postoje u našem realnom svetu i da stvorim neku vrstu balansa koji takođe postoji i u prirodi. S jedne strane tu su izazovi, krize, konfliktna stanja, anksioznost a sa druge neuništiva životna energija, radost, kreativnost, invencija i lepota života.
SERBIANNEWS/CANADA
