Tokom intervjua u julu – kada je postalo jasno da će on verovatno pobediti u trci za lidera, Pierre Poilievre je zakopao svaku ideju da će promeniti svoje postulate, kada postane lider Konzervativne stranke.
“Ljudi znaju šta mogu očekivati od mene”, rekao je. “Ja sam ono što jesam.”
Poilievre nikada nije bio ljubičica. Prvi put se kandidovao za funkciju kada je imao 24 godine i bio je centralni lik u nekim od najvećih političkih bitaka doba Stephena Harpera.
Ali on se još glasnije predstavljao u proteklih sedam meseci. Bez obzira na sve izmene koje je napravio, sada kada je trka za vođstvo konzervativaca gotova (njegov govor u subotu uveče pred kamerama nacionalne televizije bio je znatno nežniji), bio je kristalno jasan u tome kako će pristupiti politici.
On je talentovan političar, ideološki motivisan konzervativac i agresivni populista. Kanada je i ranije imala populiste – od Williama Aberharta preko Johna Diefenbakera do Roba Forda. Ali Poilievreov uspon na čelo Konzervativne stranke označava dolazak populizma u Kanadu, političkog talasa koji je podstaknut internetom i negodovanjima, koji su već preplavili američku i britansku politiku.
Hvatanje konzervativskog ID-a
U drugom vremenu i na drugom mjestu, moglo se očekivati da će se konzervativci okrenuti ka Jean Charestu. Ali nakon što je bio van politike skoro deceniju, bivši premijer Kvebeka je već zarđao i spor.
Charest-ova kampanja je takođe bila usmerena na pogrešan deo mozga pristalica Konzervativne stranke. Njegova kandidatura ima najracionalniji i najkonvencionalniji argument — da stranka mora uputiti poziv onima van svog partijskog tela, kako bi ponovo osvojila vlast.
Ali Poilievre je uhvatio ID konzervativaca. Nakon tri uzastopna poraza od Džastina Trudoa, nakon nespretnih pokušaja Erin O’Toola da moderira neke od pozicija stranke i proširi partijsku podršku, Poilievre je konzervativcima ponudio emocionalno zadovoljavajući cri du coeur (“sloboda!”) i nepostiđenog, borbenog vođu.
Poilievreov cilj je da Kanadu učini “najslobodnijom” zemljom na svetu (titula koju trenutno imaju ili Singapur ili Švajcarska , zavisi ko broji) i “da vrati Kanađanima kontrolu nad njihovim životima”. Njegova poruka je da “čuvari” uskraćuju Kanađanima prosperitet, slobodu i sigurnost koji bi trebali biti njihovi.
Samo je njemu je jasno o čemu se radi i protiv koga je.
On podržava protest “konvoj slobode” i protivi se obaveznoj vakcinaciji i nošenju maski. On bi ukinuo porez na ugljenik i promenio savezne propise kako bi olakšao odobravanje projekata oko naftovoda.
On bi preokrenuo pokušaje liberalske vlade da kontroliše glavne internet platforme, za koje kaže da su slične cenzuri. On bi defundirao CBC.
On je obećao da će otpustiti guvernera Banke Kanade – Poilievre krivi guvernera za visoku inflaciju koja pogađa Kanadu. On smatra da bi oštro smanjenje državne potrošnje rešilo problem inflacije u Kanadi.
Promoviše je kriptovalute kao način da “preuzme kontrolu nad novcem od bankara i političara” i “isključi se iz inflacije” (iako se čini da je stavio manje naglaska na bitcoin i slično otkako je kripto tržište propalo ovog leta).
Takođe je optužio vladu da “špijunira” Kanađane tokom pandemije nakon što je agencija za javno zdravlje koristila agregisane mobilne podatke za merenje efikasnosti ograničenja javnog zdravlja .
Ili sa njim ili protiv njega
Za razliku od nekih ličnosti koje su definisale populizam poslednjih godina, Poilievre nije vodio kampanju protiv imigracije niti je pokušao podeliti birače po rasnim ili etničkim linijama. Ali on je prihvatio jezik populizma i fundamentalnu ideju da postoje samo prijatelji i neprijatelji. Ako niste s Poilievreom, onda ste protiv njega.
