76. BERLIN
Berlin – Jedan od pet najboljih takmičarskih filmova u prvoj polovini 76. Berlinskog festivala bez sumnje je „Žuta slova” nemačko-turskog reditelja i scenariste Ilkera Čataka, koji je za prikazivanje u Srbiji već otkupila distributerska kuća „Five Stars Film” Rajka Petrovića.
Čatak u ovom filmu pripoveda o Derji i Azizu, poznatom umetničkom paru iz Ankare, koji vodi ispunjen život sa svojom trinaestogodišnjom ćerkom Ezgi sve dok incident na premijeri njihove nove predstave ne promeni sve. Preko noći se nađu na meti države i izgube posao i dom, sele se u Istanbul da privremeno žive sa Azizovom majkom. Dok Aziz preživljava radeći povremene poslove i drži se svojih uverenja, Derja traži način da postane finansijski nezavisna, a sve veća distanca između njih samih i njihove kćerke primorava ih da biraju između svojih vrednosti i zajedničke budućnosti kao porodice.
Rođen u Berlinu u turskoj radničkoj porodici Ilker Čatak je vremenom postao poznat po brojnim kratkim filmovima i dugometražnim igranim, među kojima su i nagrađivani „Bio sam, jesam, biću” i „Učiteljski salon” koji je bio nominovan za nagradu Oskar 2024. godine. „Žuta slova” je njegov četvrti dugometražni film. Iako se radnja događa u Turskoj, u celosti je snimljen u Nemačkoj, što mu daje i dodatnu političku simboliku, jer ovo i jeste politički angažovani film…
Vaša „Žuta slova” su refleksija pobuna u Turskoj i načina na koji vlast na to reaguje?
Želeo sam da snimim film o braku, pre svega. Mislim da je brak veoma zanimljiva institucija za rad, za istraživanje. S jedne strane je tako pun ljubavi, nežnosti i ljubaznosti, a s druge strane može biti tako surov i hladan, i to je dinamika u kojoj sam uvek uživao gledajući u drugim filmovima. Pomislio sam zašto je politika tako dobra u tome da nas podeli. Zašto smo toliko lako podeljivi i koji su mehanizmi iza toga? Kako uspevaju da nas podele na način na koji to rade? Dakle, upravo sam ova dva elementa spojio i onda je dobijena priča o političkom braku.
Iza svega toga stoji i „ljubavna priča” o porodici, porodičnim vezama i umetničkoj karijeri?
To je turski način života, to je porodica. To je nešto što sam jako osetio kada sam se preselio u Istanbul. Kada sam imao 13 godina, moja porodica se preselila iz Berlina u Istanbul, živeli smo sa mojim babom i dedom i znam kako je bilo biti u toj poziciji u kakvoj je lik devojčice Ezgi po preseljenju u Istanbul. Volim porodičnu dinamiku i mislim da postoji univerzalnost u porodičnim pričama koja me uvek privlači. Onda, tu je i pitanje ega u umetničkoj karijeri.
Zašto ste izabrali umetnike za glavne likove?
Možda zato što sam i sam umetnik, moja žena je umetnica, ona je slikarka, i uvek imamo ovu kontradikciju i uvek je pomalo izazov pronaći i napraviti projekte za koje zaista možete reći da ste ponosni. Uvek je izazov održati svoj umetnički integritet, jer možete biti zavedeni širim svetom, i možete biti zavedeni novcem, slavom ili nekim zvezdanim glumcem koji bi mogao biti u vašem filmu. Bračni par u filmu ima i dete i tu se otvara i pitanje ekonomske nužnosti koja raste kako dete i njegove potrebe rastu i onda je mnogo verovatnije da ćete biti zavedeni. To je nešto što sam želeo da istražim, kako možete da održite svoje ideale kao umetnik, kao par, kao roditelj, a istovremeno da dobro zarađujete i da budete iskreni i prema sebi.
Vaši junaci su i pod napadom vladajućeg režima?
Umetnost je pod napadom, akademija je pod napadom, sloboda govora i mediji su pod napadom, i mislio sam da moram nešto da uradim povodom toga. Kada smo počeli da pišemo o tome, ovaj napad na umetnost još nije bio sasvim tu, kao što je sada na Zapadu. Dešavalo se u drugim državama, dešavalo se u Turskoj, ali sada pogledate događanja u SAD, čak i tamo se to isto dešava. I sve je gore i gore.
Puno razmišljate o tome?
Naravno da razmišljam. Pratim politička dešavanja. Ja sam politička osoba, čitam vesti svaki dan i teško je ostati optimista i ne biti frustriran. Činjenica je da je film koji sam počeo da istražujem 2021, pisao scenario 2022, a snimio ga 2024. godine, odjednom postao stvarnost usred Evrope i to nije nešto zbog čega sam srećan. Nadam se da će se više mojih vršnjaka angažovati oko tema našeg vremena. Nadam se da ćemo se svi probuditi u smislu političke svesti i postaviti sebi pitanja, goruća pitanja sa kojima se suočavamo.
Zanimljivo je i moćno videti u vašem filmu priču unutar priče, „Žuta slova” je zapravo pozorišni komad koji piše vaš glavni junak učestvujući u njemu i kao glumac i kada pred publiku stane potpuno go u tome je puno simbolike. Ogoljena ličnost, ogoljena umetnost?
