Preminula Alis Manro – kanadski Čehov

Alis Manro je bolovala od demencije više od decenije. Nazvana je kanadskim Čehovom, a njeno delo zasniva se na formama i temama koje književni osnovni pravac tradicionalno zanemaruje, prenosi Gardijan.

Reputacija Alis Manro počela je da raste u njenim zrelijim godinama, a njene potcenjene priče o naizgled običnim ljudima u nedramatičnom malom gradu u Kanadi prikupile su brojne međunarodnih nagrada.

Manro je objavila više od deset zbirki kratkih priča, a Nobelovu nagradu za književnost dobila je 2013. godine.

Dobitnica je i nagrade Buker 2009, i tri puta – nagrade Gavernor, najprestižnijeg književnog priznanja u Kanadi.

Margaret Atvud ju je jednom nazvala „jednom od glavnih pisaca engleske fikcije našeg vremena“.

Salman Ruždi ju je hvalio kao „majstora forme“, dok je Džonatan Frenzen jednom napisao: „Manro je jedna od nekolicine pisaca, nekih živih, najviše mrtvih, koje imam na umu kada kažem da je književnost moja religija.”

Rođena 1931. godine u porodici farmera koji su uzgajali živinu u Ontariju i koji su jedva preživljavali tokom Velike depresije, Alis Manro je otišla na univerzitet zahvaljujući stipendiji i studirala dve godine pre nego što se preselila u Vankuver sa svojim prvim mužem Džejmsom Manroom 1951. godine.

Opisujući sebe kao „domaćicu četiri minus” tokom tog perioda – morala je da traži od muža novac da kupi namirnice – Alis Manro je pisala kad god bi njene ćerke spavale, držeći se kratkih priča jer je bilo previše teško da se koncentriše na duže forme.

Njene priče prvo su objavljivane u časopisima, a sabrane su u zbirku koja se pojavila 1968. Njujork tajms ih je pozdravio kao dokaz da je kratka priča „živa i zdrava u Kanadi“. Tako je počelo.

U poslednju zbirku priča „Dragi život“ iz 2012. godine, uključila je četiri autobiografska dela koja je nazvala „prvim i poslednjim – i najbližim – stvarima koje imam da kažem o svom životu“.

Govoreći za Gardijan 2013. godine, Manro je objasnila da je „pisala lične priče celog života“.