Prednji deo autobusa rezervisan za žene i ukoliko se dogodi da na nekoj stanici ulazi žena vozač bi samo pokretom glave i bez reči pokazao muškarcima da treba da se pomere
U pustinju nisam otišla trbuhom za kruhom. Godinama sam pokušavala promeniti posao a kako mi to nije polazilo za rukom odlučila sam da promenim državu. Sačekala sam ugovor, vizu, kartu i odletela u avanturu.
Na aerodromu me je sačekao kolega Majkl, Filipinac. Bio je predusretljiv, pitao je da li sam umorna, gladna, pitao da li mi treba novac, kartica za telefon… Seli smo u taksi. Uočila sam da Majkl objašnjava vozaču gde da skrene, bilo mi je neobično što nije rekao ulicu i broj.
Kad je svanulo dobila sam pravu sliku gde se nalazim. Sve žuto oko mene, pesak, kuće žute u raznim nijansama, nebo plavo bez belih oblačića. Soba sa pogledom na džamiju. Krevet pored prozora. Bio je novembar, prijatno vreme. Prozor je ostajao otvoren.
Na poslu je bila organizovana orijentacija za nove kolege. Ispred svakog od nas stajala je zastavica zemje iz koje dolazimo i naše ime. Prevoz je bio obezbeđen a u slučaju da smo hteli taksijem ići do grada ili posla dobili smo precizne instrukcije: taksisti kažemo da idemo za Al Ain, na auto-putu se isključimo na izlazu 32, i tražimo zonu 22.
Hotel je smešten pored gradske plaže na ostrvu Sadijat. A Sadijat u prevodu znači Ostrvo sreće. Drugog dana obuke igrali smo igricu u kojoj bi svako rekao svoje ime i reč koja počinje istim slovom. Sledeći u nizu trebalo je da ponovi ime kolege i reč i da kaže svoje ime i reč. Srećom, bila sam na početku niza, ko bi upamtio sva ta čudna imena.
Nakon posla otišla sam do prijateljakoji su već dugo živeli u Abu Dabiju. Pričali smo do dugo u noć, Zoki je rekao da će me voziti do smeštaja. Izrecitovala sam instrukciju, i lako smo stigli do zone 22. A onda se nametnulo pitanje-kuda sad.
Sve kuće su bile iste visine, sličnog oblika. Oblio me znoj. Mozak je brzo radio: Zoki, moja soba gleda na džamiju. Ponadah se da sam pronašla putokaz ali kad pogledasmo u krug, svuda džamije. Srećom, setih se da sam tog jutra slikala smeštaj. Zahvaljujući toj fotografiji nađosmo odredište. Tada shvatih zašto je i Majkl navodio taksistu, ulice u tom delu grada ne postoje.
Trećeg jutra primetih žutu liniju na beloj plahti. Pomislila sam da je fleka. Kako se pomerah u krevetu i flkeka se pomerala. Bio je to pesak koji je ulazio kroz otvoren prozor. Uvukao mi se pod kožu, a ja zavoleh pustinju.
Do posla smo imali organizovan prevoz. A mimo toga mogli smo ići taksijem ili gradskim prevozom. Regularan taksi nije bilo moguće pozvati jer kako objasniti gde se nalazimo. Kolege koje su duže radile imale su brojeve telefona divljih taksista.
Tako i ja uzeh Kalidov broj. Pozvala sam i dogovorila cenu za vožnju do Al Rifa. Pred kapijomje stajao beli auto. Prišla sam i pitala: „Al Rif”? Klimnuo je glavom i ja sam ušla.
Taman kad je zaključao sva vrata zazvonio mi je telefon, na ekranu je pisalo: Kalid. Pitala sam vozača, ti nisi Kalid? I tražila da mi otvori. Vožnja do grada iznosila je taksijem oko 50 dirhama a gradskim autobusom dva.
Kroz „Muhamed bin Zajed siti” prolazile su samo dve linije i to vrlo retko. Stanica je udaljena petnaestak minuta hoda. Na stanici samo stub sa tablom na kojoj su napisani brojevi autobusa, bez pečurke koja bi zaklonila od sunca.
Nestvarno, pesak na sve strane i autobusko stajalište (u centru su stajališta zatvorena i klimatizovana). Te 2014. godine kada sam doselila karta se plaćala tako što se u kutiju pored vozača ubaci dirham ili dva, u zavisnosti da li je vožnja gradska ili prigradska. Još jedna zanimljivost je da je prednji deo autobusa rezervisan za žene i ukoliko se dogodi da na nekoj stanici ulazi žena vozač bi samo pokretom glave i bez reči pokazao muškarcima da treba da se pomere.
Od prvog trenutka kad sam zgazila pesak nisam se osećala kao stranac već kao junak neke bajke: more, sunce, pesak, lokalci u belim kandurama ( nikad isflekani), žene u crnim abajama. Pitala sam se kako mala deca razlikuju majke kad su sve isto obučene. Vremenom se oko navikne pa primeti razliku u haljinama i detaljima koji pokrivaju lice.
Peščanih oluja, kiše, druženja sa kolegama, druženja sa prijateljima is Srbije, svega je bilo. Usvajali smo reči jedni od drugih, arapske reči bile su sastavni deo govora svih nas, naročito inšalah i halas. Budio me je glas sa džamije, on me pratio i u san, ali sam se postepeno navikla pa ga više i nisam primećivala.
U proleće 2016. dobila sam poziv od prijateljice iz Srbije da joj budem kuma na venčanju u crkvi. Bila sam počastvovana zbog poziva, a datum venčanja bio je poznat pa sam od menadžerke tražila 4 slobodna dana u septembru. Menadžerka je izbegavala da mi da odgovor, odlagala je odluku.
Odlučila sam da dam otkaz ukoliko ne dobijem slobodne dane ali mi je otkazni rok bio dva meseca. Kad sam se približila tom roku i kada je menadžerka na ponovljeno pitanje rekla da mi ne može dati odgovor, otišla sam u HR i dala otkaz.
