Nije ovo knjiga koju čitate bez predaha jer morate da znate šta će biti na sledećoj stranici.
Naprotiv, zadržaćete se na svakom redu jer ovde je sve što Ljosa jeste, majstor romansijerske strukture, obnovitelj stilskih i narativnih mogućnosti hispanoameričke proze, esejista, sjajan poznavalac društva i političke scene čiji je aktivni učesnik.
“Pisati roman”, govorio je, “čin je pobune protiv stvarne stvarnosti, njeno zamenjivanje fiktivnom stvarnošću koju stvara romanopisac.”
Kakvu muziku su svirale Inke?
Zanimljivo pitanje postavlja pisac i pretpostavlja odgovor: “Biće da su to bile vojnička muzika i igra, kako bi narod naučio na poslušnost: ratnički, kolektivni izraz, a ne estetski.”
Tokom tri veka kolonijalno društvo Perua bilo je duboko podeljeno. Muzika je bila njegov odraz. Buržoazija i aristokratija slušale su špansku muziku i uz nju plesale, Indijanci svoju tužnu, takođe podeljenu, na planinsku i priobalnu.
Na međi XIX i XX veka, “muzički oci nacije” sve su promenili. Njima je Ljosa posvetio ove stranice.
S jakim razlogom. Kreolska muzika rođena u zabačenim ulicama najsiromašnijih delova Lime ujedinila je sve Peruance.
Njen najveći poznavalac i kolekcionar je Tonjo Aspilkueta, “seizmograf što meri vibracije nacionalne duše”.
Prenemaganje je peruanizam
Umesto poštovanja intelektualnih krugova prestonice dobija samo mesto na stranicama petparačkih časopisa. Ljosa ispravlja nepravdu i sada je na stranicama knjige.
Jedne večeri Tonjo kreće da sluša Lala Molfina, novog gitaristu na sceni. Odmah prepoznaje sjajan muzički talenat. U svom tekstu predviđa mu blistavu karijeru, ali ubrzo saznaje da zvezda virtuoza nije zasijala, naprotiv, umro je u anonimnosti u jednoj bolnici.
Tu nepravdu ispravlja Aspilkueta. Kreće na put u srce zemlje podstaknut pitanjem: Kako je moguće da je takav velikan ostao nepoznat širokoj javnosti?
Piše Lalovu biografiju, priču o njegovom životu istovremeno pišući o životu Perua, o njegovoj kulturi i kreolskoj muzici, kritički prikaz jednog društva. Otkriva đubrište na kojem počinje Lalov život, bedu koja je pratila “genija akorda”.
Ovo je priča i o zvezdama peruanske muzičke scene, o ljubavi ali i o jeziku. Ako vam je pojam “prenemaganje” uvek zvučao pogrdno evo zanimljivog momenta u osvrtu na španski jezik koji se govori u Ljosinoj zemlji.
“Huachaferia ili “prenemaganje” je peruanizam. To je pogled na svet, istovremeno jedna estetika, način osećanja, mišljenja, uživanja, izražavanja i suđenja o drugima. Peruanska varijanta kiča.”
I kič može da dobije drugačije značenje.
“Jedna osoba je kičasta kada oponaša nešto što ne uspeva da dosegne i pravi karikaturu od estetskih uzora.” Huachaferia ne izobličava nikakav uzor jer je to po sebi, objašnjava Ljosa. Ne deformiše estetske modele nego ih uspostavlja. U dobrom narodnom valceru se podrazumeva.
Bar mala doza neophodna je za muzičko uživanje, objašnjava autor. Ove stranice Ljosine posvete lične tišine prava su doza literarnog uživanja.