Ovo je najsmrtonosnije jezero na svetu: U jednom danu usmrtilo više od 1.800 ljudi i 3.500 životinja

Jezero Monoun u Kamerunu 1984. godine je ekplodiralo.

U avgusta 1984. godine, 72-godišnji Abdo Nkanjouone vozio je bicikl uz obale jezera Monoun, jezera u obliku kosti u Kamerunu, kada je naišao na pikap parkiran pored puta. U kamionetu je bilo beživotan telo lokalnog sveštenika Luisa Kureajapa.

Nkanjouone se vratio na bicikl kako bi potražio pomoć. Malo dalje niz put, pronašao je još jedno mrtvo telo, ovog puta naslonjeno na motocikl. Potpuno prestrašeni Nkanjouone sišao je sa bicikla i nastavio peške. Oko krivine naišao je na stado ovaca, ovce su ležale u travi. Nisu bile žive. Malo dalje bilo je još parkiranih automobila, svi sa mrtvim putnicima.

Prvo su meštani sumnjali da su misteriozna ubistva na jezeru Monoun bila politički motivisana, ipak, američka ambasada je poslala vulkanologa Haraldura Sigurdsona da istraži jezero i okolinu.

Sigurdson nije pronašao dokaze o zločinu, iako nije mogao da pronađe ni dokaze o vulkanskoj erupciji. Nije bilo sumpornih jedinjenja u jezeru, niti je otkrio povećanje temperature vode ili poremećaje na dnu jezera. Međutim, otkrio je da voda na dnu jezera Monoun sadrži izuzetno veliku količinu ugljen-dioksida.

Slagalica je počela da se slaže, lokalni sveštenik, motociklista, ostali vozači i ovce nisu bili deo političke odmazde. Uguio ih je ugljen-dioksid iz jezera. Vlasti su bile uverene da Majka Priroda neće ponoviti ovu izuzetnu nesreću; Sigurdson nije bio tako siguran, piše Big Think.

Erupcija jezera Nios

Dve godine kasnije, dogodila se druga, veća i smrtonosnija erupcija na jezeru Nios, koje se nalazi 60 milja severno od Monouna. Efrim Če i Halima Sulej, dvoje preživelih, podelili su svoje iskustvo sa Smithsonian Magazineom. Oko 21:00, Če je čuo zvuk koji je ličio na klizište, nakon čega je počeo da se širi čudan beli dim sa jezera.

Čeova farma je gledala na jezero. Sulej, čobanica, bila je blizu obale kada se zvuk klizišta obrušio dolinom. Jak vetar je nosio beli dim sa vode, izgubila je svest.

Kada se probudila, plavo jezero je postalo mutno i crveno, jedan od obližnjih vodopada je presušio, a ptice pevačice i insekti su utihnuli.

„Okvirno 1.800 ljudi nastradalo je na jezeru Nios“, pretpostavlja Smithsonian Magazine. „Mnoge žrtve pronađene su tamo gde bi i obično bile oko 9 sati uveče, što je sugerisalo da su umrli na licu mesta. Tela su ležala pored vatri za kuvanje, skupljena u vratima i u krevetima.“ Bilo je to ponovno Monoun, ali u mnogo većem obimu.

Tela ovih 1.800 ljudi – uključujući i četvoro Sulejine dece i gotovo 1.000 stanovnika Čeovog sela – sahranjena su u masovnim grobnicama. Leševe stoke, niko nije pomerio, trupla 3.500 životinja trulila su godinama kraj jezera.

Oba jezera i Monoun i Nios, leže na krateru ruševina koje su nastale od prethodnih vulkanskih erupcija. Ugljen-dioksid jezera dolazi ili direktno iz ovih ruševina ili iz magme koja teče dublje ispod. Zbog kombinacije struja, pritiska i klime, ugljen-dioksid ne može da pobegne, što dovodi do njegovog nakupljanja na dnu jezera.

Časopis Smithsonian poredi jezero Nios sa gigantskom flašom gaziranog pića, koja je godinama mućkana bez otvaranja čepa. Kada je taj čep konačno uklonjen, procenjuje se da je oko 764,55 milijardi kubnih metara ugljen-dioksida iskočilo u vazduh i u okolnu oblast. Ljudi i životinje su umrli od gušenja – nedostatka kiseonika.

To ostavlja samo jedno pitanje: Šta je uklonilo čep? Če i Sulejina svedočenja sugerišu da je to bio klizište. Istraživači su primetili liticu pored jezera koja pokazuje znake nedavnog klizanja, a gigantsko kamenje koje je padalo na dno jezera je moglo da otvoriti put za izlazak ugljen-dioksida. Možda je priroda koristila sličan detonator i na Monounu.