Svoj gnev usmerava na “elite” u Ottawi”, “bogate elite”, “vladajuću elitu” – i “probuđenu kulturu”. U mejlu upućenom pristalicama u maju, on je tvrdio da “mediji, stručnjaci [i] profesori” kažu da ne bi trebao napadati Džastina Trudoa tako “snažno” kao on, jer “prijatan klub insajdera” želi zadržati status quo.
U avgustu je tvitovao da će “liberalski vratari i korporativni oligarsi” liti “levičarske suze” kada on bude na čelu. (U pratećem videu, vidi se pristalica koji stoji pored Poilievrea i pije iz šolje na kojoj su bile ispisane reči “levičarske suze”.)
Poilievre je takođe obećao da nijedan ministar u vladi koju vodi on neće prisustvovati godišnjoj konferenciji Svetskog ekonomskog foruma, organizacije koja je predmet raznih teorija zavere. (John Baird, jedan od kopredsedavajućih Poilievrove kampanje, više puta je prisustvovao konferenciji kao ministar u kabinetu Stephena Harpera.)
Osim što je obećao da će defundirati CBC, Poilievre tvrdi da novinari druge dve velike televizijske mreže – CTV i Global – nisu u stanju da objektivno izveštavaju. Kada je Global News objavio priču s kojom se on nije slagao, Poilievre je optužio ovu mrežu da je ona “liberalski simptizer”.
Trke za partijsko vodstvo tradicionalno su prilično plemenite stvari, ali Poilievre je vodio kampanju “spaljene zemlje” protiv svoja dva najbliža rivala, Charesta i Patricka Browna. Kada je odlučio da odbije poziv da učestvuje u trećoj zvaničnoj debati o rukovodstvu, njegov menadžer kampanje je javno osudio sopstvenu stranku jer je odabrala “lorentijansku elitnu liberalnu medijsku ličnost” da moderira prethodnu debatu.
Ako postoje federalni konzervativci koji sumnjaju u stil ili suštinu Poilievreove politike, oni su bili relativno tihi u poslednjih sedam meseci.
Charestove brige i upozorenje Sheile Fraser
U trenucima jenjavanja te poslednje debate, Charest je upozorio da “bes nije politički program”. Ali najbliži sa kritikom je bio Charest u maju, kada je rekao da su Poilievrovi komentari o Banci Kanade “neodgovorni”.
“Ne možemo sebi priuštiti da imamo lidera koji namerno podriva poverenje u institucije,” rekao je Charest .
Poilievre je 2014. godine bio predlagač zakona o poštenim izborima, kontroverzne izmene saveznih izbornih zakona od strane konzervativne vlade. Brojni stručnjaci i kritičari su se javili da osporavaju elemente zakona i upozoravaju da bi to – bez opravdanja – otežalo glasanje nekim Kanađanima. Jedan od tih kritičara bio je Marc Mayrand, u to vreme glavni izborni službenik.
Kao odgovor, Poilievre je javno doveo u pitanje Mayrand-ove motive, navodeći pred senatskom komisijom da Mayrand želi “više moći, veći budžet i manje odgovornosti”.
Sheila Fraser, bivša generalna revizorka, pojavila se pred istim komitetom nekoliko sati kasnije i izrazila duboku zabrinutost zbog onoga što je Poilievre učinio.
„Veoma me uznemirava – rekla bih da me jako uznemirava – da vidim komentare koje daje, i biću prilično iskrena, nije lepo od strane ministra … da napada lično glavnog izbornog službenika“, rekla je ona.
“Ovo nikome od nas ne služi dobro. To podriva kredibilitet institucija. I na kraju dana, ako se tako nastavi, svi ćemo platiti, jer niko neće verovati u vladu ili u izborne službenike ili u naš demokratski sistem .”
Osam godina kasnije, istu zabrinutost izaziva talas populizma koji buja.
Nasuprot Fraserovom upozorenju je Poilievreova opklada da je ovo trenutak koji je pripremljen za njega, za njegovu politiku.
Za nama su traumatične dve i po godine. Inflacija raste, a kamatne stope rastu. Kupiti nekretninu je teško moguće. Čini se da stvari ne funkcionišu – od aerodroma do kancelarija za pasoše, pa i do hitnih službi. Liberali vladaju skoro sedam godina. A budućnost je puna neizvesnosti.
Poilievre kaže da oseća bol ljudi i da birači mogu pronaći nadu u njegovim obećanjima o dramatičnim promenama.
Šta god da se dogodi, neće se dogoditi tiho.
SERBIANNEWS/CANADA