Da, to je ono što oni žele. S jedne strane, kao umetnici morate da se skinete goli. Ne bukvalno, ali morate da se ogolite. Moj junak ide i taj korak dalje i svlači se, jer razume da ako zaista želi da bude taj idealista kakvim se predstavlja, mora da izađe na scenu i stane tu potpuno go. I to je moj način da mu na kraju dam neku vrstu dostojanstva.
Kako mislite da biste reagovali pod sličnim pritiskom kao što je protagonista u filmu?
Teško je reći. Imam luksuz da nemam dete i verovatno je to razlog zašto bih bio sklon da se jednostavno suprotstavim nasilniku. Dok razgovaramo, već govorim o toliko stvari koje bi mogle biti pogrešno shvaćene. Dozvolite mi da to kažem ovako: ako stvari postanu toliko loše da našu kulturu kontroliše AFD i da više nema mesta za mene u ovoj zemlji, onda ću naravno napustiti zemlju. Onda ću i ja otići u egzil.
Gde?
Pa, za sada bi to mogle biti Španija ili Švedska, mada u Švedskoj imate i te desničare slične ovima u Nemačkoj. Španija je trenutno prilično liberalna, izgleda.
Zanimljivo jeste da u filmovima govorite o politici uvek kroz male zajednice poput škole ili porodice?
Da, jer politika počinje u privatnom, u ličnim odnosima. Biti feministkinja znači zapravo biti politički aktivna. Biti otac može biti politički čin. Biti umetnik takođe. Bitno je kako se ophodiš prema svojoj ženi. Da li ti je u redu da ona jednostavno odluči da želi da radi? Ili je ograničavaš? To su politička pitanja. To su pitanja o patrijarhatu i odakle dolazimo i svemu ostalom. Zato uvek pokušavam da tražim ljudske priče i ljudsku dinamiku koja nudi političku perspektivu.
Svi glumci su neverovatni u vašem filmu, glavna glumica Ozgu Namal, ona je velika zvezda. Kako ste došli do nje?
Prvi put sam je video kada sam imao 15 godina. Video sam je u pozorištu u Istanbulu gde sam sa roditeljima gledao predstavu. Ozgu je tada imala oko 20 godina i u velikom ansamblu na sceni ova sitna žena je bila sjajna i moćna. Bila je zvezda tog pozorišta. Nisam još ni sanjao da ću postati filmski stvaralac, a još tada sam mami rekao da je Ozgu velika glumica. Godinama kasnije, prestala je da snima filmove. Nije snimila nijedan film devet godina. A kada sam je pitao da li želi da pročita scenario, pročitala ga je. Čak je i prihvatila da prođe i kroz kasting što nikada pre nije činila. Izostavila je svoj ego. Bilo je jednostavno divno. I bilo nam je suđeno da se pronađemo. Ona je zaista neverovatno ljudsko biće.
Možete li mi reći šta vam je bio najveći izazov u pravljenju filma „Žuta slova”? Zašto ste ga snimali u Nemačkoj? Berlin glumi Ankaru, Hamburg glumi Istanbul?
Mislim da smo mogli da snimimo ovaj film i u Turskoj. Bila je to čisto kreativna odluka koju je doneo moj koscenarista. Rekao je da toliko ljudi iz Turske živi u Nemačkoj, oko milion njih i to je nemačka realnost. Takođe, ovde ne žive samo gastarbajteri već i ljudi u izgnanstvu. I moj koscenarista je jednostavno rekao: „Zašto ne pošaljemo i film u izgnanstvo?” I onda je odjednom to imalo smisla, jer se igrao sa tim iritacijama prostora u kojem se nalazite kao publika i govorio publici, hej gledajte, mi smo u Nemačkoj. Ovo je film, a uključivanje publike u ovu vrstu iritacija je takođe način na koji je Breht stvorio svoje pozorište, svoje epsko pozorište, zar ne? I delovalo je veoma organski smestiti ovu priču u Nemačku, a takođe i tražiti istoriju Nemačke koja je možda pomalo slična onome što se trenutno dešava u Turskoj i budućnost Nemačke koja se može dogoditi ako nismo oprezni.
Zanimljivo, ovog puta u glavnoj konkurenciji su čak dva turska veoma snažna filma. Uz vaš tu je i film „Spasenje” Emina Alpera, u kakvim ste odnosima?
Emin je moj dobar prijatelj i gledaću njegov film na nekih sat vremena i radićemo i jedan zajednički intervju. Pre nego što sam počeo snimanje dao sam mu da pročita scenario i iskreno kaže šta misli, jer je mnogo toga u liku Aziza inspirisano baš njime. Pročitao je, dao mi je povratne informacije i ukazao na to šta mu se najviše sviđa.
Vaši roditelji su sigurno srećni zbog vaših uspeha, a kako su reagovali kada ste izrazili želju da se bavite filmom?
Išao sam da studiram ekonomiju, jer su moji roditelji to želeli, a onda sam se osećao stvarno neprijatno. Rekao sam im: „Nisam srećan ovde. Volim da idem u bioskop, volim filmove i trebalo bi to da radim.” Napustio sam univerzitet, a za njih kao pripadnike radničke klase iz porodica čiji članovi nikada nisu išli na fakultete, to je bilo zaista šokantno. Njihov sin jedinac i ponos da napusti univerzitet, to je za njih bila tragedija. Rekao sam im tada: „Postaću filmski stvaralac samo da bih vam pokazao. I jednog dana ću osvojiti Oskara i neću vam se zahvaliti sa scene!” Naravno, vremenom su sve prihvatili, a sada su i veoma ponosni na mene, ali im ja uvek pripretim da im neću reći hvala kada na sceni budem sa Oskarom u rukama.
